Где нестаде култ играња за репрезентацију?
ИГРАЧИ ОД КРАЈА МЕЧА СА БРАЗИЛОМ НЕ ДАЈУ ИЗЈАВЕ, ИЛИ ИМ ЈЕ ПРЕПОРУЧЕНО ДА НЕ ГОВОРЕ ЗА МЕДИЈЕ
ЈЕДАН тим срцем свим. Атмосфера никад боља. Даћемо „200 одсто“ против Швајцарске. Изгинућемо против Бразила. Оставићемо последњи атом снаге на терену. Ово су реченице које су као на поквареном грамофону две недеље вртели репрезентативци Србије од доласка у Светлогорск, па до одласка из Москве.
На почетку, заправо, стоји слоган под којим су отпутовали на Мундијал, као запаљива навијачка песма која је требало да понесе играче до подвига, у ствари макар до осмине финала Мундијала, које смо претходно видели са Осимом 1990. у Италији и са Сантрачем 1998. у Француској. Ако су се у последњих 20 година неки играчи „вадили“ да не играју под „својом“ тробојком, да им смета „Хеј, Словени...“ и томе слично, питање је где нестаде национални набој када већ 12 година имају то све.
Од свега су остале само изјаве с почетка, али на папиру. На терену су се као читко исписана дијагноза (нетипично за лекарски рукопис) виделе старе дечје болест нашег фудбала. Екипа је била физички неспремна за велико такмичење, иако ће вам данас кондициони тренери и аналитичари у ФСС рећи да је наш тим више трчао од Костарике, а да су појединци претрчали више од Бразилаца или Швајцараца. Друго, а можда најважније: нестао је култ играња за репрезентацију који је можда тињао баш до поменуте 1998. Већ две деценије долазак на припреме селекције, на утакмице Србије служе за „попуњавање слободног времена“. Руку на срце, то баш није тако деловала сада у Русији, али у појединим моментима је било јасно да се појединцима баш ишло кући...
Играчи од краја меча са Бразилом не дају изјаве, или им је препоручено да не говоре за медије. Данас се за „Новости“ огласио једино потпредседник ФСС Ненад Бјековић.
- Имам позитиван утисак са Мундијала. Заиста је атмосфера била сјајна. Све је функционисало како треба, али нажалост неке ствари на терену нису ишле у нашу корист. Пре свега ту мислим на резултат меча Бразил-Швајцарска у 1. колу Светског првенства. Против Костарике смо видели праву Србију, али оно што нам се догодило у мечу са Швајцарском је битно одредило наш даљи живот у Русији - каже Бјековић.
Ооткрио је Ненад Бјековић и један детаљ из свечане ложе стадиона Спартака у Москви.
- Гледао сам утакмицу са мојим пријатељем и бившим тренером Партизана Лотаром Матеусом. Био је задовољан оним што је видео од Србије, која реално није могла да се надиграва са Бразилом. Рекао ми је да овај тим има веома добар потенцијал - каже Бјековић.
Ипак, остаје утисак да је култ репрезентације на идентичном, ниском нивоу, као и пре 20 година.
- Ја то тако нисам видео. Понављам, све је функционисало како треба унутар нашег тима. Наравно, у игри је било добрих и лоших ствари, као и увек у фудбалу. Али, највише ме радује то што сам видео да имамо перспективу и неколико сјајних младих фудбалера. Мислим ту пре свега на Николу Миленковића који је био сјајан на сва три меча - додаје Бјековић.
У данима када је потпуна тишина са друге стране, односно док играчи не причају за медије, остаје занимљиво да се после свега чује изјава неког од актера, или оних који нису скоро никакви актери ове руске бајке са тужним крајем. Ту пре свега мислимо на Пријовића, Ивановића, Миливојевића, Тошића... Ако сада не проговоре, нека онда довека ћуте, или нека следеће квалификације за Првенство Европе или Лигу нација играју са тешким бременом на сопственим леђима...
