Танасковић: Српско јединство у ћорсокаку

ТРИБИНА „БиХ У СЛЕПОЈ УЛИЦИ – ГОДИНА РАСПЛЕТА“ – ИЗЛАГАЊЕ ДАРКА ТАНАСКОВИЋА

* Не верујем да ће 2015. бити година расплета, али ће бити година разјашњавања позиција, тестирања средстава и метода... Све ће, наравно, као и увек, зависити и од смера кретања, констелације и односа снага на глобалном и ширем регионалном плану

* Има елемената на основу којих би се основано могло закључити или, опрезније, претпоставити да су околности у овом тренутку, а можда и перспективно, за интересе Републике Српске и српског народа нешто повољније, али то се може показати и као варљиво

* Важно је да бошњачки унитаристи, данас у руху „Тројке“, и њихови инострани ментори, са нелегитимним „високим представником“ Кристијаном Шмитом као егзекутором на терену, буду онемогућени у остваривању својих планова

* Неслагање политичких снага и интелектуалних кругова у вези са визијом садашњости и будућности нације, а самим тим и државе, и у Републици Српској и у Србији, досегло је крајње забрињавајуће размере, у чему се не преза од отворене конфронтације у институцијама, али и ван њих, на улици, а ни од колаборације са српском народу отворено и прикривено непријатељским политичким, званичним и невладиним организацијама у иностранству, што је у БиХ еквивалентно тзв. „пробосанском“ лобију у Федерацији БиХ

* Излаз из националног „ћорсокака“ засад се не назире, али нас прошлост учи да народ, својим политичким елитама упркос, као вода, увек на крају пронађе излаз. Нажалост уз велику цену. Потрудимо се да она овога пута буде што је могуће мања

________________________________________________________

           СМАТРАМ да би се, кад је о политичкој ситуацији у Босни и Херцеговини реч,  о "слепој улици" или "ћорсокаку" могло говорити до тренутка кад је вођство Републике Српске одлучило да изнуђено, али и проактивно, предузме одређене конкретне кораке и почне доносити мере које значе излаз из стања које би се фигуративно могло назвати "слепом улицом".

           Јер, динамика кретања у "слепој улици" подразумева врћење у круг или враћање уназад,  а у Бањој Луци је превладала логика да се са раскршћа на коме се БиХ налази мора одлучно и доследно кренути новим путем, односно оним који је био нормативно отворен Дејтонским споразумом, а непринципијелним деловањем оних, у БиХ и ван ње, који су га схватили као привремено решење, претворен у "слепу улицу", јер је почивао на немогућим премисама постепеног стварања унитарне државе.

           Такође, не верујем да ће 2015. бити година расплета, али ће бити година разјашњавања позиција, тестирања изводљивости средстава и метода којима ће учесници у процесу покушати да прибегну и уобличавања конфигурације политичких односа, која ће у блиској будућности представљати изгледно полазиште за постизање трајног или. бар, трајнијег решења.

           Све ће, наравно, као и увек, зависити и од смера кретања, констелације и односа снага на глобалном и ширем регионалном плану.

           Има елемената на основу којих би се основано могло закључити или, опрезније, претпоставити да су околности у овом тренутку, а можда и перспективно, за интересе Републике Српске и српског народа нешто повољније, али то се може показати и као варљиво.

           Међу најубедљивије аргументе у прилог оптимистичког виђења спада изразита нервоза оних који се тим интересима противе и улагање додатних напора да се убрза обрачун са непоћудним политичким актерима у Бањој Луци. Важно је, међутим, да бошњачки унитаристи, данас у руху „Тројке“, и њихови инострани ментори, са нелегитимним „високим представником“ Кристијаном Шмитом као егзекутором на терену, буду онемогућени у остваривању својих планова. С једне стране, на томе се мора, уз подршку невеликог броја савезника, интензивно дипломатски радити са свим релевантним субјектима на међународној сцени, уз стално проширивање круга саговорника и њихово редовно, квалитетно информисање о правом стању ствари у БиХ и стварним улогама свих унутрашњих политичких и друштвених чинилаца.

Елмедин Конаковић

           Да не буде да само министар иностраних послова Елмедин Конаковић, који неуставно делује мимо инструкција трочланог Председништва БиХ,  обилази „стране пријатеље“ и „отвара им очи“ у погледу деструктивног и штетног деловања „сепаратиста из мањег ентитета“, а на првом месту председника РС Милорада Додика.

           Срећом, већини тих „страних пријатеља“ углавном је све јасно и не чекају Конаковића да им објасни, али је проблем у томе што многи међу њима нису српски пријатељи, па би радили против Срба и да им Конаковић и братија не расветљавају хоризонте. Дакле, дипломатски треба искористити све постојеће канале комуникације и отварати нове, у сарадњи и координацији са владом и надлежним ресорима Републике Србије.

           Примера ради, рекао бих да се посебна пажња мора посветити Турској. Анкара је у досадашњем току подизања температуре у режији политичког Сарајева показала сразмерну уздржаност и, уз рутинску подршку суверенитету и територијалном интегритету БиХ, јавно није претерано гласна, а министар иностраних послова, утицајни Хакан Фидан, сматрао је за сходно да у једном индикативном тренутку скокне у блиц посету до Београда.

           Не треба, наравно, гајити илузије о томе да Турска излази из стратегијског оквира своје неоосманистичке доктрине, као и да у неким важним доменима доследно и конкретно не ради и неће радити на јачању не само, па ни првенствено, политичких потенцијала муслиманских заједница на Балкану, али је њен поглед на бившу Румелију, па и БиХ, специфичан по томе што она на овом простору, као и кроз целу историју, европске државе доживљава као ривале и такмаце.

           Због тога се, уз одговарајућу аргументацију и љубазно указивање на наше благонаклоно схватање значаја учешћа Турске, као регионалне силе, у стварању новог, уравнотеженог поретка на Балкану, у Анкари може исходовати виши степен разумевања за отпор „неоколонијалистичким пројектима“ Немачке и/или Француске, а и Велике Британије. Ово наводим само као илустрацију и, с обзиром на природу овог скупа, нећу се упуштати у ширу елаборацију.

           Важније је, чини ми се, указати на други, од дипломатије старији и битнији предуслов за успешно заступање животних српских интереса, који је истовремено предуслов за успешну дипломатију, а то је потреба остваривања елементарног јединства у стварима од виталног националног значаја, како на нивоу целине српског народносног корпуса, тако и у двема српским државама, Србији и Републици Српској. Е ту смо, треба ли икога убеђивати, у озбиљном, правом „ћорсокаку“, што је, иначе, (да ли баш сасвим случајно?) балкански псеудотурцизам.

           Неслагање политичких снага и интелектуалних кругова у вези са визијом садашњости и будућности нације, а самим тим и државе, и у Републици Српској и у Србији, досегло је крајње забрињавајуће размере, у чему се не преза од отворене конфронтације у институцијама, али и ван њих, на улици, а ни од колаборације са српском народу отворено и прикривено непријатељским политичким, званичним и невладиним организацијама у иностранству, што је у БиХ еквивалентно тзв. „пробосанском“ лобију у Федерацији БиХ.

Дарко Танасковић

           Нема никакве или има врло мало сврхе расправљати о тактици дипломатског деловања на скуповима како што је овај наш или, пак, износити политиколошке анализе и предвиђања, ма колико све то озбиљно засновано и стручно било, ако спољнополитички наступ српских представника у међународној заједници нема поуздан ослонац у јединственом ставу нације о оним темељним, стратегијским питањима српске судбине, прошлости, савремености и будућности. А нема.

           Питање је и колико је смислено стално понављати ову суморну констатацију која одражава нашу актуалну реалност, а знамо да се политика, како унутрашња тако и спољна, не може водити ван те неповољне реалности, па је у њеном контексту нужно тражити оптимална могућа решења. Она, међутим, не могу бити најбоља која су потенцијално могућа.

           Ево како о тренутним политичким превирањима у Србији 2. јула извештава дневни европски сервис бечког Штандарда: „Србији не недостаје само демократија, њено друштво се деценијама руководи популистичком идеологијом коју ни учесници масовних демонстрација против режима председника Александра Вучића не препознају као опасност. /.../ Ако протестни покрет жели поново да добије на кредибилитету, било би разумно да обузда насиље и тај национализам".

           Јасна, да јаснија не може бити, порука наших „пријатеља“ из некада царствујушчује Вијене. Није, дакле, главни проблем Вучић (или Додик), већ штетна задојеност српског народа популистичким идејама национализма.

           Било би занимљиво поставити питање шта је, заправо, у овом појмовно-терминолошком апарату, „популизам“, али ово није прилика за продубљивање такве расправе. Укратко, биће да је, у тој интерпретацији, „популизам“ свако политичко, друштвено и културно деловање у интересу народа, а супротстављено глобалистичко-либералистичкој агенди одређених (отуђених) елита, а грешни „национализам“ нормална свест о припадности некој нацији, поготово онима бројчано мањим, па још словенским.

           Кад су својевремено упитали познатог немачког песника и мислиоца Клауса Магнуса Енцесбергера шта осећа кад каже да је Немац, одговорио је: „Ништа посебно. Само да сам Немац. Није ли то довољно?“ У српском случају је превише и ваљало би да то природно стање духа буде ушкопљено сталним прозивкама за „национализам“.

           Не би ли оваква осведочења требало да буду најснажији подстреци за успостављање (све)српског јединства?

           Нада налаже веру да ће у том погледу бити помака набоље, реалистичност упућује на скепсу. Излаз из националног „ћорсокака“ засад се не назире, али нас прошлост учи да народ, својим политичким елитама упркос, као вода, увек на крају пронађе излаз. Нажалост уз велику цену.

           Потрудимо се да она овога пута буде што је могуће мања.

           (Трибина је одржана 19. јуна 2025. у Прес-центру УНС – у организацији портала СоС и Факти, уз подршку Представништва РС у Србији)