Космет је српска Обећана земља, а вратићемо се у њу ако се будемо понашали као Јевреји!

Главни акценти са Сабора подршке Србима Косова и Метохије (други део)

• Срби зацело јесу велики народ међу малим народима, а значајан међу великима
• Срби су криви јер су живи, јер су Словени, јер су руска браћа, јер су православни, а то је значило и још значи -шизматици које треба покорити, прогнати и на разне начине уништавати
• Јевреји су се вратили у обећану земљу. И ми ћемо се на Косово и Метохију вратити ако се будемо понашали као Јевреји! Ако у срцу и памћењу будемо носили своју обећану земљу
• Не смемо бити заборавни, а јесмо. То је порок, смртни грех. Упамтимо: пропадају, нестају, не само мали народи него и велики уколико су заборавни

Академик Драган НЕДЕЉКОВИЋ:

      ПРЕЦИ су ми говорили „Бити Србин јесте лепо, али много тешко“. Нису говорили о теорији завере јер то није био начин њиховог размишљања. Уз то, та теорија је бесмислица, а стварност, пракса и свакодневица су те вечне завере.       Срби су криви јер су живи, јер су Словени, јер су руска браћа, јер су православни а то је значило и још значи - шизматици које треба покорити, прогнати и на разне начине уништавати.

      Срби су мали народ, шака јада а умишљају да су значајна сила у породици човечанства. Вазда се гурају у прве редове. Можда је и на њих мислио велики поета суседног народа, српског порекла кад је написао: „Народ који није кукавички, не може пропасти а народ који се борио за цело човечанство - не сме пропасти“.

      Срби зацело јесу велики народ међу малим народима, а значајан међу великима. Судбина Срба јесте да се не боре смо за себе него за узвишене моралне вредности, за достојанство и слободу, не само своју већ и своје браће. Јер, племенитост обавезује племените којима сабраћа често нису добрим узвраћала а пречесто су се без разлога светили.

      Одавно је речено да људи мрзе оне који побуђују у њима осећај мање вредности. Јован Дучић је веровао да су људи који мрзе најпре глупани, затим кукавице, али никад хероји.

      Велики духовници склони праштању, често су племенито а наивно веровали да се мржња мржњом не укида – да се мржња укида љубављу. Али, искуство српско је горко.

      Златна имена Јована Цвијића, Јована Жујовића, Слободана Јовановића, Павла и Богдана Поповића, Александра Белића, Јована Дучића - ти велики, учени и часни Срби опили су се идејом југословенског јединства, дубоко верујући да она исто тако прожима и Хрвате и Словенце.

      Стварајући државу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, Александар Карађорђевић и Никола Пашић само су послушали савете националне елите, верујући да следе зов историјске судбине.

      Тако и најученија елита може грубо да погреши услед недовољног познавања своје сабраће.

      А шта ми да кажемо о Шиптарима који су у Србији и Југославији имали сва права, када је јужна покрајина доживела темељни преображај јер су огромна средства уложена у изградњу Приштине, Косовске Митровице, Призрена, Пећи. Шиптари су хтели много више него што им је великодушно дато. У тој алавости, сломио се њихов, некад завидан, патријархални морал, потпадајући слепо под утицај великих сила.

      Те велике силе су наши јучерашњи савезници у које смо веровали.

      Наша несрећа је што се Влада Србије уопште није снашла у вртлозима савремене историје, већ је на почетку учињена фатална грешка: није речено, јасно и гласно да нису Срби започели рат, као и да су злочин против мира починили други. Животно угрожени Срби су морали да се бране.

      Човек је дужан да истраје у борби чак и онда када је потпуно безизгледна. А никад није безизгледна.

      Јевреји су расути по целом свету, али су увек солидарни. Јевреји увек понављају: “Догодине у Израелу”, сањајући повратак у обећану земљу.

      Векови су протицали и њихово стрпљење је било награђено Јевреји су се вратили у обећану земљу.

      И ми ћемо се на Косово и Метохију вратити ако се будемо понашали као Јевреји! Ако у срцу и памћењу будемо носили своју обећану земљу.

      Не смемо бити заборавни, а јесмо. То је порок, смртни грех.

      Упамтимо: пропадају, нестају, не само мали народи него и велики уколико су заборавни.

Ни Тадић, ни Огњеновић не споменуше Косово, не очајавајте – на дну смо, наш успон почиње!

• Пре две недеље је у Београду одржан конгрес књижевника Пен клубова. Седам дана је 250 писаца из 78 земаља причало о људским правима и слободама, са посебним акцентом на стање у Мексику. Ни једном речју, укључујући нашег председника који је отворио Конгрес, и председницу нашег Пен клуба, Виду Огњеновић, која је дипломата и потпредседница ДС-а, није ни споменуто Косово
• Преживели смо ми комунизам, преживећемо и „демократију“
• Не очајавајте, немамо шта да изгубимо! На смом смо дну и наше успињање тек предстоји! И, нека нам је драги Бог у помоћи

Позоришни писац и редитељ Братислав Браца ПЕТКОВИЋ:

      Сви ми знамо колика је наша рана Косово. Трагично је што поводом њега ћуте и Академија наука и наша удружења књижевника и Универзитет.

      Универзитет проглашава за почасног доктора Мајкла Волзера, осведоченог непријатеља који слави бомбардовање,  а могли су, на пример, да за почасног доктора прогласе Владимира Путина.

      Пре две недеље је у Београду одржан конгрес књижевника Пен клубова. Седам дана је 250 писаца из 78 земаља причало о људским правима и слободама, са посебним акцентом на стање у Мексику. Ни једном речју, укључујући нашег председника који је отворио Конгрес, и председницу нашег Пен клуба, Виду Огњеновић, која је дипломата и потпредседница ДС-а, није ни споменуто Косово!

      Какви су то ствараоци, какви уметници, каква је то председница?

      Пало ми је на памет једно дивно поређење са Миланом Ракићем који је био оснивач међународног Пен клуба пре 90 година и његов почасни члан до своје смрти.

      Ракић је био и први председник нашег Пен клуба и конзул у Приштини. Када је почео Балкански рат 1912. Године, Ракић се пријавио као добровољац, али не као обичан већ је ступио у редове комита.

      Био је полиглота и одлично је познавао и шиптарски језик. После Кумановске битке, Други гвоздени пук Моравске јединице је кренуо на Косово, али је група добровољаца у којој је био и Ракић је ушла у Приштину неколико дана раније да припреми долазак Моравске дивизије која је прилично искрварила у Куманову. Тај посао је јако добро обавила јер је дивизија ушла у Приштину без губитака.

      Прво постројавање српске војске на Косову - после наше трагедије 1389. – било је управо постројавање тог чувеног 2. Гвозденог пука. А изгледало је величанствено, с обзиром да је тај тренутак био припреман 500 година.

      Комити су стајали иза пука, у шиптарским униформама. Један млади поручник је скочио и почео да рецитује Ракићеву песму «На Газиместану». Тада је Милутину Живковићу скренута пажња: “Господине пуковниче, па ено га Ракић, песник, стоји са комитима”.

      На то је Живковић викнуо: “Добровољац Ракић, иступи!” А Ракићу у том дирљивиом тренутку, после 500 година на Газиместану, теку сузе и не може да мрдне. Тада је Милутин Живковић -а то говори какве смо официре имали - изговорио наредбу какву мислим да никада ни једна војска није чула: “Пук, на лево круг, поздрав песнику!”

      Причу сам испричао само поређења ради са данашњим председником Пен клуба (Видом Огњеновић). Али, није ово крај историје.

      Преживели смо ми и комунизам, преживећемо и „демократију“!

      Не очајавајте, немамо шта да изгубимо! На смом смо дну и наше успињање тек предстоји! И, нека нам је драги Бог у помоћи.