Вучинић: Ултиматум поводом КиМ отворио је и питање – имамо ли уопште државу?

РЕЧ НА ПРЕДСТАВЉАЊУ „СВЕТОСАВСКОГ ПРОГЛАСА ЗА СПАС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“

* И статут ЗСО долази из немачке НВО Фридрих Еберт. Прави се статут који треба да се прихвати у преговорима, а ми нисмо учествовали у писању тог статута. То је неприхватљиво!

* Настао је својеврсни савез Александра Вучића и заговорника независности Косова који припадају грађанистичкој идеолошкој групацији, о томе говорим већ годинама

* Позив да се оствари државно и национално јединство је могућност коју треба да дамо Вучићу и напредњачком режиму да избегне одговорност за катастрофалну политику и последице те политике на Косову и Метохији и не само тамо

* Ове речи Исидоре Секулић из 1940-те актуелне су и данас: „Остаје нам концентрација духа и памети и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика! Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и Богу. Мали смо и сами смо, али то не смета да се боримо против сваког непријатеља у себи и да будемо међу онима који стоје и опстају зато што су међу најбољима. Објавимо, дакле, усредсређивање најбољега у себи. Чекања и одлагања нема. Свака генерација носи задатак и резепрезентацију отаџбине“       

__________________________________________________________

         Маринко ВУЧИНИЋ

         ОВО је ултиматум и тако га треба звати, јер свако друго име даје маневарски простор за комбинације представника режима.

         Друго, несхватљиво је да разговарамо о споразуму. Имамо преговарача који десет година преговара и добијамо споразум у чијем састављању нису учествовали представници ни Београда ни Приштине.

         Ради се о споразуму који је сервиран и можемо и морамо да га тумачимо као ултиматум.

         Исто тако, и статут ЗСО долази из немачке НВО Фридрих Еберт. Прави се статут који треба да се прихвати у преговорима, а ми нисмо учествовали у писању тог статута. То је неприхватљиво.

         Хтео сам да кажем нешто о улози независних и режимских медија у стварању атмосфере за прихватање независности Косова као услова да будемо на правој страни историје. Томе смо сведоци сваки дан.

         Нећу да наводим цитате, али невероватно је да су грађанистичке реакције на споразум исте као и код представника режима. Имамо захтев који долази заједнички - да се треба прихватити споразум без обзира на цену и да се треба дати подршка Александру Вучићу. Чак се преносе изјаве европских парламентараца да ће Србија бити Иран, ако не прихватимо споразум.

         Настао је својеврсни савез Александра Вучића и заговорника независности Косова који припадају грађанистичкој идеолошкој групацији, о томе говорим већ годинама.

Маринко Вучинић

         Трећа ствар о којој бих нешто рекао је позив да се оствари државно и национално јединство. То је могућност коју треба да дамо Вучићу и напредњачком режиму да избегне одговорност за катастрофалну политику и последице те политике на Косову и Метохији и не само тамо. Тај позив на расправу не може бити основ за стварање државног јединства, јер овакав начин личне владавине не ствара политички простор за успостављање политичког јединства. Не можемо стварати државно јединство сада када смо доведени у катастрофалну преговарачку позицију.

         Мислим да се сада поставља питање: да ли уопште имамо државу. Јер,чујемо:не можете рушити Вучића, рушимо државу. Па ми немамо државу, имамо облик личне владавине који сад већ прераста у аутократију, а видећемо на шта ће на крају изаћи. Према томе, ради се о владавини једног човека који је узурпирао уставна овлашћења и разорио све демократске принципе и начела.

         Интересантно је да се Вучић у својим наступима, Вучић нигде не позива на резолуцију 1244, да не говоримо да не помиње могућност вета Русије у СБУН. То апсолутно не долази у обзир.

         Четврто, овај споразум је показао ко је ко на нашој политичкој сцени. Добили смо да знамо ко је конструктивна опозиција и његови омиљени опозиционари. А свако ко доведе у питање овај споразум, жигоше се у режимским медијима, као припадник радикалне деснице, клерофашиста и то од стране представника и власти и „конструктивне опозиције“.

         Још једном се потврдило да питање КиМ није питање политичког прагматизма него нашег народног опстанка и идентитета. То је свима јасно. Али, шта сад да се ради?

         Треба нам јединство у одбрани КиМ, а дозволите да цитирам из текста Исидоре Секулић "Усредсређујемо се" који је написала 1940-те: „Наша је брига мали народ, усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација, усредсређење и одсуство расејаности и заборавности. Остаје нам концентрација духа и памети и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика! Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и Богу. Мали смо и сами смо, али то не смета да се боримо против сваког непријатеља у себи и да будемо међу онима који стоје и опстају зато што су међу најбољима. Објавимо, дакле, усредсређивање најбољега у себи. Чекања и одлагања нема. Свака генерација носи задатак и резепрезентацију отаџбине.       

         Расејаности не сме бити. Усредсређење нека је приоритет, без обзира шта носи ноћ и дан, јер ће и они проћи. Мали смо, али ако се усредсредимо - цели смо.

         Не узмичимо пред великим народима. Не прегибајмо се нигде. Ни једном народу не припада похвала до краја, па, према томе, ни покуда"

          Мислим да је њена порука јасна. Овде се ради о достојанству, интелекту и моралу. О храбрости и посвећености.