Ослобађање од америчког мега-утицаја - кључни предуслов опстанка Западног Балкана и Европе
ВАШИНГТОН ЖУРИ ЈЕР ЗНА ДА СЕ УСКОРО МОЖЕ ФОРМИРАТИ САВЕЗ ВИШЕ БАЛКАНСКИХ ЗЕМАЉА
Вучић и амерички амбасадор Скот
- Стратегија САД и NATO за регион састоји се у томе да се у низу земаља које окружују Србију потпале нови конфликти - тако је најзгодније држати Западни Балкан под контролом. Једноставније речено - окупирати
- Све личи на припрему хитлероваца за поход на исток 1941. године. Потпредседник САД Мајкл Пенс намерава да посети 2. августа ове године Црну Гору, да би узео учешће на самиту Јадранске повеље, и истовремено извршио инспекцију нове колоније и бацио Подгорици 10 милиона долара „помоћи“, као награду за правилан избор савезника
- Америчка дипломатија данас чини све да не дозволи уједињење земаља бивше Југославије, као и њихов економски и политички развој. И најбољи начин обезбеђивања поуздане контроле над Западним Балканом постаје стварање система спољног управљања над регионом од стране наддржавних међународних структура
- Данас су на Западном Балкану остале само три земље „без газде“ - Македонија, Србија и делимично Босна и Херцеговина - због своје проблематичности. Очигледно је да ће се, сломивши Македонију путем провоцирања побуне албанског становништва у њој и користећи македонско-албански сукоб за увођење трупа NATO у Македонију -северно-атлантски савез брзо заузети и Србијом - последњим бастионом ако не самосталне, онда барем „вишевекторске“ политике у региону
Пише: Владимир ЛЕПЈОХИН, РИА Новости
СИРИЈА и Украјина нису једине земље на које се обрушио дрски светски хегемон који насрће на Русију. Један од најважнијих региона, где је постављена нова спирала сукоба геополитичких интереса Русије и САД је такозвани Западни Балкан.
У периоду од 1991. до 1999. године САД и NATO су нанели серију хибридних удара на Југославију, пре свега по Србима, претварајући некада просперитетну вишенационалну земљу у скуп малих држава, измучених међунационалним сукобима, а Србе у отпаднике Европе. И данас, Стејт департмент нема намеру да преда балканским државама кључеве за решавање њихових проблема. Напротив, стратегија САД и NATO за регион састоји се у томе да се у низу земаља које окружују Србију потпале нови конфликти - тако је најзгодније држати Западни Балкан под контролом. Једноставније речено, окупирати.
Данас у региону постоји неколико замрзнутих или тињајућих конфликата. Замрзнути - у српској Аутономној покрајини Косово и Метохија, окупираној 1999. године од стране албанских милитаната уз директну војну интервенцију NATO и САД.
Тињајуће конфликте имамо у Босни и Херцеговини, где Република Српска иступа против евроатланских интеграција, у Црној Гори, коју фактичком анексијом САД покушавају да претворе у протекторат NATO и у Македонији, у којој је такође покренут „великоалбански сценарио“ за десуверенизацију земље.
Прошлог петка Русију је посетила делегација парламентарних политичких партија Републике Македоније, коју су предводили председник македонске политичке партије Грађанска опција за Македонију (ГРОМ) Стевчо Јакимовски и председник Демократске партије Срба Македоније Иван Стоилковић. Током састанка македонских парламентараца са колегама из Државне Думе Русије, констатовано је да се у последње време у Македонији предузимају све агресивнији покушаји трансформације земље у протекторат NATO против воље већине њених грађана.
Према мишљењу представника руске стране, посланика руске Државне Думе Сергеја Железњака, „данас се, под директним притиском споља врши груби покушај мешања у унутрашње ствари суверене Македоније, промену националног идентитета, имена земље, Устава, државног уређења и националних симбола“.
Напомињем да је пре пар месеци, амерички војни аташе у Београду Мет Макреј у интервјуу за српске медије разоткрио карте америчких насилника, уз напомену да је њихов циљ „укључивање шесторке народа на Балкану у међународни систем“.
Под „међународним системом“ Макреј је, очигледно, имао у виду не толико ЕУ, колико NATO. При том, мишљење становништва ових земаља америчку дипломатију и званичника северно-атлантског савеза, по свему судећи, не интересује. Али, чему толика журба? Шта је разлог журног и упорног увлачења Црне Горе, Македоније и Србије у ратне игре - дрским поткупљивањем елите, организовањем провокација против Русије (као што се то догодило у Црној Гори, где су западне обавештајне службе наводно откриле и ухапсиле агенте Москве „који су спремали државни удар“), као и заплашивањем и прогоном противника претварања балканских земаља у прћију Северноатлантског савеза и САД?
Све ово личи на припрему хитлероваца за поход на исток 1941. године, путем склепавања свеевропске „антисовјетске коалиције“ од земаља окупираних од стране Вермахта. Ево, чак и потпредседник САД Мајкл Пенс намерава да посети 2. августа ове године Црну Гору, да би узео учешће на самиту Јадранске повеље, и истовремено извршио инспекцију нове колоније и бацио Подгорици 10 милиона долара „помоћи“, као награду за правилан избор савезника.
У САД-у добро знају да је Први светски рат започео на Балкану. И ако су дали себи за циљ да поново распламсају још један велики рат у Европи, боље место од Западног Балкана, за његов почетак, не може се наћи.
Друга је ствар што европске земље, укључујући Немачку, у датом тренутку нису мотивисане за подстицање нове светске кланице. Дакле, нови светски хегемон, односно NATO, може да се ослони једино на своју бирократију, која постаје главни инструмент силе усмерене на ескалацију рата против неугодних земаља.
У САД вероватно схватају да се у на фрагменте расцепканој Европи у блиској будућности може формирати савез низа балканских земаља, који ће постати озбиљан фактор корекције свеевропске политике и алтернатива земљама-марионетама као што су Пољска и земље Балтика.
Ето због чега америчка дипломатија данас чини све да се не дозволи уједињење земаља бивше Југославије, као и њихов економски и политички развој. И најбољи начин обезбеђивања поуздане контроле над Западним Балканом постаје стварање система спољног управљања над регионом од стране наддржавних међународних структура, што, у ствари и говори прес конференција Мета Макреја.
Још већу опредељеност по овом питању исказује амбасадор САД у Србији Кајл Скот, који је у свом интервјуу радиотелевизији Војводине (РТВ), пре три недеље, изјавио буквално следеће:
Заменик помоћника државног секретара САД Хојт Брајан Ји са Вучићем
„Ја видим како Руси активно учествују у субверзивној активности у земљама региона (на Балкану. - Прим. прев.) и користе српску земљу за, ја бих то назвао злоћудни утицај Русије“, након чега је показао јавности највиши степен некомпетентности, наводећи да је „руски хуманитарни центар у Нишу - центар шпијунаже“.
Поставља се питање: а шта је онда размештање америчких и натовских војних база на Балкану? Јесу ли то хуманитарни центри? Па и сам амбасадор, шта је он: дипломата или „надзорник“ за Србију - представник америчке насилничке структуре, који сматра да је нормално диктирати сувереној земљи своје услове?
Све је очигледније да САД, користећи свој утицај у NATO, желе да претворе Балкан у проамеричког тројанског коња у Европи. Највише што може да учини Русија, не претендујући да увуче балканске земље у Евроазијску економску унију или Организацију Уговора о колективној безбедности јесте да отвори очи становништву региона и других земаља света за криминалне планове глобализатора.
САД и NATO нуде Балкану независност од Русије, и у циљу тога пласирају митове о некаквим злокобним плановима Русије у односу на балканске земље, истовремено на сваки начин блокирајући веродостојну информацију.
Из разговора са лидерима македонских партија ГРОМ и ДПСМ Стевчом Јакимовским и Иваном Стоилковићем (види горе), аутор ових редова је дошао до закључка да, на пример, у Македонији данас доминира проамеричка штампа. Сва независна и национална штампа у овој земљи је уништена, тако да, не само грађани ове земље, већ и политичари Македоније не знају, на пример, за постојање Евроазијске економске уније.
Чиме балканске земље могу да се супротставе својим прекоокеанским надзорницима? Претпостављам да ослонац за очување и јачање њиховог идентитета и независности може бити једино спољна политика усмерена на постизање ванблоковског статуса балканских земаља.
Данас су на Западном Балкану остале само три земље „без газде“ - Македонија, Србија и делимично Босна и Херцеговина - због своје проблематичности. Очигледно је да ће се, сломивши Македонију путем провоцирања побуне албанског становништва у њој и користећи македонско-албански сукоб за увођење трупа NATO у Македонију -северно-атлантски савез брзо заузети и Србијом - последњим бастионом ако не самосталне, онда барем „вишевекторске“ политике у региону.
Није случајно, уз подршку САД у региону покренут „Пројекат албанских општина“, који има за циљ да створи хоризонтални систем узајамне подршке општина под контролом Албанаца, у ствари Албаније, Приштини, Македонији, Црној Гори и Прешевској долини у Србији.
Таква је балканска перспектива, коју, као што претпостављам, добро знају у Београду, где је у јуну ове године, уз подршку председника земље Александра Вучића покренут Београдски стратешки дијалог - формат међународног разматрања кључних проблема у региону.
Један од првих резултата овог дијалога су даљи кораци у развоју концепта „Б-4“, који удружује четири балканске земље (Србију, Црну Гору, Македонију, као и Босну и Херцеговину) око идеје ванблоковског статуса ових земаља.
Други, не мање значајан резултат јесте подршка идеји Вучића о стварању Балканске царинске уније (са учешћем Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Македоније и Албаније).
Овај пројекат предвиђа очување услова Споразума о слободној трговини између Србије и Русије и проширење сарадње балканских земаља са Евроазијском економском унијом према појединачним трговинским споразумима.
Западни медији су већ назвали овај пројекат „Рука Москве“. Најдаље је отишло руководство Црне Горе, подвргавши ову иницијативу отвореној критици, у нади да ће стећи наклоност америчких газди. Дакле, све што данас не доприноси успостављању америчке светске хегемоније, проглашава се, без икаквог пардона, резултатом интервенције Русије.
Међутим, ослобађање балканских, а затим и других европских земаља од америчког мега-утицаја, није само позиција појединих политичара; то постаје кључни предуслов опстанка Западног Балкана и Европе као такве.
