Вучић сигуран у нову победу, зар опозиција не би више добила бојкотом ванредних избора?

НЕ БИ ЛИ УСПЕШАН БОЈКОТ БИО УВОД У ДЕМОНТАЖУ ВУЧИЋЕВЕ ВЛАСТИ

НА ПРВОМ НАРЕДНОМ ГЛАСАЊУ?

Састанак опозиционих првака после најаве расписивања ванредних избора

• ЗОРАН СТОЈИЉКОВИЋ: Никада бојкот избора код нас није дао очекиване резултате јер, традиционално, постоји део бирачког тела који увек излази мислећи да је то патриотска дужност. Такође, постоје маргиналне политичке групације које ће ипак изаћи, а ту су и националне мањине, тако да би бојкот и сада био ризична опција
• БОРИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Бојкот би био повлачење са бојног поља, бежанија јер је неко јачи. Услови под којима се одржавају избори су катастрофални, али се као погрешан показао и онај бојкот из 1997. Треба да смо заједно против Вучића, али шта сутра? Шта нудимо грађанима дан после? Који је програм? Опет исто - страни инвеститори и NATO, а грађани живе све сиромашније? Није ствар само у томе да се сруши Вучић
• ЦВИЈЕТИН МИЛИВОЈЕВИЋ: Готово је извесно да у следећи сазив улазе СНС, листа СПС, ДС (сама или са партнерима), СДС, ЛДП и ЛСВ, каолиција ДСС и Двери плус друге мање странке које им приђу, и СРС. Њихови бирачи то знају, а ни Вашингтон, ни Берлин ни Москва не доводе у сумњу регуларност избора. Кад је то тако, опозиционе странке тешко могу да објасне својим бирачима зашто бојкотовати
• ЂОРЂЕ ВУКОВИЋ: На овом нивоу вишепартизма, бојкот просто не може да успе. Тешко је ићи у оспоравање на основу застрашивања (на овом нивоу на коме се помињу џипови, дакле без убистава и сличног), или медијске присутности и начина финансирања. Тешко да би ико за то добио подршку из иностранства. Ако изађе један човек, сматра се да су избори успели. Вучићу ништа не значи да опозициони гласачи не изађу, јер ће он само наставити да влада још четири године

        АЛЕКСАНДАР Вучић је потпуно сигуран у своју нову изборну победу. Да није - не би расписао ванредне изборе, ни за живу главу.

        Све се, у суштини, унапред зна. Уосталом, све је суштински већ виђено: најмање 40 одсто нације уопште не гласа, Вучић објављује да је при излазност 51-56 одсто освојио најмање 47 одсто гласова и саопштава да су изборни донели плебисцитарну подршку њему и његовом курсу.

        Једина разлика ће бити што ће се у Скупштини наћи Шешељ и ДСС са Дверима.

        Цела опозиција без икакве шансе да на било шта крупно утиче.

        Због свега, неки већ постављају питање - не би ли за опозицију било боље да удружено бојкотује парламентарне изборе?

        Не би ли то за Вучића био много већи ударац него да сам освоји чак и 15-20 одсто гласова мање?

        Не би ли то био увод у суштинску делегитимизацију његове власти и курса?

        Не би ли то донело данашњој опозицији много више на првим следећим изборима, редовним или ванредним, свеједно?

Зар би некога у Србији било стид да победи са малом излазношћу?

Зоран СТОЈИЉКОВИЋ, професор Факултета политичких наука у Београду

 

        ВИШЕ пута је покушаван бојкот избора и никада није дао очекиване резултате јер постоји, традиционално, део бирачког тела који увек излази мислећи да је то патриотска дужност. Такође, увек имате неке маргиналне политичке групације које ће ипак изаћи и националне мањине, тако да би бојкот и сада био ризична опција.

        Једино може да послужи као стратегија да се освоји више медијског простора и да се добију додатне гаранције које владајући направе под претњом бојкота.

        Код нас је проблем што нема правила да мора да изађе више од пола бирача да би избори били успешни. Видели смо на локалу излазност од само 25 одсто, а резултат важи као да је то општа слика.

        Зар мислите ли да ће некоме у Србији бити непријатно ако освоји власт са мањом излазношћу?!

Бојкот је увек лоша идеја, а сада би био помоћ да се легализује диктатура

Борислав СТЕФАНОВИЋ, председник странке Левица Србије

 

        БОЈКОТ је увек лоша идеја јер је он повлачење са бојног поља, бежанија јер је неко јачи. Услови под којима се одржавају избори су катастрофални, али се као погрешан показао и онај бојкот из 1997.

        Чињеница је да више од 50 одсто грађана Србије не би имало представника у парламенту и свој глас који је против досадашње политике утабаног неолиберализма. Бојкот би био помоћ да се легализује диктатура. А прилично је извесно да ће овог пута у парламент ући ДСС, Двери, СРС, односно крајња десница. Вучићу само таква одговара да би Западу могао да каже: видите ове, ако ја не ваљам онда ће доћи ови и Руси исл.

        Други део опозиције има исту политику као власт: приватизација, владавина тржишта а не људских права, смањење плата и пензија, неолиберализам.

        Треба да смо заједно против Вучића, али шта сутра? Шта нудимо грађанима дан после? Који је програм? Опет исто - страни инвеститори и NATO, а грађани живе све сиромашније? Не видимо сврху спајања нечега, ако то није програм који представља другачију политику.

        Није ствар само у томе да се сруши Вучић.

Вучић се још није смучио довољном броју, као што се био смучио Милошевић

Цвијетин МИЛИВОЈЕВИЋ, директор агенције „Прагма“

 

        БОЈКОТ не би променио ништа, из више разлога и тешко да би се за њега опозиција определила, јер се свуда у свету - па и код нас - опозиционе странке надају и верују да ће остварити бољи резултат него прошли пут.

        Наша опозиција, она евроскептична (пошто се проевропска, као и власт, у парламенту практично ни не чује) до сада није имала ни једног заступника и Скупштини, њихових 18 одсто расутих гласова је на прошлим изборима додељено СНС-у и они пожурују изборе верујући да ће овај пут ући у парламент.

        Ако би се гласало по тренутном односу снага, готово је извесно да у следећи сазив улазе СНС, листа СПС, ДС (сама или са партнерима), СДС, ЛДП и ЛСВ, каолиција ДСС и Двери плус друге мање странке које им приђу, и СРС.

        Њихови бирачи то знају. Види се и да не постоји притисак са Запада или од Русије да су избори недемократски, ни Вашингтон, ни Берлин ни Москва не доводе у сумњу регуларност избора. Кад је то тако, опозиционе странке тешко могу да објасне својим бирачима зашто бојкотовати.

        Поред тога, СНС има стратегију усисавања мањих странака, тако што једне ставља на изборну листу, са другима комуницира као са партнерима после избора, а треће држи у резерви. Вучић то ради све време! А оне се надају да ће баш оне у једном тренутку бити извучене као зец из шешира.

        Има још један разлог: опозиција је оштро поларизована на евроскептике и еврофанатике, једни Вучића виде као неког доброг националисту, а други као великог европејца и тешко да се могу ујединити да би га рушили. Просто, није им се још толико смучио као Милошевић кога је било доста и левици и десници.

        Тај тренутак за Вучића још није дошао.

Није добро имати велику излазност, пошто је она показатељ велике мотивисаности грађана

Ђорђе ВУКОВИЋ, аналитичар ЦеСид-а

 

        БОЈКОТ избора има смисла само ако постоји оспоравање легитимитета, споља или изнутра, односно ако постоји озбиљно ометање изборног процеса. Услови код нас нису ни идеални ни добри, али задовољавају минималне међународне стандарде.

        Тешко је ићи у оспоравање на основу застрашивања (на овом нивоу на коме се помињу џипови, дакле без убистава и сличног), или медијске присутности и начина финансирања. Тешко да би ико за то добио подршку из иностранства.

        На овом нивоу вишепартизма, бојкот просто не може да успе. Ако изађе један човек, сматра се да су избори успели. Вучићу ништа не значи да опозициони гласачи не изађу, јер ће он само наставити да влада још четири године. То што је опозиција избацила бојкот као једну од идеја, она је то радила због освајања медијског простора, али нико од њих није толико наиван.

        Опозиција би могла да се уједини око нечега другог, али су препреке вишеструке, од ранијих односа, сујете, питања састављања изборних листа, па до тога да суштински власт ради да разбије такав тип организовања. О томе како - не бих јер је то питање технологије владања.

        Опозицију може да уједини акумулирање негативних потеза и резултата власти, али власт треба још да ради да би се дотле стигло. За сада је могућа опозициона хомогенизација у две или три колоне, а за стварање коалиција је битно и да нека странка може да има сама бољи резултат него што би га имала да не иде са неким партнером кога њени бирачи иначе не воле.

        Капацитет опозиционих гласова се, од истраживања до истраживања, процењује на 30 до 40 одсто. Али, све и да нико од њих не изађе, то неће бити никаква порука.

        Порука је само када неко изведе своје бираче на гласање! Свет је навикао на малу излазност и прихвата њене резултате. У САД је то само 20 одсто. Јер, квалитет демократије показује да није добро имати велику излазност, пошто је она показатељ велике мотивисаности грађана - а то говори да нешто не ваља у друштву. Стабилна и политички и економски пристојна друштва имају ниску излазност. Срж демократије треба да буде стандард живота, а не колико ће људи изаћи да гласа.  

        Диана Милошевић