Врањеш: Шмит и Марфи ће бити упамћени као представници окупационе управе у БиХ

БЕОГРАД: ТРИБИНА „СРПСКА ИЗМЕЂУ МИРНОГ РАЗДРУЖИВАЊА И ДЕКЛАРАЦИЈЕ“

* Амерички амбасадор у БиХ Мајкл Марфи покушава као ненавођена ракета да нанесе још неку штету Републици Српској док му сат одобројава крај његовог тридесетомјесечног мандата у БиХ

* На манифестацији ”Дани Босанскохерцеговачко-америчке академије наука и умјетности” Марфи је одржао до сада најбизарнији говор од доласка у БиХ фебруара 2022. године. Без обзира што је тај говор за Републику Српску битан колико и та академија за бошњачку науку, индикативно је да његови ставови потврђују тезу о неоколонијализму и хибридној окупацији БиХ од стране колективног Запада на челу са САД

* Том приликом је изговорио и да је Додиков план за “мирно раздруживање” Републике Српске од БиХ опасна и незаконита фантазија која представља пријетњу суштинским интересима САД у БиХ

* Шмит ће ових дана доћи у Београд који га више не назива високим представником, да покуша излобирати да Србија не усвоји Декларацију са Свесрпског сабора. Оно што Шмиту отежава посао у Београду јесте дословно криза идентитета. Њемачка амбасада у Београду га неће најавити као свог функционера, иако је по путним документима и званичној пратњи представник управо те државе, а не неке међународне заједнице са мандатом Савјета безбједности УН како се покушава идентификовати, што је за Београд још један аргумент да он не представља никога

___________________________________________________________________

           Александар ВРАЊЕШ, амбасадор БиХ у Србији

           ЧЕСТО ћемо чути како за администрацију САД-а Босна и Херцеговина није ни десета “рупа на свирали” њихове спољне политике. То је суштински тачно, али из презентације и дјеловања америчких амбасадора у Сарајеву стиче се потпуно супротан утисак. 

           Kвака је у методологији.

           Стејт департмент буквално ”периферним видом” прати шта се дешава у БиХ, што је видљиво и по рангу службеника задужених за БиХ. Ипак, уз вјешту комуникацију показују да снажно подржавају своје амбасадоре који дјелују доста аутономно у формулисању ставова.

           Они прате шири оквир властите спољне политике према БиХ, али када је ријеч о детаљима, њих самостално формулишу уз јавну подршку сједишта које вјероватно и не разумије контекст. Примјер је био долазак Џејмса О’Брајена у Сарајево. 

           На билатералним састанцима није улазио у меритум, држао се општих ствари и најширег оквира односа САД са БиХ, али када је отишао на сарајевски Факултет политичких наука да одржи предавање студентима, фактички је прочитао припремљен говор који му је написан у Марфијевој амбасади и чији контекст му није много познат.

           Тиме је послао поруку и створио утисак да САД до најситнијих детаља прате дешавања у БиХ и да све што Марфи сугерише америчка администрација снажно подржава.

           Речено језиком неоколонијализма, ставови у далеким колонијама су препуштени вице-краљевима који аутономно дјелују, а извјештаји који иду из колоније ”одоздо према горе” подешавају контекст на ниво разумијевања саме империје.

           Kада је предсједник Вучић скоро упитао Марфија који члан дејтонског Устава БиХ дефинише државну имовину, Марфи га је упутио на тај О’Брајенов говор којег је лично сачинио. Другим ријечима, оно што он напише - то је закон. 

           Међутим, оно што не знамо јесте - до које мјере администрација подржава своје амбасадоре у њиховим мјерама чија примјена изазива снажне унутрашње рекације.

           Да је Марфијево дјеловање већ прешло мјеру, говори податак да се нови амерички амбасадор за БиХ тренутно загријава у Вашингтону. И раније смо свједочили да су се у сличним ситуацијама одлучивали да повуку амбасадора када би он комплетно скинуо рукавице и почео да се отворено бори против (углавном) Милорада Додика.

           Без обзира што су и даље стајали иза својих амбасадора, нису могли да допусте да у заоштреним околностима у којима САД не могу агресивније да интервенишу, домаћа и свјетска јавност у томе препозна немоћ. Тако би замијенили амбасадора који би на почетку мандата кренуо са нешто мекшим приступом и тиме мало опустио заоштрену ситуацију. Температура би се наравно касније наставила повећавати, али овим методом, не би никада дошло до кључања.

           У комбинацији Шмита и Марфија, политичке прилике у БиХ су доведене пред кључање, па није необично што су неке земље чланице УО ПИK-а тражиле да се мандат ОХР-а ипак ограничи. Друга посљедица је да је Марфи добио информацију да ће ускоро напустити БиХ након непуне три године мандата. На његово мјесто долази амбасадор Даглас Џоунс који се тренутно налази на припремама за преузимање нове функције.

           У дипломатским круговима Хрватске и Црне Горе у којима је Џоунс раније служио као министар савјетник у амбасадама САД, запамћен је као умјерен и рационалан човјек. Управо те његове карактеристике иду у прилогу тези да САД желе да мало смање температуру у БиХ, али сем тог појавног аспекта, мало је очекивати да ће Џоунс имати суштински супротан приступ у односу на Марфија.

           Можда неће писати својим надређеним говоре о односима у БиХ које ће у неоколонијалном маниру касније промовисати као закон? Видјећемо, мале су шансе.

           Како год, Марфију је скраћен мандат што се у дипломатском кору очитава као неуспјех, без обзира што ће то вјероватно правдати нарушеним здрављем или ношењем лијека тетки. Ипак, до одласка одлучио је да направи још мало хаоса, не би ли насљеднику скицирао будуће кретање и појачао утврђене стереотипе. 

           Тако је на манифестацији ”Дани Босанскохерцеговачко-америчке академије наука и умјетности” одржао до сада најбизарнији говор од доласка у БиХ фебруара 2022. године. Без обзира што је тај говор за Републику Српску битан колико и та академија за бошњачку науку, важно је истаћи ставове који потврђују тезу о неоколонијализму и хибридној окупацији БиХ од стране колективног Запада на челу са САД. 

           Том приликом Марфи је исказао сљедеће ставове: 

           1) САД снажно подржавају суверенитет, територијални интегритет и мултиетнички карактер БиХ као земље која је дио стабилног, сигурног и просперитетног Западног Балкана, као и интеграцију БиХ у евро-атлантске институције – НАТО и ЕУ.  То је већ више од 30 година темељ америчке политике према БиХ којег подржавају обје кључне странке у САД; 

           2) САД склапају партнерства са посвећеним и често храбрим појединцима овдје у БиХ који су предани да раде на остварењу наше заједничке визије – мирне, демократске и просперитетне БиХ у евро-атлантским институцијама у којој сви нивои власти раде у корист грађана ове земље; 

           3) Дејтонским мировним споразумом осигуран је мир од новембра 1995, а споразум је изложен сталним нападима углавном из Републике Српске и од њеног предсједника Милорада Додика; 

Александар Врањеш

           4) Тренутно се БиХ суочава са можда најгором политичком климом од деведесетих година прошлог стољећа. Скоро сваки дан слушамо злобну, етнонационалистичку реторику подјела и свједочимо таквом дјеловању које долази са свих страна политичког и етничког спектра и из свих дијелова земље. Kао што сам већ навео, Милорад Додик посебно је одговоран за ове проблеме. Његова све подлија, ксенофобична и задрта реторика разара ткиво ове земље, а његово сецесионистичко дјеловање директна је пријетња Дејтонском мировном споразуму.  Његов ауторитаран приступ власти јасно подсјећа на, како он каже, његовог „блиског пријатеља“ Владимира Путина, а грађанима РС ускраћује основна права и слободе; 

           5) План господина Додика за “мирно раздруживање” Републике Српске од БиХ опасна је фантазија, незаконита је и представља пријетњу суштинским интересима САД у БиХ. Она је такође пријетња мирној, просперитетној и демократској будућности унутар евро-атлантских институција коју људи у БиХ желе и заслужују; 

           6) Изазови с којима се Босна и Херцеговина суочава су значајни, али БиХ се с њима не суочава сама. Сједињене Америчке Државе су одлучне да обнове снагу и способност институција о којима овисе грађани Босне и Херцеговине и које су неопходне да би земља завршила свој пут ка интеграцији у еуроатлантске институције; 

           7) Високи представник и његове овласти овдје су дио рјешења, а не дио проблема. Ако буде водио и дјеловао, када је потребно, може олакшати пут БиХ према Европској унији; 

           8) Одлучни смо одговорити корумпираним и злоћудним актерима који настоје поткопати Дејтонски мировни споразум и Устав БиХ, те који угрожавају територијални интегритет, суверенитет и мултиетнички карактер Босне и Херцеговине. Одлучни смо искористити сва овлаштења међународне заједнице и овласти за одвраћање када је то потребно. То укључује снажну подршку високом представнику и његовом кориштењу бонских овласти; 

           9) Ниједна друга земља није била нити је више посвећена таквој будућности БиХ, нити је више улагала у њено остварење од Сједињених Држава.

           Овом стендап комедијом презентованом међу бошњачко-америчком академик-публиком, Марфи је показао како ”мали Ђокица” замишља изградњу државе БиХ која није успјела ни у најсвјетлијим временима америчке глобалне хегемоније. Није ни чудо што га повлаче.

           Напослијетку, Шмит и Марфи ће бити упамћени као представници окупационе управе у БиХ који су за само двије-три године мандата успјели да ову крхку државну заједницу доведу пред распад, а унутрашње политичке односе упуте на пут без повратка.

           Шмит ће ових дана доћи у Београд који га више не назива високим представником, да покуша излобирати да Србија не усвоји Декларацију са Свесрпског сабора. Оно што Шмиту отежава посао у Београду јесте дословно криза идентитета.

           Њемачка амбасада у Београду га неће најавити као свог функционера, иако је по путним документима и званичној пратњи представник управо те државе, а не неке међународне заједнице са мандатом Савјета безбједности УН-а како се покушава идентификовати, што је за Београд још један аргумент да он не представља никога.

           Вратиће се у Сарајево незадовољан јер ће још једна српска Народна скупштина усвојити  за Србе историјску Декларацију чији садржај управо негира његову лажну функцију.

           Тамо ће затећи нервозног стендап Марфија који као ненавођена ракета покушава нанијети још неку штету Републици Српској док му сат одобројава крај његовог тридесетомјесечног мандата у БиХ.

           Наћи ће се у некој сарајевској кафани као и обично и са благим осмјехом евоцирати како  су некада агресорске снаге Вермахта и НАТО-а рјешавале проблеме са непослушним Србима. Али, та времена су давно иза њих и те реминисценције неће промјенити сурову стварност која им из дана у дан напомиње да су дани њихове самовоље одбројани.

           (Трибина је одржана 26. јуна 2024. у Прес-центру УНС - у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)