Степић: "Издувати балон" муслиманске занетости унитаризмом

ТРИБИНА «БиХ У СЛИЈЕПОЈ УЛИЦИ – ГОДИНА РАСПЛЕТА» - ИЗЛАГАЊЕ МИЛОМИРА СТЕПИЋА

* „Политичке уши“ у Вашингтону, Бриселу, Берлину, Лондону и Паризу нису више тако „глуве“ за бањалучку идеју о „новом договору“, а ако он у догледно време не буде могућ – о „мирном раздруживању“.  То је у условима још увек снажне вестернистичке доминације немали успех

* Трампистичке САД нису више тако ригидне, будући да имају много важнија посла широм света где се активира једно по једно, све опасније кризно жариште. Постаје очигледно да је Американцима све мање стало до свеприсутности, па и на Балкану. Американци су усмерени на излазну стратегију, тј. да им је најпре стало да балканско „буре барута“ не експлодира у неки нови рат. И то им је у овом тренутку сасвим довољно

* Сада је повољна геополитичка констелација за офанзивно дипломатско и унутарполитичко деловање на деконструкцији муслиманског залагања за сопствену хегемонију и унитарну државу, а прикривеног разним офуцаним наративима као што су „ненаграђивање геноцида“, „превенирање сецесије“, „грађански концепт“, „функционалност државе“, „равномеран регионални развој“, „једна политичка адреса“, „демократски принцип један човек – један глас“, „евроатлантска будућност“ и сл.

* Потребно је стално апострофирати апсурдност муслиманских настојања да управљају читавом земљом када су пре рата били апсолутна популациона већина на само 1/4 њене територије, а ни сада фактички не контролишу знатно више од тога

_____________________________________________________________

            НЕЗАДОВОЉСТВО Републике Српске кршењем Дејтонског споразума „учињено је присутним“ на међународном плану, а да то све мање наилази на резолутно, унисоно и претеће одбацивање чак и тзв. колективног Запада (који је све мање „колективни“).

            Штавише, „политичке уши“ у Вашингтону, Бриселу, Берлину, Лондону и Паризу нису више тако „глуве“ за бањалучку идеју о „новом договору“, а ако он у догледно време не буде могућ – о „мирном раздруживању“.  То је у условима још увек снажне вестернистичке доминације немали успех.

            Искористити међународну „нову реалност“

            Од великих сила, Русија и Кина одавно подржавају напоре Републике Српске да заустави нарушавање статуса и врати одузета овлашћења, а са њеним званичницима се упадљиво срдачно сарађује у Москви и Пекингу. С друге стране, Запад је очигледно подељен.

            Трампистичке САД нису више тако ригидне, будући да имају много важнија посла широм света где се активира једно по једно, све опасније кризно жариште. Постаје очигледно да је Американцима све мање стало до свеприсутности, па и на Балкану. То је, уосталом, у интервјуу Радију Слободна Европа од 14. јуна 2025. потврдио некадашњи амбасадор у Србији Кристофер Хил, нагласивши да се САД неће више мешати у решавање проблема на Балкану као пре и да решења морају доћи изнутра. То значи да су Американци – упркос, како по инерцији кажу „незавршеном послу на Балкану“ – усмерени на излазну стратегију, тј. да им је најпре стало да балканско „буре барута“ не експлодира у неки нови рат. И то им је у овом тренутку сасвим довољно.

            Свесна тога, муслиманска страна у БиХ настоји да „повећа улог“ стално претећи тзв. другим полувременом и наоружавањем „злу не требало“. Република Српска мудро одговара да је управо она та која инсистира на „изворном Дејтону“, легалним и легитимним, првенствено политичким методама, а супротставља се потезима какви су они самозваног високог представника, те да се залаже искључиво за мирољубиво проналажење решења и за дијалог домицилних чинилаца, са што мање мешања са стране.

            По свој прилици, то уочљиво мање оспоравају САД, али не и Европска унија где се не могу сакрити све дубљи (гео)политички „раседи“: (1) од тврдокорног промуслиманског настојања да се Република Српска и даље развлашћује (Немачка, Аустрија, Француска...), (2) те чланица које су готово незаинтерсоване (Шпанија, Португалија, Италија...), (3) до земаља које мање или више отворено подржавају Републику Српску у њеној борби (Мађарска, Словачка, Грчка...).

            Суочити „политичко Сарајево“ са геополитичким фикцијама

            Сада је повољна геополитичка констелација за офанзивно дипломатско и унутарполитичко деловање на деконструкцији муслиманског залагања за сопствену хегемонију и унитарну државу, а прикривеног разним офуцаним наративима као што су „ненаграђивање геноцида“, „превенирање сецесије“, „грађански концепт“, „функционалност државе“, „равномеран регионални развој“, „једна политичка адреса“, „демократски принцип један човек – један глас“, „евроатлантска будућност“ и сл.

            На спољнополитичком плану неопходно је још више инсистирати на томе да се централистичке тежње сарајевске номенклатуре заснивају на фикцији да ће се испунити наводна усмена обећања претходних америчких администрација, те да производе неприхватљиво кршење „слова Дејтона“ и изазивају латентну нестабилност.

            На унутрашњој б-х сцени потребно је стално апострофирати апсурдност муслиманских настојања да управљају читавом земљом када су пре рата били апсолутна популациона већина на само 1/4 њене територије, а ни сада фактички не контролишу знатно више од тога.

            Неопходно је упорно инсистирати на реципроцитету у свим облицима међусобних односа српске и муслиманске стране, односно Републике Српске и Федерације БиХ. Изузетно је важно да се Република Српска даље правно-политички профилише. Томе ће допринети нови Устав, мада је можда било добро задржати, а амандманима дорадити постојећи зато што је он најдуготрајнији српски устав икада.

            Непосредни задатак Републике Српске је да максимално колико може парира и прође без последица у вези негативног политичког, пропагандног, безбедносног и другог „отклона клатна“ у вези 30. годишњице „Случаја Сребреница“, наглашавајући  његову планирану геополитичку и другу антисрпску позадину. А потом да себи у прилог искористи долазеће обележавања „Олује“ и акција, односно операција НАТО-а, муслиманских и хрватских формација које су уследиле: „Намерна сила“, „Маестрал“, „Сана 95“, „Јужни потез“ и других. И да све крунише достојним, али не и еуфоричним облежавањем 30. годишњице Дејтонско-париског споразума.

            Посебно би требало указивати утицајним домаћим и страним политичким чиниоцима, као и јавности, на опасност од муслиманског екстремизма, учињених и планираних терористичких акција, милитаристичких активности и експанзионистичких планова „да изађу на државне границе“, оносно да Србе и Хрвате протерају у њихове тзв. резервне домовине Србију и Хрватску. У том контексту неопходно је да Република Српска придобија стране „доносиоце одлука“, а своје становништво стално упозорава на постојање, активност и геополитички/геостратегијски индикативан просторни размештај вахабија и параџемата у Федерацији БиХ дуж границе са Републиком Српском.

            То посебно важи за све продуктивније фабрике оружја, муниције и војне опреме, те деловање (квази)спортских организација паравојне провенијенције у муслиманским деловима Федерације БиХ. Такви су нпр. аирсофт клубови у којима се врши систематска обука слична оној за војно-полицијске јединице за специјалне намене, те уз услове сличне стварним и уз коришћење имитација правог наоружања. Република Српска треба да искористи тај аргумент да подсети на реалну опасност од њихове употребе не само ради покушаја насилног, оружаног остваривања унитаристичких намера, већ и ради терористичких акција широм света.   

            (Трибина је одржана 19. јуна 2025. у Прес-центру УНС – у организацији портала СоС и Факти, уиз подршку Представништва РС у Србији)