Павић: „Геноцид у Сребреници“ је конструкција империје колективног Запада

ТРИБИНА „СРЕБРЕНИЦА ПРОТИВ ГЕНОЦИДА – ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ МАНИПУЛАЦИЈА“ – ИЗЛАГАЊЕ АЛЕКСАНДРА ПАВИЋА

* То је реликт прошлости који не само да не одговара истини, него не одговара више ни садашњем односу снага у свету, у којем једнополарни свет увелико уступа место вишеполарном

* Сам „геноцид“ им је био потребан као - преседан за глобални западни интервенционизам преко доктрине R2P (responsibility to protect), односно (западне) ”одговорности за пружање заштите” свуда у свету... И као средство сатанизације Срба из Републике Српске зарад лакше будуће централизације БиХ

* Такође: за формирање западно-инспирисаних ad hoc међународних трибунала ради легитимизације западних сила као врховних глобалних правних и моралних арбитара, а све у контексту агресивне глобализације по западном рецепту

* ”Геноцид” у Сребреници је потребно поново детаљно деконструисати, преиспитати и чињенично прочистити. Простије речено – потребно је коначно утврдити пуну истину о дешавањима у Сребреници у јулу 1995. године. Истине нико не би требало да се плаши. А примарна сврха хашких пресуда је управо била да се истина трајно сакрије

_____________________________________________________________

            ТЕЗА о геноциду у Сребреници који се наводно десио у јулу 1995. је најпре плод тадашњег једнополарног поретка и његових геополитичких потреба.

            То је реликт прошлости који не само да не одговара истини, него не одговара више ни садашњем односу снага у свету, у којем једнополарни свет увелико уступа место вишеполарном.

            Постојало је више задатака које је током грађанског рата у БиХ тадашња империја колективног Запада предвођена САД себи поставила:

            - Успостављање западне контроле над БиХ и простором бивше СФРЈ. Из ретроспективе је јасно да је то био тек почетак новог западног похода на Исток, односно Русију. А управо је на простору бивше Југославије НАТО нашао разлог за наставак свог постојања, које је требало да се оконча кад и постојање Варшавског пакта.

            - Легитимизација те контроле кроз конструисање ”хуманитарног” повода за западну интервенцију и потоњу неоколонијалну окупацију наших простора. Изворни повод за интервенцију, као што се зна, није био чисто ”хуманитарни” (мада су већ тада кружиле пропагандне тврдње о масовним српским злочинима против цивила, укључујући и никад доказана ”масовна силовања” које је, разуме се, требало ”зауставити”) већ најпре ”миротворни” – пошто су САД у пролеће 1992. охрабриле Алију Изетбеговића да повуче свој потпис са Лисабонског споразума, односно тзв. Карингтон-Кутиљеровог плана, и тиме директно изазвале грађански рат у БиХ. Међутим, накнадно конструисање ”геноцида” у Сребреници – који уопште није био поменут у Дејтону – допринело је ребрендирању потоњег западног војно-политичког присуства, као и додатној накнадној легитимизацији западне интервенције.

            - Успостављање преседана за глобални западни интервенционизам преко доктрине R2P (responsibility to protect), односно (западне) ”одговорности за пружање заштите” свуда у свету, где год сам Запад једнострано прогласи да су ”геноцид” или разна друга хуманитарна непочинства у најави или у току. Тако је на нивоу канцеларије Генералног секретара УН успостављена Канцеларија за спречавање геноцида и одговорност за заштиту, а као поводи за њено формирање су наведени примери Руанде и Сребренице као врсте догађаја који упућују на нужност опције ”хуманитарних интервенција”.

            - Легитимизација западно-инспирисаних ad hoc међународних трибунала ради легитимизације западних сила као врховних глобалних правних и моралних арбитара, а све у контексту агресивне глобализације по западном рецепту. Формирање Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију је само по себи било нелегално, с обзиром да је формиран резолуцијом Савета безбедности УН – који нема право да конституише судове. Међутим, у једнополарном поретку је наметање воље јединог глобалног хегемона целој планети била уобичајена појава, коју једва да је ико доводио у питање.

Александар Павић

            - Продубљивање ровова између народа у БиХ – а поготово Срба и муслимана – у контексту класичне империјалне стратегије ”завади па владај”. Као што је речено у закључцима Сребреничке истраживачке групе – која је укључивала једног бившег високог званичника УН у БиХ, обавештајне стручњаке и новинаре: ”Делује као да је меморијализација лажних бројки на споменику (у Поточарима) заправо имала за сврху продубљивање регионалних етничких мржњи и неповерења”. Наравно, империја је имала – и има – и своје вољне локалне помагаче, заправо наследнике џелата српског народа из доба НДХ који би да заврше посао прекинут 1945. године.

            - Стављање перманентне етикете ”геноцидности” на Србе као највећи и државотворни народа на простору бивше СФРЈ ради лакше пацификације целог простора. Та етикета је требало да баци Србе у константну дефанзиву, да нас постави на перманентну оптуженичку клупу и, на крају, да нас делегитимише и као народ и као државу. Уз то, на тај начин би се сећање на истински геноцид у НДХ полако али сигурно гурнуо у заборав, док би Сребреница била наметнута као ”злочин над злочинима” који је, уз то, у земљама колективног Запада институционализован као ”непобитна чињеница” о којој ће будуће генерације да уче а на којој ће да се обликује и политика тих земаља према Србији, Српској и Србима уопште.

            - Сатанизација Срба из Републике Српске зарад лакше будуће централизације БиХ. Преко лажи о геноциду, Срби у Српској је требало да буду подвргнути перманентној ”денацификацији” уз помоћ ”креативно створене” доктрине о тзв. удруженом злочиначком подухвату, путем које би се за учешће у ”геноциду” могли теретити сви мушкарци који су 1995. били војно способни.

            Већ је ноторна чињеница, коју је хашка ”креативна” (ре)дефиниција геноцида вешто затрпала, да је хиљаде припадника 28. дивизије Армије БиХ изгубило своје животе у борби, током повлачења из Сребренице – а они се ипак по званичном наративу воде као ”жртве геноцида”, иако су представљали легитимну ратну мету. Према неким проценама, њихов број прелази 6.000. О стрељанима треба говорити и треба прецизно ко је све тачно стрељао и ко је издавао наредбе за погубљења – а то, веровали или не, никада у Хашком трибуналу није утврђено, што је хашки судија Жан-Клод Антонети признао још 2015. године. Такође никада не треба сметнути са ума да је крунски сведок Хашког трибунала за поступке везане за Сребреницу био Хрват Дражен Ердемовић, који се борио у све три етничке армије током рата у БиХ. Његова контрадикторна сведочења су раскринкана у књизи ”Крунски сведок” бугарског новинара Жерминала Чивикова.

            Анализирајући пресуду генералу ВРС Радиславу Крстићу, преко које је конструисан сребренички ”геноцид”, професор међународног права на Јорк универзитету у Торонту Мајкл Мендел је на сажет начин описао степен монструозне манипулације која је коришћена у сврху етикетирања целог једног народа:

            ”Ако случај генерала Крстића симболише било шта, онда је то чињеница да се у Сребреници није десио геноцид. А закључак Трибунала да јесте може се само сматрати легалном формом пропаганде, као и још једним доприносом све распрострањенијој слици Трибунала као нечега што је више ’политичко оруђе’ него ’судска институција’…

            „Тврдње Трибунала да се у Сребреници догодио геноцид нису подржане ни чињеницама које је он установио ни правом на које се позивао. Чак и закључак Судског већа Трибунала да су ‘снаге босанских Срба стрељале неколико хиљада мушкараца босанских муслимана, с тим да је укупан број жртава… вероватно између 7-8.000’ није подржан никаквим експлицитним налазима Трибунала. Број ексхумираних тела износио је свега 2.028, а Веће је морало да призна да је један број погинуо у борбама, чак идући толико далеко да изјави да докази само ‘указују’ на чињеницу да ‘већина’ убијених није страдала у борбама.”

            И британска професорка Тара Макормак је у неколико речи разобличила пресуду Крстићу:

            "На суђењу Крстићу установљено је да Крстић није знао ништа о било ком убиству које је почињено и да није на било који начин учествовао. Штавише, Трибунал је прихватио чињеницу да је Крстић лично издао наређења да се босанско-муслимански цивили поштеде. Његова пресуда је заснована на учешћу у ”удруженом злочиначком подухвату” у заузимању Сребренице.”

            Успон мултиполаризма нужно са собом носи и потребу за идеолошком ”деглобализацијом” и преиспитивањем многих ”светих крава” глобализма као важних фактора деколонизације која је у току широм света. Хуманитарни интервенционизам је засигурно једна од њих. На нашим просторима, а поготово међу Србима, тај процес је од виталног националног значаја.

            ”Геноцид” у Сребреници је потребно поново детаљно деконструисати, преиспитати и чињенично прочистити. Простије речено – потребно је коначно утврдити пуну истину о дешавањима у Сребреници у јулу 1995. године. Истине нико не би требало да се плаши. А примарна сврха хашких пресуда је управо била да се истина трајно сакрије.

            (Одржана је у Прес центру УНС-а 10. 7. 2025. – у организацији портала Све о Српској и Факти, уз подршку Представништва РС у Србији)