Добро је Холбрук прорекао да ће „босански Срби изабрати да се повежу са Србијом“

ОТВОРИО СЕ УОЧИ ПРЕГОВОРА У ДЕЈТОНУ ПРЕД ПРИЈАТЕЉЕМ - НОВИНАРОМ МАЈКЛОМ КЕЛИЈЕМ

• Ричард Холбрук је сарађивао са Кисинџером у завршници Вијетнамског рата и сећао се да је овај предвидео да ће на крају север прогутати југ. Оно што је Кисинџеру требало тада, а Холбруку у Дејтону и након њега, био је „пристојан интервал“ да умири америчко јавно мњење. „Пристојан интервал“ би требало да је у току...
• Шта би данас требало да значи „пристојан интервал“? Време које је потребно да америчка јавност постепено прихвати реалност да је јединствена грађанска мултикулти БиХ неуспео пројекат и да се окрене другачијим решењима?
• Колико би требало да траје Холбруков „пристојан интервал“? Додик, изгледа, верује да је данас свакако ближе крају него почетку, па често наглас слатко сања како је нестала граница на Дрини, а то, рекло би се верује и Бакир, те снива садржајно исте, али кошмарне...

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, „Политика“

        „МОЖЕ се претпоставити да ће, пре или касније, босански Срби изабрати опцију да се повежу са Србијом“.

        Те ријечи изговорио је нико други него Ричард Холбрук своме пријатељу новинару Мајклу Келију уочи самита у Дејтону, а овај објавио у „Њујоркеру“ 6. новембра 1995.

        Како објашњава Нора Белов („Југославија - рат који се могао избећи“, Лондон 1997), „Холбрук је сарађивао са Кисинџером у завршници Вијетнамског рата и сјећао се да је овај предвидио да ће на крају сјевер прогутати југ.

        Оно што је Кисинџеру требало тада, а Холбруку сада, био је „пристојан интервал“ да ублажи америчко јавно мњење. „Пристојан интервал“ би требало да је у току...“

        Да ли се бескрупулозно прагматичном политичком менаџеру Холбруку може вјеровати? Није ли он у Дејтону обмануо Алију да ће се „САД побринути да РС постане пука формалност“, да би га приволио да потпише споразум? Није ли такође обмануо Караџића на Палама писаном гаранцијом да га Хашко тужилаштво неће прогонити ако се повуче са чела Републике Српске?

        Обојицу је преварио, али прогнозу да ће се „прије или касније босански Срби повезати са матицом“ дао је пријатељу, америчком новинару Мајклу Келију кога није имао мотив да лаже.

        Шта би данас требало да значи „пристојан интервал“?

        Вријеме које је потребно да америчка јавност постепено прихвати реалност да је јединствена грађанска мултикулти БиХ неуспио пројекат и да се окрене другачијим рјешењима?

        Напросто, „босански“ Срби и Хрвати не желе да буду у БиХ него у државама сусједних матица, као што су били током 70 година трајања двије Југославије. То се видјело уочи рата, оружано заоштрило током рата, и потврдило се током више од двије деценије мира, упркос свим притисцима и интервенцијама „међународне заједнице“.

        У међувремену, прича да ће све бити ријешено тиме што ће грађанским ратом ојађена и на крв посвађана БиХ добити олакшице за убрзани пријем у ЕУ без граница, нестала је у далекој и неизвјесној будућности. А потрошена је и верзија о „великој Србији“ као реметилачком фактору коју данас емитује још једино муслиманско Сарајево, али без одјека у ЕУ и САД.

        Србија је, међутим, још током рата признала државну границу на Дрини. Српска је у Дејтону прихватила да као међународно призната остане у оквиру БиХ. Обје српске земље задовољиле су се специјалним и реципрочним везама.

        Бањалука једино упорно инсистира на враћању ентитеских надлежности у складу са изворним Дејтоном, а Србија је формално гарант тог споразума.

        Истина, идеја о осамостаљењу и уједињењу је све вријеме присутна‚ али не као званични политички програм који слиједе конкретне акције власти у РС. Манифестује се у више облика: прво, као природна тежња сваког народа да живи у држави са већином својих сународника; друго, као реакција на унутрашње и спољне притиске да се централизацијом и унитаризацијом Србима редукује равноправност у БиХ; треће, као логична компензација за западно признање Косова по начелу чије овце тога и ливада; четврто, као настојање Српске да државну одвојеност од матице релативизује културним, економским, вјерским, политичкими другим спонама; пето, као евокација националног јединства у историјском страдању и отпору окупаторима о чему свједоче значајни датуми из заједничке прошлости.

        Шта у свему томе има спорно?

        Да ли треба мијењати колективну свијест и емоције три народа у БиХ или „међународни“ приступ у рјешавању босанског чвора?

        Већ чињеница да БиХ и послије четврт вијека мира није развила у самоодрживу демократску државу, него се и даље налази под иностраним протекторатом - намеће одговор.

        Колико би, дакле, требало да траје онај Холбруков „пристојан интервал“?

        Додик, изгледа, вјерује да је данас свакако ближе крају него почетку, па често наглас слатко сања како је нестала граница на Дрини, а то, рекло би се вјерује и Бакир, те снива садржајно исте, али кошмарне?

        Али, извор његове несанице није у Републици Српској него у Федерацији са Хрватима. Изборни закон у ФБиХ, који омогућава да бошњачки бирачи изаберу било ког Хрвата на мјесто хрватског представника у Предсједништву БиХ, девет мјесеци уочи избора постао је предмет нерјешивог спора. ХДЗ одбија да се понови случај Комшић и да их по трећи пут заступа Хрват по бошњачкој мјери, а СДА брани „системску грешку“ у Анексу 4 дејтонског устава.

        Загреб, преко Њемачке, лобира у ЕУ, Колинда је покушала преко Ердогана, неизбјежни Данијел Сервер незванично јавља „да САД имају важнија посла него да се баве унутрашњим проблемима Босне“, али Бакир би, ако попусти девет мјесеци уочи избора, извршио политичко самоубиство.

        Исход „сукоба овнова на брвну“ могао би да заврши одбијањем Хрвата да учествују на изборима у јесен ове године и да се случај Мостара, гдје се то догађа већ два изборна циклуса, прошири на читаву Федерацију. Проблем, дакле, више није само функционалност БиХ него и ФБиХ, и то би могло да скрати онај Холбруков „пристојан интервал“.

        Додик се солидарише са Човићем у отпору Изетбеговићевом унитаризму и подржава обнову Херцег-Босне или троентитетску БиХ, као конфедерацију три националне републике. Штавише, затражио је од Вучића да у преговоре о статусу Косова укључи и статус Републике Српске јер стратегија Европске комисије наговјештава промјене граница на Балкану.

        Уосталом, ако су народи у свим осталим републикама распадом СФРЈ добили право да живе под влашћу својих сународника, укључив и шиптарску велику националну мањину, односно право на националну самовладавину, зашто би такав избор једино био ускраћен конститутивним народима у БиХ?

        Али, Мортон Абрамовић је истим поводом још прије петнаестак година рекао: „Сада је на дневном реду КиМ, а не РС!“                Моћ се манифестује и одређивањем дневног реда, па ће, бојим се, и „пристојан интервал“ потрајати до глобалне промјене односа снага.