Јовановић: Лабава унија БиХ – услов за одржавање мира и међусобног поверења
РЕЧ НА ТРИБИНИ „РЕПУБЛИКА СРПСКА – ВРАЋАЊЕ ОТЕТИХ УСТАВНИХ НАДЛЕЖНОСТИ“
* Кривицу за садашње стање не сносе ни Република Српска ни њен српски народ. Одговорност је пре свега на западном делу међународне заједнице, његовим потписницима Дејтонског споразума и гарантима његовог примењивања. Они су највероватније дали уверавања бошњачким политичарима да се смире а да ће процес одроњавања ауторитета и власти Републике Српске да убрзо наставити
* Ово што се сада чини је нови покушај да се уз помоћ штапа и шаргарепе ствари доведу у ред, како то одговара њима, а не Дејтонском споразуму и Уставу БиХ. То не даје резултате, јер се свет увелико изменио, однос снага се изменио и немогуће је старим оружјем добијати нове битке
* Они су и даље заљубљени у те своје справе из прошлости, из Хладног рата, из процеса разбијања Југославије и није чудно што се неки људи из тог времена поново појављују са својим такозваним спасоносним формулама које знамо шта су
* Своје покушаје ће вероватно понављати, али ће на крају ипак морати да прихвате реалност, a то је да је могућа БиХ као пример успешног заједничког живота трију заједница и два ентитета само ако се поштује (дејтонски) међународни мировни уговор који је недодирљив и са њим и Уставом БиХ се не сме играти. У њиховом оквиру се морају тражити решења за садашњу напетост и коначни споразум
_______________________________________________________
Владислав ЈОВАНОВИЋ
ПРЕ Дејтонског споразума чињено је више покушаја да се будућа Босна и Херцеговина организује на кантоналном принципу, али је то наилазило на отпоре због територијалне расцепканости српског народа, што би потенцијално угрожавало очување његове конститутивности.
Тек када је средином 1994. године напуштен кантонални принцип у корист етничког принципа, отворена је могућност за територијализацију Босне и Херцеговине на тој основи, што је отворило пут за прихватање Дејтонског споразума о Босни и Херцеговини као лабаве уније два ентитета и три конститутивна народа.
To није прва и једина лабава држава у Европи.
Овако је било у Дејтону
Швајцарска већ 200 и више година траје као лабава држава до те мере да се нико не пита да ли би она као таква могла да буде чланица разних међународних организација.
На крају и Европска унија, која тежи да такву једну успешну и богату земљу пригрли уз себе, никад није постављала питање да ли би Швајцарска морала да ојача своје централне надлежности, како би била функционалнија за заједнички живот у европској заједници.
Белгија има три ентитета који су високо децентрализовани, чак воде међународне преговоре о разним видовима сарадње, рецимо на културном плану.
Према томе, бити лабава земља не значи бити немогућа земља, већ да то повећава сигурност и осећај неугрожености заједница које тамо живе. To су постигли и Швајцарска и Белгија са својим каснијим реформама.
Дејтонски споразум је створио лабаву државу која је имала задатак да стави тачку на рат и обезбеди малобројнијим заједницама да неће бити мајоризоване. To је нешто што је требало да постигне две ствари, прво - да појача осећај сигурности код Републике Српске и другог ентитета и да почну да се споразумевају и о евентуалном преношењу неких надлежности на централну власт ради боље економске, политичке или друге користи за све заједнице. To је био логичан пут.
Само је бошњачка власт изразила незадовољство Дејтонским споразумом и то писмено саопштавала Савету безбедности. Вероватно је добила уверавање да ће касније да се изврше неке врсте престројавања у Босни и Херцеговини, тиме што ће се надлежности из ентитета градуелно преносити на централне органе власти.
Као што је познато, није то било градуелно већ веома брзо - од 2002. до 2005. године је највећи број надлежности већ био пребачен на централне органе.
Устав БиХ и Дејтонски споразум су били два стуба која су Босну и Херцеговину држали.
Владислав Јовановић
Та чињеница је морала да се поштује. Играло се са ризицима, укључујући и оним најгорим, да би се извлачила подлога тог споразума једнострано, грубо и без сагласности тог ентитета крши. Тако да смо сада доспели у ситуацију да се под видом припремања Босне и Херцеговине за Европску унију и евентуално НАТО, мора што пре оснажити централна улога тих органа, повећати њихове надлежности на рачун ентитета Републике Српске. Функционалност и централизација власти у Босни и Херцеговини одговара већинском народу, због чега је на крају и настао тај рат — због амбиција једних да владају другима и страха других да ће њима владати други.
Према томе, кривицу за садашње стање, које није најбоље, не сносе ни Република Српска ни њен српски народ. Одговорност је пре свега на западном делу међународне заједнице који су потписници Дејтонског споразума и гаранти његовог примењивања. Они су највероватније дали уверавања бошњачким политичарима да се смире а да ће тај процес одроњавања ауторитета и власти Републике Српске да се убрзо настави.
Ово што се сада чини је нови покушај да се уз помоћ штапа и шаргарепе ствари доведу у ред, како то одговара њима, а не Дејтонском споразуму и Уставу БиХ. То не даје резултате, јер се свет увелико изменио, однос снага се изменио и немогуће је старим оружјем добијати нове битке.
Они су и даље заљубљени у те своје справе из прошлости, из Хладног рата, из процеса разбијања Југославије и није чудно да се неки људи из тог времена поново појављују са својим такозваним спасоносним формулама које знамо шта су.
Друго питање је легитимност и легалност захтева Републике Српске да јој се врати оно што је одузето под принудом или заплашивањем.
To је пре свега правно ваљано jep свако има право да тражи повраћај надлежности одузетих на тaj начин. Тражени повраћај помогао би Босни и Херцеговини да поново стане на ноге по слову Дејтонског споразума, а не да улази у авантуру кршења тог процеса и изазивања страховања код других, пре свега код другог ентитета и грађана српске националности.
Према томе ово што они сада раде застрашивањем, прозивањем и претњама је нешто што је анахроно, сигурно не може да даје резултате и мораће и они сами да увиде да морају да на адекватан начин поправљају оно што су урадили у прошлости.
Докле би то исправљање ишло, до краја или до одређеног степена, то је ствар разговора и договора и колико сам ја разумео Република Српска није тврдоглава у смислу да тражи повраћај сваке надлежности већ је отворена за разговор да неке надлежности можда и могу да остану на заједничком нивоу, али то мора да буде ствар договора и слободне воље а не претњама и уценама чак и помињањем рата као неког могућег решења.
To додуше не долази од других, али од неких политичара Бошњака се чују те речи а колико видим и неки други се поигравају са том мисленом именицом. Мисленом зато што нема другога који би био спреман да води рат: једнострани рат није рат него наметање своје воље другима.
Друго питање је што се свет увелико изменио и што је Америка са својим савезницима веома заузета да се убрзано постави на организованији и офанзивнији начин према својим ривалима Русији и Кини. Због тога хоће да тзв. неуралгичне тачке на Балкану – Србију, Републику Српску и Косово што пре преведу у стање које ће бити у складу са интересима и потребама Запада у садашњем геополитичком тренутку.
Запрећивање ратом у Босни и Херцеговини и покушаји натеривања Републике Српске да се приклони вољи тзв. западне заједнице односно тзв. централним органима власти у Босни и Херцеговини није нешто што они стварно очекују да може да да резултат.
To је покушај који они чине у низу других покушаја које ће вероватно понављати, али ће на крају ипак морати да прихвате реалност, a то је да је могућа Босна и Херцеговина као пример успешног заједничког живота трију заједница и два ентитета ако се поштује међународни мировни уговор који је недодирљив, пошто се показало да се не сме играти са међународним мировним уговорима и Уставом БиХ као делом тог уговора.
У оквиру поштовања тих вредности морају се тражити решења за садашњу напетост и коначни споразум и живот у међусобном поверењу и сарадњи, што је неопходно у свакој држави.
