Пикси: Да тучемо прве две екипе и то је - тô…
ЛЕГЕНДАРНИ ДРАГАН СТОЈКОВИЋ О ШАНСАМА СРБИЈЕ НА СП, АЛИ И СВЕМУ ШТО НАС ОВОГ ЧЕКА У РУСИЈИ
Репрезентација се после дугих осам година поста пласирала на неко велико такмичење, а како је до почетка Мундијала остало свега петнаест дана еуфорија је све већа.
„Када одеш на Светско првенство после толико година паузе, онда то морамо да вреднујемо као успех. Ми смо кроз квалификације приказали и показали одређени квалитет, односно нема сумње да смо се заслужено пласирали“, почео је причу Пикси, „Сада, екипа има сасвим довољно времена да се припреми, да се кроз квалитетан рад дође или задржи добра атмосфера и да спремни дочекамо оно што нас чека“.
„Орлови“ се налазе у групи Е заједно са Костариком, Швајцарском и Бразилом.
„Што се саме групе тиче - нема шта да нам се диже коса на глави, мртви смо или не знам шта. Група је таква да може да се игра фудбал и мислим да имамо велике шансе да одемо у други круг, што свакако мора да буде приоритет и ја лично мислим да јесте тако. Опет, извесно је да су Костарика и Швајцарска екипе са којима ћемо се борити за то друго место. Што се Бразила тиче, нека они сада остану по страни, али не видим разлог зашто и са њима не може да се игра - не бих се ја тако лако предавао. Али, уколико желимо све ово о чему причамо, морамо да будемо бољи него што смо до сада били“.
Уводни дуел са Костариканцима у српској јавности, као и увек, означен је као кључан и потенцијално фаталистичан, али жива легенда Црвене звезде није сагласна са таквим ставом.
„Не, не, не... Свака је важна, а једино трећа може да буде неважна, наравно - ако победиш у прве две. Истина, и она може да буде важна, али из неког другог аспекта, тада су ти муке већ слађе. Нема ту велике математике. Морамо да тучемо прве две екипе и то је тô“.
Истовремено, некадашњи плејмејкер нишког Радничког, Олимпика из Марсеја, Хелас Вероне и „бог“ за навијаче јапанске Нагоје Гампус Ејт, упозорава на још једну бољку која пречесто прати наш менталитет - потцењивање.
„Најгоре је када некога потцењујеш, нешто што ми никако не смемо да урадимо. Никако. Јер буде ли ико помислио да ће све ићи глатко, односно да с њима може без икаквих проблема да се игра, бићемо у великом проблему. Костарика, попут нас, није ту где јесте случајно... Швајцарска, са свим својим „легионарима“, такође поседује квалитет, често игра на великим такмичењима“.
Стојковић нам је открио и да се редовно чује са некадашњим саиграчем из репрезентације Славишом Јокановићем, који је заједно са Александром Митровићем увео Фулам у Премијер лигу серијом феноменалних резултата.
„Није лако бити тренер, ма где да си. Али је исто тако лепо видети Славишу тамо где је данас, на Вемблију. У октобру мислиш испада из лиге, а онда дође до оваквог преокрета целокупне ситуације... Ми смо сваке недеље били на вези, а победе су се само низале. И још једна, и још једна, и још једна. Није било краја. Ја му на крају кажем - „Човече, па ти ћеш директно у Премијер лигу“. Фантастичну ствар је урадио, са екипом у коју није превише улагано“.
Пикси верује у појединце и свеукупни квалитет нашег националног тима, наглашавајући да Србија пре свега мора да буде једно - да буде тим.
„С друге стране, морамо увек да кренемо од себе. Имамо добре и веома квалитетне играче, који играју у најјачим клубовима у најјачим лигама Европе и света.
Примарни и основни циљ је направити тим јер ми не морамо, али и не треба да се ослањамо на индивидуалност појединца. Да чекамо тог неког да „пусти кишу“ и реши утакмицу, и са њом све наше проблеме. Говорећи из личног искуства, култ тима ти је можда и једини гарант да можеш да успеш“.
Тренер кинеског Гванжу, с којим бележи сјајне резултате у кинеској Суперлиги, сматра и да суви квалитет није увек тај који је пресудан, стављајући у први план психолошку стабилност као основу целог система.
„Светско првенство је турнир, а психолошка стабилност кључан фактор. Гледајући кроз фудбалску историју, Немци су најбољи пример за то. Чак и када су у играчком смислу били слабијег квалитета, управо је та стабилност правила разлику и од њих чинила тим.
Две добре утакмице и ти си већ горе. Све је у главама играча, они морају да изнесу тај терет. Тај период није превише дугачак, али захтева од тебе да будеш стално „ту“. То је само један од великог броја сегмената. Један од њих јесте и срећа, али не може она да те одведе на врх. То је немогуће - сви би онда чекали на ту срећу“.
Дакле, све је у глави.
„Победе ти у ствари откривају снагу за коју мислиш да је нема, да не постоји. Добри резултати ти ипак покажу да она постоји, да је ту. То је онај последњи трзај када си на измаку снаге, па и сам себе зачудиш како си то успео. Резултати су ти који стварају управо ту резерву. Исто је кад возиш ауто, упали се лампица, гори црвено, али аутомобил иде ли иде... Никад краја“.
Када му обавезе дозволе, воли да попије кафу са комшијом - легендарним Марчелом Липијем, који тренутно обавља функцију селектора Кине.
„Ја наш, свој посао видим као невероватно креативну ствар, може се рећи и уметност. Велика је ствар од нечега направити нешто - створити сопствени идентитет. Кад кажу види како ова екипа игра, а неко одговори - да, али то је због тренера“.
И његов сан, као и сан апсолутно сваког фудбалера на планети, био је да једног дана представља домовину на највећем и најважнијем турниру на свету. Био је његов део 1990. у Италији и осам година касније у Француској, наступио је и на Европском првенству 2000. године, а да није било санкција сигурно да би их било још неколико.
„То мора да буде сан сваког фудбалера, једно од неизоставних маштања када почињете да га играте. Гледали сте, верујем, клип када Дијего Армандо Марадона пимплује лопту између оних барака са седам, осам година?
Новинар га пита шта жели да постигне као фудбалер, а он одмах одговара - да Аргентини донесе Светско првенство. Не постоји већи изазов од Мундијала и налази се у глави сваког играча на свету, долазак до тог највећег циља“.
Међутим, прекида наше следеће питање у жељи да јасно разграничи два појма.
„Квалификације и Завршни турнир су две потпуно различите ствари, из веома уочљивих разлога. На Мундијалу немаш поправни, док у квалификацијама још и можеш да се „провучеш“. Теби се само, од првог минута прве утакмице, пружа прилика да „пошаљеш неког по бурек“, „по новине“... Да урадиш нешто велико, нешто велико за своју земљу, да останеш упамћен“, каже пета Звездина звезда и некадашњи председник Савеза и у даху наставља:
Да људи и после тридесет година причају о теби. То је нешто што не може да буде заборављено, а на играчима је да искористе прилику. Искористи је и покажи.
Тада све друго престаје да буде важно, и колико си голова дао, и коме си дао и шта си урадио...
Гледа те цео свет, али ни то није оно што је заиста важно... Гледа те твоја земља. Зар постоји лепши осећај? Читава Србија је на ивици столице и гледа у тебе шта ћеш да урадиш“.
Пикси је најавио и долазак на финалне припреме нашег тима у Аустрији, уколико селектор Младен Крстајић то буде желео.
„Ако сматрају да моје присуство нешто значи, наравно да ћу отићи у Аустрију. Најпре да видим селектора Младена Крстајића, али само да попијемо кафу јер нећу да сметам човеку. Наравно, бићу им и на располагању за било какав савет или причу и покушати да им помогнем на било који начин“.
Пошто фудбал данас гледа из потпуно другачије перспективе, каже да је екипа огледало тренера, као и да ниједна формација не гарантује победу, али да није превише ни важна.
„И данас, моја екипа мора да игра онако како сам ја то некада чинио. Ништа друго ме као тренера не занима. На теби је да извучеш максимум из екипе, од онога што имаш на располагању. Не можеш ти да играш 4-3-3 ако немаш квалитет за то, не требаш да идеш главом кроз зид...
Опет, ниједна формација ти не гарантује победу, свака има своје врлине и мане, док је на теби да увидиш шта је оно најбоље за твој тим. Ја лично волим офанзиван фудбал, што и није превише тешко закључити, а своју екипу гледам као „огледало“ себе. Такав ми је фудбалски карактер, али и визија. Не могу заиста да се „затварам“ и играм дефанзивно, нека ме ти тренери и добију једну, у десет - ту нема лепоте, нема игре, нема фудбала.
Ја сам човек који воли технику испред свега. Можеш да ми трчиш пет сати на терену, без престанка, али ја нећу бити задовољан. Трчи кратко, а паметно. И мора да буде лепо, па зато и људи долазе на стадионе, плаћају карту... Зар не? Да би гледали спектакл“.
Улогу фаворита даје Немцима, не види нека превелика изненађења, барем када је онај највиши пласман у питању, и изражава сумњу да ће Лионел Меси моћи сâм Аргентини моћи да донесе толико жељену и чекану титулу.
„Не верујем да ће бити неких превеликих изненађења, барем не што се самог пласмана у врх тиче. С друге стране, морам поново да истакнем Немачку, екипу на коју просто мораш да гледаш као фаворита, озбиљну фудбалску нацију и актуелног првака света.
Ту су и Шпанци, који траже свој пут повратка на врх и играју веома леп фудбал. Наравно, Бразил - какав год да је - не можеш да га не споменеш у овој причи.
Код Аргентине је велико питање шта ће бити јер ми делује да није само Лионел Меси довољан, колико год он био играч који увек и сваког тренутка може да направи разлику. А, и ови „моји“ Французи исто немају лош тим (смех), може се рећи да имају три екипе колико добрих играча имају. Увек би се дигла прашина јер не може све Дидије Дешан да их води“.
Није могао да нам гарантује, нити обећа, да ће једног дана бити селектор Србије, али није ни искључио да се то једнога дана и догоди.
„Није исто бити тренер и селектор, генерално гледано по већини ствари. Другачија врста посла у бити, као и тотално другачији тип адреналина.
Када си тренер, то је енергија сваког дана, сваког викенда, сваке среде... Док, када си селектор - гледаш, бираш, уклапаш, али на по три месеца.
То не може да се мери. Исто тако, можда и мени све то дође једног дана, иако то не могу да гарантујем или обећам јер се ствари у фудбалу мењају готово на дневном нивоу. Али, зашто да не? Лепо је бити селектор, водити своју земљу. Једнога дана“.
За крај, имао је јасну и снажну поруку за момке који ће нас овог лета представљати на XXI Светском првенству.
„Ако дају све од себе нико им ништа неће замерити, нека дају све од себе за своју земљу. На Мундијалу нису битне нити њихове каријере, нити индивидуални утисак који ће оставити. То нико не може да ти нареди или покаже, просто мораш да поседујеш фудбалску интелигенцију. Да знаш да пресечеш, да донесеш одлуку, да, на крају крајева, знаш зашто си ту уопште.
Мораш да обрадујеш нацију, а не да је разочараш. Јер разочарати неког је најгора ствар. Нека неко буде бољи, умеснији, али ти ипак дај све од себе да то буде једини разлог за њихов тријумф. Наши момци имају прилику да ураде баш то - да направе нешто што можда нико ни не очекује“, закључио је причу за Б92 Драган Стојковић Пикси.
