Ово је јасно и без Тарабића: на Балкан стижу Русија и Турска, креће девестернизација

ПОНОВО СЕ ОКРЕЋЕ ИСТОРИЈСКИ РУЛЕТ, ОВОГА ПУТА СЕ НЕЋЕ ЗАУСТАВИТИ НИ НА ЦРВЕНОМ НИ НА ЦРНОМ

Ричард Холбрук и Слободан Милошевић

• „Фајненшел тајмс“ објавио да „Русија и Турска желе да истисну ЕУ са Балкана“. Не знам колико ће нашој квазиелити - која се кладила на Хилари Клинтон - требати да схвати да у овоме није суштина шта Москва и Анкара „желе“, него што убрзано долази време када оне то „могу“
• Кад Срби, Турци, Грци и Бугари - сав тај балкански конгломерат „рогова у врећи“ - пропитивачима из америчког „Галуп интернешнела“ кажу да би радије позвали Русе да им помогну ако дође до неког рата него NATO, бандоглаве Американце, лукаве Енглезе, нетолерантне Немце, успаване Французе и бледе Италијане - онда је нешто заиста „труло у држави Данској“. Баш, труло!
• Чим Трамп дигне поглед с Балкана и повуче оних 5 милијарди долара које су САД одвајале за убеђивање Балканаца како живе „у најбољем од свих светова“, логично је - а да човек не мора да буде филозоф Ричард Рорти ни Тарабић - да ће сва та њихова конструкција рђати и урушавати се. И то убрзано
• Американци овде нису уважавали ниједну чињеницу - културну, политичку, геостратешку, људску - која се не би сложила с њиховим насилничким плановима, а чији је главни манекен био човек по имену Ричард Холбрук, коме су главни аргументи били „у топузу“ и арогантном викању на саговорнике као на децу у вртићу. Сад ће се све то холбруковање, које је почело да пуца као лед у пролеће, отопити и претворити у нову холбруковску бујицу која ће нам бацити на главе нове невоље и увести нас у нове драме
• Зато бисмо најпре морали да заборавимо да ће нам Запад помоћи у овој „новој транзицији“. Ту нам нису потребни никакви Тарабићи: Први светски рат, Други светски рат, беспаметно цепање СФР Југославије са једином намером да Срби, највећи народ и у центру Балкана, буду исцепкани на што више делова и да од Албанаца направе свог кључног слугу
• Од Запада се ваља удаљити на нормалну дистанцу, а Исток се ваља приближити, али не толико да нам се као Икару крила истопе од јаке сунчеве топлоте. Изузетно је важно и комплексно преломно време у коме живимо. И парадоксално

Пише: Слободан РЕЉИЋ, „Геополитика“

 

        ТРИ дана после победе Доналда Трампа, један професор права сетио се књиге од пре деценије и твитовао три параграфа из ње.

        Доћи ће дан кад ће „радници схватити да се њихова влада уопште није трудила да спречи суноврат њихових зарада и губитак посла. Схватиће и да ,беле крагне’ немају намеру да им притекну у помоћ јер су и саме престрављене као и они“, написао је Ричард Рорти, левичарски филозоф 1998. године.

        И, као што и најбенигнији левичар зна - „тада ће се нешто сломити“.

        Либерали не воле реч „слом“ па их онда нормалне ствари - изненаде, а логика им се учини неподношљивом. Јер, либерални свет, у коме је здрав разум поништен стварањем псеудосвета у мејнстрим медијима, сад сав свој бес усмерава на човека коме је до јуче било најважније да вишак косе с једног дела главе пребаци на онај део који коса убрзано напушта.

        Као да је Трамп крив што је осећао (други пасус) да ће „људи из провинције одлучити да је систем пропао, и окренути се потрази за јаком личношћу за коју ће гласати, која ће их уверавати да ће, чим буде изабрана, учинити да самозадовољне бирократе, превртљиви адвокати, преплаћени мешетари на берзама и постмодернистички професори престану да буду ти који креирају њихову судбину“.

        И трећи пасус: „Све што је урађено за права црнаца, мањина, хомосексуалаца и осталих... биће избрисано. Шаљиви презир према женама вратиће се у моду. Нетолеранција и садизам ће нас поплавити, а сав бес слабо образованих Американаца због тога што им судбину кроје они са факултетским дипломама изаћи ће на видело“.

        Један твит је покренуо твит-таласања и Рортијева студија Остварење наше земље - левичари и Америка XX века претворила се у пророчанство, а књиге које су годинама лежале у магацинима - „Амазон“ је распродао до смираја дана.

        Сви ми, у ствари, чекамо своје Тарабиће. И да: Рорти је јавио како су стигли „жути људи“ и украли Американцима „амерички век“ кад су они били главни народ на Земљи.

        Подсећање на Ричарда Рортија може да делује као преопширан увод у суочавање с чињеницом коју је ових дана нама дотурио „Фајненшел тајмс“ - да „Русија и Турска желе да истисну ЕУ са Балкана“.

        Не знам колико ће нашој квазиелити - која се кладила на Хилари Клинтон - требати да схвати да у овој поруци није суштина шта Москва и Анкара „желе“, него што убрзано долази време када оне то „могу“.

        Док Трамп буде умиривао своје „људе из провинције“, који би сада радије да нешто раде него да на телевизији и у лажној статистици гледају како им је добро, његов поглед према Балкану ће гаснути. Исто би се то десило и Хилари Клинтон на коју су наши „елитисти“ бацали све карте, само она то не би признавала, па би се „српска провинција“ спорије будила.

        Овако би сваки Рорти могао да без неког удубљивања извуче неке закључке који само хохштаплерима и слепцима нису видљиви.

        Ако Срби, Турци, Грци и Бугари - сав тај балкански конгломерат „рогова у врећи“ - пропитивачима из америчког „Галуп интернешнела“ каже да би радије позвали Русе да им помогну ако дође до неког рата него NATO, бандоглаве Американце, лукаве Енглезе, нетолерантне Немце, успаване Французе и бледе Италијане, онда је нешто заиста „труло у држави Данској“. Баш, труло!

Ричард Рорти

        Добро, ми стварно живимо у доба кад нико не верује ни у „д“ од демократије и кад се јак глас народа зове „екстремном десницом“ и „популизмом“ и кад је крив народ који ово више не може да трпи, а не они који су то антидемократско стање створили, екстремно се обогатили и спремни да status quo бране до последње главе свог народа.

        Сад кад Трамп дигне поглед с Балкана и повуче оних 5 милијарди долара које су САД одвајале за убеђивање Балканаца како живе „у најбољем од свих светова“, логично је - а да човек не мора да буде Рорти ни Тарабић - да ће сва та њихова конструкција рђати и урушавати се. И то убрзано.

        На чему би се, иначе, држала кад Американци овде нису уважавали ниједну чињеницу - културну, политичку, геостратешку, људску - која се не би сложила с њиховим насилничким плановима, а чији је главни манекен био човек по имену Ричард Холбрук, коме су главни аргументи били „у топузу“ и арогантном викању на саговорнике као на децу у вртићу.

        Сад ће се све то холбруковање, које је почело да пуца као лед у пролеће, отопити и претворити у нову холбруковску бујицу која ће нам бацити на главе нове невоље и увести нас у нове драме.

        И шта би се ту могло друго очекивати, него да се на Балкану појаве Руси и Турци. Као што ту бејаху у XIX веку.

        Разлика је у томе што су се онда они ту најдиректније сукобљавали, а Аустроугари, Немци и Британци из тога извлачили све користи. Шта ће та разлика донети Балкану, кључно је питање.

        Успостављање одрживог мира, мању употребу римског Divide et impera ? Или се ми то само залудно надамо?

        Али, најпре би, за нашу корист, морали да заборавимо да ће нам Запад помоћи у овој „новој транзицији“. Прво, зато што знамо како су то радили у XIX веку, а друго шта су направили кад су држали „и нож и погачу“ на крају XX века.

        Ту нису потребни никакви Тарабићи: Први светски рат, Други светски рат, беспаметно цепање СФР Југославије са једином намером да Срби, највећи народ и у центру Балкана, буду исцепкани на што више делова и да од Албанаца направе свог кључног слугу.

        Чак је у међународно право уведен термин „ентитет“ да би се осветничком бесмислу дао некакав смисао. Убијање народа који не може да се брани обележено је као дело „милосрдног анђела“ који у свом доброчинству „томахавцима“ расцепљује главе „колатералној штети“. А, гле чуда, онда је вођа „колатералне штете“ постао Хитлер (!), а безлична маса је починила геноцид. И, државни секретар САД налази да није превелика цена пола милиона мртве ирачке деце да се, после Велике лажи, Ирачанима донесе крвава демократија, али јесте геноцид и седам хиљада (бројка је, иначе, њена изјава коју истраге нису потврдиле) настрадалих у једном граду у једној војној операцији!?

        Наравно, без обзира на сва искуства, народ који живи у времену и на месту на коме живе Срби не може се повући у „сјајну изолацију“: неизбежност је учити од економски развијенијих, узимати из велике културе оно што оплемењује нашу културу, саобразити свој суживот са хришћанском обавезом о „браћи“. Из тога се не може излазити.

Турска у Сарајеву

        Али, то, као што важи за Запад од кога се ваља удаљити на нормалну дистанцу, важи и за Исток, коме се ваља приближити, али не толико да нам се као Икару крила истопе од јаке сунчеве топлоте.

        Изузетно је важно и комплексно преломно време у коме живимо. И парадоксално.

        Много ће лакше ићи процес девестернизације која нас је досад стезала око врата, гушила и усмеравала на „поља смрти“, него процес успостављања нашег новог друштвеног стања.

        Девестернизација сада тече из Вашингтона.

        То је одрицање од „вредности“ које они више не могу да одрже, али успостављање новог поретка ствари, увођење нових норми (које нашим болесним елитама више неће стизати на превод из Брисела), успостављање новог сета вредности, то је - тежи пут. Он тражи нове људе који неће моћи посудити идеје и снагу од безидејне Ангеле Меркел и нама их простирати као достигнућа.

        Само они који такав приступ гледају као „похвалу лудости“ биће од користи друштву будућности.

        Као што се већ десило с Брегзитом и Трампом „српска провинција“ (у то спада и Београд, већ од Железничке станице и Миријева) убрзо ће одлучити „да је систем пропао“. Неко ће им рећи да кад се држава све више задужује, то није јак буџет, да је мања пензија гора од веће, да се у земљи коју ММФ лечи од сиромаштва повећава и број програма против сиромаштва и број сиромашних и - ето, већ ће бити са здравим разумом „на ти“. А то је глава изнад либералистичке баруштине у којој се ваљају у сјајном отпаду кога има више од хране.

        И ту настаје проблем: није свака промена добро решење. И ту, једино ту, либерали су у праву.

        Бежећи од њих народу, пре века бирали су Хитлера. Та њихова „способност“ да у демократским друштвима створе фашизам показала се као њихова нова историјска шанса - историјско право да од 1945, у пола века створе нешто што би и „људи из провинције“ могли да подносе. Али, либерална идеологија није показала да има ту способност. И ево нас у новом окретању историјског рулета.

        Овај пут он неће стати ни на „црвено“, а још мање на „црно“.

        На то се можете кладити, а остало је наша способност да у свему томе учинимо за себе - најбоље.

        Геополитика број 103, март 2017.