Кецмановић: Вучићев еврофанатизам не делује ми баш уверљиво

НИШКИ ЦЕНТАР ЗА БОРБУ ПРОТИВ НЕПОГОДА ПОСТАО ЈЕ ПРОБЛЕМ ЈЕР СУ СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ - НЕПОГОДА

• После широм отворених врата мигрантима пред којима стрепе не само Мађари, Чеси, Словаци и Пољаци него и Аустријанци, чак и Британци и Немци, Вучић је са Аном Брнабић поново постидио Запад. Захваљујући њему и њој, Волфганг Петрич говори о балканизацији Европе и европеизацији Балкана под вођством Србије
• За време Вучићве инаугурације се наметао снажан утисак да Београд није само био центар СФРЈ него да је постао центар Западног Балкана. Колинда је већ кажу нешто „украла” од сценографије. Милов председник, свестан да му уласком у НАТО државица није више занимљива чак ни Американцима, а браћи Русима, са којима су Црногорци некад бројали 300 милиона, ни као туристичка дестинација. Иванов, као херојски поражен, у себи се вајкао што су Македонци државну заједницу са Србима заменили за федерацију са Албанцима...
• Влада Србије на неки начин представља коалицију различитих ино-лобиста, чија линија подјеле не пролази између странака него кроз сваку од њих, а шеф владајуће коалиције дође нам га као нека врста ауторитативног балансера међу њима
• Вучићев еврофанатизам не делује ми баш уверљиво јер интелигентан је човек и јасно му је да ЕУ нема баш светле перспективе. Као што немају перспективе ни братимљења са комшијама. Хрватском у којој се матуранти поздрављају са „За дом спремни!”. БиХ у којој бошњачки лидер сматра да им „сво зло долази из Београда”. Црном Гором где кажу да би „под заставом НАТО ратовали против Србије”...

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, „Политика”

          КАДА је добио функцију в. д. премијера и истовремено новинарско питање да ли ће то бити и без в. д., Ивица Дачић је одговорио да „не верује јер није по вољи Запада”. Тако је јавност могла да закључи да ће, тада још непознати, нови премијер(к)а бити по вољи Запада.

     И заиста, са својим дипломама и радном биографијом безмало искључиво везаним за америчке фирме, као припадница слабијег пола, као декларисана припaдница мањинске сексуалне оријентације, као дијелом Хрватица, као ванстраначка личност и представник НВО сектора, мандатарка Ана је толико по мјери западног прије свега америчког укуса да демократе из мочваре, који по свему и даље владају у САД, морају бити одушевљени.

          Да је нема, Вучић би, окружен бившим шешељевцима и слобистима морао да је измисли да би побрао толико аплауза и САД и ЕУ.

          А тек колико је скочио рејтинг Србије која је само коју годину раније усред Београда тукла актере геј параде да је власт због њихове безбједности морала неколико пута да одгађа поновно окупљање ове сексуалне мањине.

          Ваљало је промијенити свијест носилаца власти јер су они сами, додуше под заставом радикалне странке, били активисти анти-геј насиља. Ко би могао и да сања да ће ти исти људи, сада у партијским  дресовима СНС-а већином у скупштини подржати избор Ане Брнабић?!

       Да се разумијемо, Ана је интелигентна, рационална, храбра, самоувјерена, вјешта,и ефикасна млада политичарка – прави изданак америчке менаџерске пословно-политичке школе. Али, поента је у томе што је Вучић, дајући јој мандат, показао да је у Србији баш све могуће када је води лидер бескомпромисно опредјељен за европски пут без алтернативе.

          Послије широм отворених врата мигрантима пред којима стрепе не само Мађари, Чеси, Словаци и Пољаци него и Аустријанци, чак и Британци и Нијемци, Вучић је са Аном поново постидио Запад.

          Захваљујући њему и њој, Волфганг Петрич говори о балканизацији Европе и европеизацији Балкана под вођством Србије.

         На гламурозном пријему поводом инаугурације предсједника Републике Србије, пред камерама у центру пажње био је Вучић са супругом, али у кулуоарима је главна атракција била Ана, махом у пратњи америчког амбасадора Скота. Не знам да ли баш због тога, један врстан аналитичар, дискретно наклоњен режиму, упозорио је предсједника да би му се у догледно вријеме могло десити да премијерка преузме главну ријеч.

          Ако је његова процјена и тачна, можда је мало је преурањена, а у међувремену на пријему, Вучић истина није окупио шефове држава из свијета, али је параду вриједило организовати бар због колега предсједника из ex yu република.

          Наметао се снажан утисак да Београд није само био центар СФРЈ него да је постао центар Западног Балкана.

          Колинда је већ кажу нешто „украла” од сценографије.

          Милов предсједник, свјестан да му уласком у НАТО државица није више занимљива чак ни Американцима, а браћи Русима, са којима су Црногорци некад бројали 300 милиона, ни као туристичка дестинација.

          Иванов, као херојски поражен, у себи се вајкао што су Македонци државну заједницу са Србима замјенили за федерацију са Албанцима.

          Пахор је размишљао о томе како би Меркатор могао да живи од продаје меса за београдске пријеме.

          Иванић је уживао што као Србин представља Босну у Србији, а Додик се видно осјећао као у својој другој кући.

          Збуњени Бакир је непрестано трчао за Ацом, заузетим важнијим гостима из САД, Русије, Кине, ЕУ, да му исприча српску народну пословицу „Попу – поп, бобу –боб” у којој сигурно себе није видио као попа.

         Дачић је касније на вечери за ужи круг пјевао. Ако није по вољи Американцима, онда је по логици односа по вољи Русима. То нема баш премијерску, али има тежину министра спољњег и замјеника премијера за политичке послове којима се Ана, вели, неће уопште бавити.

          На тој страни су и Вулин као министар одбране која ће се базирати на миговима и Ненад Поповић, формално без портфеља, а фактички задужен за економске односе са Русијом и сарадњу владе са Николићевом агенцијом за БРИКС односно Кину.

          На западној страни су, поред Ане, министар Вујовић, са озбиљним некретнинама на Менхетну, Зорана Михајловић која, зна се, није по вољи Русима.

          Трећу линију чине проевропска  Јадранка уз подршку шефа државе. Четврту - несврстани. А вјероватно се нађе и понеки министар који заступа просрпску линију уз подршку већине националног демоса који постоји само у резултатима испитивања јавног мњења.

         Истине ради, и у предратним владама Краљевине Србије и Југославије било је англофила (Протић) и франкофила и германофила (Стојадиновић) и русофила (Драгољуб Јовановић).

          Као млади, одлазили су о свом трошку или о државним стипендијама на школовање на Запад и тамо успостављали пријатељства, усвајали универзалне елементе тамошње културе, стицали повјерење и ауторитет и повратно остваривали утицај у елитама западних метропола на корист својој земљи. Али, нису постајали космополити, него још већи родољуби и домољуби. Данас у глобализованом свијету те спољне везе често имају обрнут смјер. То већ и језик вјерно одсликава: више не говоримо англофилима и русофилима него „амерички човјек”, „њемачки човјек”, „руски лобиста” или чак„циаш”, „натовац” и сл.

          Код великих народа и земаља какви су Руси, Кинези, Индијци тога нема, код малих као да је нормално.

        Влада Србије на неки начин представља коалицију различитих ино-лобиста, чија линија подјеле не пролази између странака него кроз сваку од њих, а шеф владајуће коалиције дође нам га као нека врста ауторитативног балансера међу њима.

          Његов еврофанатизам не дјелује ми баш увјерљиво јер интелигентан је човјек и јасно му је да ЕУ нема баш свијетле перспективе. Као што немају перспективе ни братимљења са комшијама. Хрватском у којој се матуранти поздрављају са „За дом спремни!”. БиХ у којој бошњачки лидер сматра да им „сво зло долази из Београда”. Црном Гором гдје кажу да би „под заставом НАТО ратовали против Србије”.  

          Али, то је опција која мање смета и Америци и Русији него јасно окретање једној од те двије стране. Уосталом, Вучићу омиљена Ангела полако се окреће од САД да би успоставила боље односе са Русијом, па треба купити још времена да се не би нашли на линији ватре.

          Како на пријему рече Дачић, нова влада ће ријешити дипломатски статус руског центра за борбу против елементарних непогода у Нишу, који је постао проблем зато што су САД себе препознале као непогоду. А љепојка Нела, која је захваљујући закону о забрани оспоравања геноцида ( у Сребреници) остала у влади, већ спрема закон и о геј браковима , па онда и о њиховом праву на усвајање дјеце итд.

          Не знам само које и чије јер јутрос читам у „Политици” да се у Србији родило најмање дјеце у посљедњих  100 година.