Неће Бошњаци аутопут Београд-Сарајево па макар га њихова „матица” Турска градила

АМЕРИКАНЦИ СУ СТАВ ПРЕМА МУСЛИМАНИМА ПРОМЕНИЛИ ЈЕДИНО – КОД СВОЈЕ КУЋЕ

• Неки на порталима већ коментаришу да Вучић хоће да сагради деоницу Зелене трансферазале исламског тероризма, која ће боље повезати Бошњаке, Шиптаре и Санџаклије са Истанбулом и Блиским истоком. У РС би опет радије видели градњу аутопута који би „Коридором живота” боље повезао Београд са Бањалуком, да не иду 300 км кроз Хрватску. Загреб ће, преко Херцегбосанаца, кочити јаче везе Србије са Босном јер тамо још живи визија Хрватске до Дрине
• Првих година после рата, у Бањалуци сам седио поред једног посланика СДА из Сарајева. Жалио ми се на отпор РС јединственој БиХ. Кажем му да је то нормално јер су увек и свугде већине биле склоне централизацији да би доминирале, а мањине опет склоне да се заштите аутономијом: „Али, Срби су већина у БиХ!” – вели. „ А како сад то?” - питам. А он спремно: „Морате додати и Србе у Србији!”. Кажем: „Сада је то друга држава, Србија је одавно признала границе на Дрини.”  „Еее, мој професоре, те границе су биле чак међународно признате још у марту '92. па смо видјели колико то вриједи. Ако се у БиХ поново закуха, ето хина их јопет овамо и ми остасмо у мањини”
• Треба се манути „ћорава посла”, јер Бакир, видели смо, интимно неће зближавање са „геноцидним агресорима”. А што је најгоре, то неће ни бошњачки народ који је већ две деценије васпитаван на „300 хиљада побијених муслимана током првог месеца рата и 8.500 хиљада жртава у Сребреници”. На томе да су Његош и Андрић њихови непријатељи, Кустурица - издајник, а да Додик хоће да им отме пола Босне
• Једино објашњење је да Вучић, обасипањем Сарајева непрестаним изливима добре воље, које тамо систематски одбијају, хоће Бриселу и Вашингтону да покаже да су Срби, у ствари „добри момци”, али не налазе одговарајућег партнера у окружењу. Али, и ако се ради о томе, биће већ превише, бар што се националног поноса тиче. САД и ЕУ су одавно изабрале страну у региону (БиХ, КиМ, БЈРМ) и очито неће да је мењају

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, Политика

          ИАКО је поводом Изетбеговићеве тужбе против Србије за агресију и геноцид рекао да ће то негативно утицати на међусобне односе, премијер Вучић је наставио да шири руке у загрљај Сарајеву као да се ништа није десило.

          Бошњачка обнова тужбе, лажно поднесена у име БиХ, јесте одбијена у Хагу, али то подносиоца не амнестира од зле намјере према српском народу у Српској и Србији. Међутим, највјероватнији будући шеф државе на регионалном самиту у Сарајеву је наступио са новом понудом бошњачком лидеру. Ради се о магистралном путу, или чак аутопуту, између Сарајево и Београда. И биће, кладио бих се, поново одбијен.

        Изетбеговић ће, наравно, формално прихватити, јер би било ирационално да одбије краћи и бржи пут до београдског тржишта од два милиона потрошача. Поготово, пред иноевроинтеграторима, који су помно пратили рад самита. Али, већ видим да ће се колико сутрадан неко од локалних експерата медијски огласити да то иде у прилог економски јачој Србији да освоји сарајевско тржиште и да угуши нејаку босанску привреду.

          Иначе уздрмани Бакир наћи ће се у маказама између Брисела и Башчаршије.

          Сјећам се када је у најбоља социјалистичка времена на захтјев БиХ укинута ускотрачна пруга Ужице-Сарајево, као наводно застарјела и нерентабилна, иако су стручњаци то сложно оспоравали. Тим јефитиним превозом су србијански сељаци свакодневно снабдијевали сарајевске пијаце воћем, поврћем, сувим месом и млијечним производима, и прекид ове саобраћајнице требало је да заштити босанску пољопривреду.

          Био је то један од раних симптома затварања републичких економија, а у Босни су носиоци тог тренда били муслимански кадрови. Али, то неће бити једини мотив опструкције аутопута.

          Првих година послије рата, у Бањалуци сам сједио у друштву поред једног посланика СДА из Сарајева. Жалио ми се на отпор РС јединственој БиХ. Кажем му да је то нормално јер су увијек и свугдје већине биле склоне централизацији да би доминирале, а мањине опет склоне да се заштите аутономијом.

          „Али, Срби су већина у БиХ!” – вели. „ А како сад то?” - питам. А он спремно: „Морате додати и Србе у Србији!”. Кажем: „Сада је то друга држава, Србија је одавно признала границе на Дрини.”  „Еее, мој професоре, те границе су биле чак међународно признате још у марту '92. па смо видјели колико то вриједи. Ако се у БиХ поново закуха, ето хина их јопет овамо и ми остасмо у мањини.”

        У атмосфери, која је послије одбијања обнове тужбе у Хагу, национално наелектрисанија него у оно вријеме, Сарајево ће Вучићев аутопут из Београда протумачити као српску подвалу да „геноцидни агресори” брже и лакше стигну до Сарајева и понове опсаду града.

          Није ли имам Мудерис ономад поручио да је „75 одсто Босне под хришћанском окупацијом”. А послије најновије иницијативе добре воље могао би да дода да Вучић трасира пут за инвазију и на оних преосталих 25 одсто територије са бошњачком већином.

          Уосталом, није ли сам Б. Изетбеговић, као бошњачки лидер у врху БиХ, прије три година изјавио: „Све зло нам долази из Београда”? А Вучић му сада предлаже да им зло аутопутом дође 120 км на сат.

          Биће с тим аутопутем проблема и са других страна.

          Неки већ на порталима коментаришу да Вучић хоће да сагради дионицу Зелене трансферазале исламског тероризма, која ће боље повезати Бошњаке, Шиптаре и Санџаклије са Истанбулом и Блиским истоком.

          У РС би опет радије видјели градњу аутопута који би „Коридором живота” боље повезао Београд са Бањалуком, да не иду 300 км кроз Хрватску.

          Загреб ће, преко Херцегбосанаца, кочити јаче везе Србије са Босном јер тамо још живи визија Хрватске до Дрине.

          А тек кад крену локална бошњачка прегањања око тога којом би трасом аутопут пролазио кроз Босну, јер било би ту државног откупа приватног земљишта од међународних кредитних пара.

          Треба се манути „ћорава посла”, јер Бакир, ево, видјели смо, интимно неће зближавање са „геноцидним агресорима”. А што је најгоре, то неће ни бошњачки народ који је већ двије деценије васпитаван на „300 хиљада побијених муслимана током првог мјесеца рата и 8.500 хиљада жртава у Сребреници”. На томе да су Његош и Андрић њихови непријатељи, Кустурица - издајник, а Додик хоће да им отме пола Босне.

          Неће они хтјети аутопут, па макар кредитор и извођач радова била „матица” Турска, и ма колико Меркелова мултикулти сарадњу подупирала више на Балкану него у Њемачкој.

          Чуди како то неће да схвати и прихвати Вучић, за кога ни опозиција у предизборној кампањи неће рећи да је глуп човјек.

          У Поточарима је каменован, а пошто виновници које је камера портретисала нису идентификовани ни двије године касније, очито је да су дјеловали под покровитељством бошњачке власти.

          На поклон Сребреници од пет милиона евра, које је Ћамил радо примио, добио је преко Мајки Сребренице обавијест да је непожељан на комеморацији јер се жртвама не може трговати.

          На ручак у Коларцу узвраћено му је обновом тужбе. Итд., итд.

       Једино објашњење је да Вучић, обасипањем Сарајева непрестаним изливима добре воље, које тамо систематски одбијају, хоће Бриселу и Вашингтону да покаже да су Срби, у ствари „добри момци”, али не налазе одговарајућег партнера у окружењу.

          Али, и ако се ради о томе, биће већ превише, бар што се националног поноса тиче.

          САД и ЕУ су одавно изабрале страну у региону (БиХ, КиМ, БЈРМ) и очито неће да је мијењају.

          Став према муслиманима промијенили су само код своје куће.