Русији треба Евроазијска унија да не би била трећеразредна сила

ЕВРОАЗИЈСКИ САВЕЗ: ПРОБЛЕМИ И ПЕРСПЕКТИВЕ - ПРЕДУСЛОБ СТАБИЛНОСТИ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА XXI ВЕКА (2)

• Ни до дан данас суштина геополитике Запада према Русији није се променила ни за јоту
• Евроазија данас представља главну награду глобалном победнику или неколици глобалних победника, ако успеју да се договоре између себе
• Главни објекат Евроазије – Русија још увек личи на субјекат светске игре. Са геополитичке тачке гледишта, она није само центар Евроазијског континента, већ и света јер се шест од осам светских цивилизација граничи са њом. Такву привилегију нема ни једна светска цивилизација
• Али, шансу да се очува, а камоли да остане независна - нема практично ни једна држава са постсовјетског простора, укључујући и Русију
• Државе престају да буду светски и регионални играчи, а постају објекти геополитичких ратова, њихове владајуће елите – слуге победника, без обзира на то колико милијарди имају у својим џеповима    
• Кад се потисне или разблажи духовна основа народа, сам народ може лако да се купи, колонизује и уништи. Или да му се организује „обојена револуција”, што и показује светско искуство       
• Задатак Русије је – да се не би претворила у трећеразрењну земљу – да формира савез континенталних цивилизација и земаља са моделима који се разликују од западних
• Русија треба да са земљама ЗНД, Кини, Индији и другим заинтересованим предложи заједничко освајање арктичких ресурса и Северног морског пута. Учешће у Арктичком пројекту  могло би се понудити и Немачкој

Пише: Леонид ИВАШОВ*

         ХЛАДНИ рат се уз напоре САД и светског финансијског капитала трансформисао у рат нове врсте – геополитички рат.

         Његов је циљ да се сруши национално-државни светски систем и да се успостави нови светски поредак. Тај нови рат чине следеће операције:  

• информационно-психолошке са циљем дезинформисања и мењања свести и национално-културног идентитета становништва; 
• финансијско-економске са циљем подривања економије, стварања финансијско-економских криза и успостављања контроле над економијом и политиком земље-објекта; 
• оне које провоцирају ћорсокак у развоју и деградацију; 
• демократске са циљем смене режима, продирања у институције власти и формирања класе користољубивих, неспособних људи и стварања агентуре у сенци; 
• војно-стратешке и специјалне, које завршавају рушење државе и успостављањем потпуне контроле. 

         Одлике ових операција су следеће: оне могу да се остварују уз учешће трећих држава и међународних организација на територији других држава прикривене добронамерним паролама, у име међународне заједнице и унутрашње опозиције, закамуфлиране хуманитарношћу. Главни објекат напада су, по правилу, владајуће елите, чија је успешна замена на сопствену агентуру мирним путем омогућава да се не ангажују војна средства. 

         Стање постсовјетског културно-цивилизацијског простора показује у шта се ми претварамо изабравши западни вектор „развоја”, стичући западне „вредности”. Довољно је да погледамо руске новинске извештаје и да пропратимо рад владиних института у поређењу са периодом Руске империје и СССР.

         Читаво постсовјетско друштво постаје потпуна супротност исклесаној током векова културно-историјској традицији. Тим пре што Запад (Европа и Америка), почевши од друге половине ХIХ века, упорно посматра Русију као непријатељску државу или као објекат контроле, распарчавања, уништења.

         Ситуација се мало променила само у време Другог светског рата. Ни до дан данас суштина геополитике Запада према Русији није се променила ни за јоту. Мењају се стратегија и тактика, а циљеви остају исти. То нам повремено јављају и кандидати на место председника САД, кисинджери, бжежински и др. А то нам демонстрира и свакодневна реална политика Вашингтона.   

         Прозападни (проамерички или проевропски) вектор „развоја” за Евроазију је погубан. Сви ћемо престати да будемо своји и претворићемо се у клонове туђих вредности. А то је само етнографски материјал за друге „културно-историјске типове” - према Н. Данилевском, ђубриво - према О. Шпенглеру.

         Геополитичка анализа тенденција светског развоја омогућава извођење следећих закључака: свет се налази у стању транзиције, али у наредним деценијама је могућ нови технолошки пробој (у складу са законом преласка квантитета у квалитет), који стари финансијски систем и глобална економска структура неће моћи да обезбеде. Значи, треба очекивати зачетак (кроз озбиљне окршаје) новог светског финансијског система. Претходни системи су јачали (Федерални Резервни Систем) или се рађали (Бретон-Вудс) у току Првог и Другог светског рата.

         Најважнији циљ хладног рата био је подривање финансијског система СССР и светског социјалистичког система.  

         Да резимирамо: почетак ХХI века демонстрира пораст супротстављања дуж следеће геополитичке осе: запад-исток, север-југ, али у новом руху и на глобалнијем нивоу. 

 

Разлози неуспеха 

         Још срединном ХIХ века истакнути руски истраживач В. И. Ламански тврдио је да постоје – Европа и Азија и Средишњи свет – Русија, која је касније добила наставак у Евроазији.

         У ХIХ веку код руске елите су се родиле идеје пансловенског уједињавања. Почетком ХХ  века настала је јака научна струја евроазијаца (П.Н.Савицкиј, Н.С.Трубецкој, Г.В.Вернадскиј, Л.Н.Гумилев). 

         Мада, на територији ЗНД имамо две „недовршене” цивилизацијске суштине: једна је пала 1917. године као Руска империја, а друга 1991. као СССР. Формиране етнокултурне цивилизације (културолошко-историјски тип према Данилевском)  тако лако се не руше.

         Неопходна је зато озбиљна анализа претходних конструкција, пре почетка формирања новог цивилизацијског модела, укључујући Евроазијски савез. 

Заставе земаља ЗНД

         Према нашем мишљењу, неуспех цивилизацијских пројеката и у првом и у другом случају повезан је са отклоном од низа принципијелно битних вредности и парадигми руско-евроазијске традиције, које су се вековима обликовале на простору Евроазије. Други могући разлог је покушај увођења, понекад и принудно, у традиционални евроазијски оквир народа других културно-историјских или „граничних” типова, стварајући на тај начин унутрашња духовно-културолошка супротстављања.

         Узгред, успех у развоју земаља и цивилизација Истока базира се на очувању њихових основних вредности и културе, уз умешно додавање  савремених технологија. Сви народи који нису сачували (или нису имали) своје дубоко корење, растворили су се у историји или у другим цивилизацијама.  

 

Главна награда 

         Данашња ситуација на евроазијском простору није нимало једноставна: све земље ЗНД теже да личе на Запад, не помишљајући да се удубе у суштину и перспективу западне цивилизације. Јер у основи благостања Запада се крије јавна и скривена, али немилосрдна експлоатација других народа. Раније је то била колонизација, која се одржавала на бајонетима, а данас – неоколонизација, која се ослања на долар и финансијску подршку.

         Када то не успева – у акцију ступа НАТО.  

         Евроазијски простор данас комадају моћнији играчи – цивилизације и транснационалне структуре. При чему било који економски пројекти се прате не само политичким захтевима али пре свега (често малоприметно) ерозијом националних и подстицајем туђих вредносних оријентира. Заједно са економијом, војном и политичком сарадњом тече мењање идентитета народа. Просто речено – прилагођавање целих народа својим интересима.

         При свој видљивој глобалној борби за ресурсе и територије, главна сфера супротстављања је ипак духовно-цивилизацијска.

         Кад се потисне или разблажи духовна основа народа, сам народ може лако да се купи, колонизује и уништи. Или да му се организује „обојена револуција”, што и показује светско искуство. Шансу да се очува, а камоли да остане независна - нема практично ни једна држава са постсовјетског простора, укључујући и Русију. Поједине државе престају да буду светски и регионални играчи, а постају објекти геополитичких ратова, њихове владајуће елите – слуге победника, без обзира на то колико милијарди имају у својим џеповима. 

         Евроазија данас представља главну награду глобалном победнику или неколици глобалних победника, ако успеју да се договоре између себе.

         Главни објекат Евроазије – Русија још увек личи на субјекат светске игре. Са геополитичке тачке гледишта, она није само центар Евроазијског континента, већ и света.

         Шест од осам светских цивилизација граничи са њом. Такву привилегију нема ни једна светска цивилизација.

         У Русији постоји дуготрајно историјско искуство мирног уједињавања две стотине народа, нација и народности (уступа само Индији).

         На простору ЗНД још постоји јединствена скала вредности и традиције, чувају се у сећању заједничка борба против спољних непријатеља и велике победе и живи културна блискост, није заборављен руски језик. Није избрисано из свести ни искуство социјалистичког експеримента, а стечено је искуство капитализма у његовом најгорем облику. Поврх свега, евроазијски простор није лимитиран ни природним ресурсима, ни земљама погодним за живот и развој. 

 

Укусан залогај 

         Ако причамо о димензијама ресурса, они не само да се не смањују, већ могу и да се фантастично повећају. Реч је о Арктичкој регији, где на улогу главног власника ресурса (фосилних горива, биолошких, комуникационих) претендује Русија. Одмах се поставља питање: да ли је она способна, имајући у виду динамично смањење становништва, да прогута ово „парче светског колача”?

         Наравно да не, мораће да га дели. Али са ким? У Кремљу се ово питање изгледа решава у корист Запада. И, као водећи западни партнер приказује се „Ексон мобил”, односно Америка.  

         Да ли је таква одлука са геополитичке тачке гледишта исправна?

         Мислим да је то погрешан корак. За Арктик, конкретно – за његове ресурсе и комуникационе могућности, активно се интересује Народна Република Кина, а мерка их и Индија. При чему је Кина озбиљно узнемирена перспективом увоза енергената из Ирана и земаља Блиског Истока.

         САД у овом случају моћно играју против Пекинга и ЕУ. Плус: држе на нишану Малајски мореуз, како би се у критичном тренутку зауставиле испоруке фосилних горива кинеској економији. То је  начин да се Поднебесна натера да усмери поглед на празна руска пространства и сировине.  

         Тако као резултат цео низ озбиљних претњи: САД, Европа и Канада су спремне да одузму Русији (да не признају њена потраживања) арктичке (а затим и каспијске) залихе сировина, Кина – сибирске и централноазијске.

         Да ли такав развој догађаја одговара Русији и ЗНД?

         Претпостављам да не одговара. Да ли постоји излаз из овог геополитичког ћорсокака? Наравно да постоји. Само треба да се окренемо ка геополитичкој свести и свести уопште.  

         Стални члан Академије за геополитичке проблеме, доктор техничких наука И.Н.Острецов пише: „Интелигенција обдарена разумом, способна је да прави творевине у чијим је оквирима могућност настајања стохастичког процесса, практично равна нули”. Само разум, једном наставши, не може да `погине` јер је он у стању са усавршава облике свог постојања. На тај начин, апсолутно неопходни услов за развој је повећање интелектуалних способности становништва”.  

         За саму Русију то ће да буде пројекат поновног успостављања цивилизацијске суштине и преображаја, основаног не на голом прагматизму, већ на разумној бази и геополитичком потенцијалу Отаџбине. Русија ће се без тога претворити у трећеразредну азијску државу (према Бжежинском) или ће се скроз повући из историјског процеса.

         О нашим партнерима из ЗНД не треба ни говорити: њихова историјска судбина би у том случају била такође тужна. 

 

Контуре будућности 

         Евроазијски савез, који је предложио председник Казахстана Н. А. Назарбаев, а прихваћен од стране В. В. Путина, треба да постане пројекат не прагматичара од бизниса и власти, већ производ разума и интелигенције читавог евроазијског простора.

         Његове контуре би могле да изгледају овако.  

         Русија истовремено започиње са три паралелна процесса. Први је пројекат властитог препорода и развоја, који се базира на успостављању традиционалних духовно-моралних вредности, примени перспективних модела национално-државне изградње, напредних технологија будућности, стицању нових знања. 

         На простору ЗНД, у оквирима једног пројекта, почињу процеси у економији (Евроазијски економски савез), који формирају вертикално интегрисане транснационалне структуре у водећим индустријским гранама, јединствени индустријски и царински простор. У исто време се обнављају општи простори културе, науке, школства, иновација, спорта.

         На бази Организације договора о колективној безбедности се развија јединствени простор одбране и безбедности. Базу овог пројекта представља препород традиционалне за наше народе „цивилизације вредности” као противтежи западној „цивилизацији интереса, користи и добити”. 

         Паралелно са процесима унутар постсовјетског простора се иницира развој Шангајске организације за сарадњу (ШОС) са учешћем Индије, Ирана, Пакистана, Авганистана и Монголије.

         У суштини се формира савез континенталних цивилизација и земаља са моделима који се разликују од западних: у економији (вертикално интегрисана крупна производња, унутрашње тржиште, властити финансијски систем, предност се даје иновационој производњи и истраживањима и сл.), духовно-моралним вредностима (смисао живота, филозофија развоја човека и друштва, морални приоритети у информационом простору, хумани хармонични односи међу народима), систему безбедности (изграђен на принципу баланса снага, заштити националних и друштвених интереса).  

         У оквирима развијене ШОС, руска страна заједно са земљама ЗНД предлаже Кини, Индији и другим заинтересованим чланицама заједничко освајање арктичких ресурса и Северног морског пута.

         А што се не би понудило учешће у Арктичком пројекту и Немачкој?

         Изградња таквог континенталног цивилизацијског модела створиће одређену стабилност светског поретка ХХI века, омогућиће да се избегне нови светски рат и сачуваће Русију и земље ЗНД као оригиналну евроазијску цивилизацију. 

 

* Генерал-пуковник, председник Академије геополитичких проблема, доктор историјских наука