ПУТИН: Нека нико не покуша „либијски сценарио” у Сирији
Руски лидер о спољној политици у ауторском тексту «Русија и свет који се мења» (1)
* Убеђен сам да се безбедност у свету може осигурати једино заједно са Русијом, а не преко покушаја да се она гурне устрану, да се ослабе њене геополитичке позиције и да се нанесе штета њеној одбрамбеној способности
* Брине то – мада се контуре наших `нових` односа са НАТО још нису коначно оцртале – што алијанса већ прави `факте на земљи` који нипошто не доприносе формирању поверења. Такво њихово вођење ствари рикошетом удара по задацима од глобалног значаја
* Често нам говоре да људска права имају примат над државним суверенитетом. Нема сумње, али, када се лаке руке крши државни суверенитет, када се људска права штите извана и на селективан начин – а у самом процесу `заштите` крше та иста права масе људи, укључујући и базно и најсветије право на живот - тада се уопште не ради о благородној ствари, већ о најобичнијој демагогији
* Важно је зато да се УН и Савет безбедности могу ефикасно супротстављати диктату низа земаља и да их спрече да на међународној арени чине све што пожеле. Нико нема право да себи присваја прерогативе и пуномоћја Уједињених нација, посебно у ономе што се тиче примене силе према сувереним државама
* Реч је пре свега о НАТО који покушава да себи обезбеди функције које нису својствене `одбрамбеном савезу`
* Изгледа да се код натоваца, пре свега у САД, формирало чудно поимање безбедности које се фундаментално разликује од нашег. Американци су опседнути идејом да себи обезбеде апсолутну нерањивост што је, да приметим, утопија и немогуће реализовати како технолошки, тако и на геополитичком плану. А у томе, заправо, и јесте суштина проблема. А апсолутна нерањивост за једнога значила би апсолутну рањивост за све остале
* Многе државе су се, заклањајуће се иза хуманитарних парола, уз помоћ авијације отарасиле либијског режима. Апотеоза је био обрачун са М. Гадафијем - у одвратној сцени која није чак ни налик на средњевековни обрачун, већ на онај у првобитној заједници
* Узимајући у обзир крајње оштру, на граници хистерије, реакцију на руско-кинески вето, желео бих да упозорим наше западне колеге да не дођу у искушење и прибегну једноставној схеми које су раније користили: ако постоји одобрење Савета Безбедности УН за ову или ону акцију – онда у реду, ако не постоји – створићемо коалицију заинтересованих држава и ударити. Сама логика таквог понашања је контрапродуктивна и веома опасна и неће донети ништа добро
* Изгледа да у земљама које су непосредно прошле кроз «арапско пролеће», као што је било раније у Ираку, руске компаније губе позиције које су стицале деценијама и да губе веома велике комерцијалне уговоре. А на слободне нише долазе економски учесници оних истих држава које су учествовале у смени владајућих режима
* Стиче се утисак да су ови трагични догађаји у одређеној мери стимулисани, не бригом о људским правима, већ нечијом заинтересованошћу да се изврши прерасподела на тружиштима. Ма како било, ми, наравно, не треба све ово да посматрамо са олимпијском смиреношћу
РУСИЈА је део великог света – и с тачке гледишта економије, и с тачке гледишта ширења информација, и с позиција културе. Не можемо и нећемо да се изолујемо. Рачунамо да ће наша отвореност грађанима Русије донети раст и благостања и културе и да ће оснажити поверење које постаје све дефицитарнији ресурс.
Али, у томе ћемо доследно полазити од својих интереса и циљева, а не од решења која би нам неко издиктирао. Русија се прима са уважавањем и води рачуна о њеној позицији само онда кад је јака и кад чврсто стоји на ногама. Тако ће бити и надаље. Штавише, убеђен сам да се безбедност у свету може осигурати једино заједно са Русијом, а не преко покушаја да се она гурне устрану, да се ослабе њене геополитичке позиције и да се нанесе штета њеној одбрамбеној способности.
Циљеви наше спољне политике имају стратешки и неконјунктурни карактер и одражавају уникално место које Русија има на политичкој карти света, њену улогу у историји и развитку цивилизације.
Ми ћемо, нека нико не сумња, наставити конструктивни курс јачања свеопште безбености и одустајања од конфронтације, курс ефикасног супротстављања изазовима као што су ширење атомског оружја, регионални конфликти и кризе, тероризам и наркоопасност. А чинићемо све што можемо да Русија буде у поседу последњих достигнућа научно-технолошког прогреса и да наши предузетници имају достојно место на глобалном тржишту.
Тежићемо томе да формирање нове структуре устројства света, заснованог на савременим геополитичким реалностима, протиче без непоретбних потреса.
Као и досад, сматрам да недељиви карактер безбедности за све државе спада међу најважније постулате, заједно са недопустивошћу прекомерне употребе силе и безусловним поштовањем основних принципа међународног права. Да игнорисање тих принципа води дестабилизацији међународних односа.
Управо кроз ову призму гледамо на неке аспекте понашања САД и НАТО који се не уклапају у логику савременог развоја а ослањају се на стереотипе блоковског мишљења. Сви схватају шта имам у виду. То су ширење НАТО, праћено инсталирањем нових објеката војне инфраструктуре, и планови алијансе (са америчким ауторством) за стварање система противракетне одбране у Европи. Не бих се дотицао ове теме, да се те игре не играју неспосрено уз границе Русије, кад оне не би слабиле нашу безбедност, кад не би радиле против стабилности у свету.
Наша аргументација је свима добро позната, зато је нећу `прежвакавати`, али је наши заопадни партнери, на жалост, не примају, одмахују на њу руком.
Брине то – мада се контуре наших `нових` односа са НАТО још нису коначно оцртале – што алијанса већ прави `факте на земљи` који нипошто не доприносе формирању поверења. Такво њихово вођење ствари рикошетом удара по задацима од глобалног значаја, смета утврђивању позитивног дневног реда у међународним односима и кочи конструктивно преформатизовање тих односа.
Имамо цео низ оружаних конфликата који, мада се оправдавају хуманитарним циљевима, подривају вековима освећивани принцип државног суверенитета. Тако се у међународним односима формира још један вакуум – морално-правни.
Често нам говоре да људска права имају примат над државним суверенитетом. Нема сумње, то је тако – злочини против човечанства се морају кажњавати међународним судом. Али, када се при том лаке руке крши државни суверенитет, када се људска права штите извана и на селективан начин – а у самом процесу `заштите` крше та иста права масе људи, укључујући и базно и најсветије право на живот - тада се уопште не ради о благородној ствари, већ о најобичнијој демагогији.
Важно је зато да се Уједињене нације и Савет безбедности могу ефикасно супротстављати диктату низа земаља и да их спрече да на међународној арени чине све што пожеле. Нико нема право да себи присваја прерогативе и пуномоћја Уједињених нација, посебно у ономе што се тиче примене силе према сувереним државама. Реч је пре свега о НАТО који покушава да себи обезбеди функције које нису својствене `одбрамбеном савезу`. Све је ово више него озбиљно. Сви се сећамо како су се државе које су биле жртве `хуманитарних` операција и експорта `ракетно-бомбашке демократије` узалудно позивале на правне норме и елементарну људску честитост. Нико их није слушао, нити хтео да чује.
Изгледа да се код натоваца, пре свега у САД, формирало чудно поимање безбедности које се фундаментално разликује од нашег. Американци су опседнути идејом да себи обезбеде апсолутну нерањивост што је, да приметим, утопија и немогуће реализовати како технолошки, тако и на геополитичком плану. А у томе, заправо, и јесте суштина проблема.
Апсолутна нерањивост за једнога значила би апсолутну рањивост за све остале. Немогуће се сагласити са таквом перспективом. Друга је ствар што многе земље – из познатих разлога – више воле да о овоме не говоре директно. Русија ће, међутим, говорити бобу боб и чиниће то отворено. Подвлачим: нарушавање принципа јединства и недељивости безбедности – при том упркос бројним декларацијама којима је исказивана приврженост управо том принципу – бременито је најозбиљнијим могућим опасностима. У крајњем збиру, чак и по оне државе које из различитих разлога и стоје иза тих нарушавања.
Пре годину дана свет се суочио са феноменом – готово синхронизованим демонстрацијама у многим арапским земљама против ауторитарних режима. «Арапско пролеће» се у почетку доживљавало као нада за позитивне промене. Симпатије грађана Русије су биле на страни оних који су остварили демократске реформе.
Међутим, ускоро је постало јасно да се догађаји у многим земљама не одигравају по цивилизованом сценарију. Уместо јачања демократије, уместо заштите права мањина – истискивање противника, преврати, када се доминирање једне силе мења још агресивнијом доминацијом друге.
Негативану конотацију развоја ситуације изазвало је мешање споља и подршка једној од страна у унутрашњем конфликту – као и насилни карактер таквог мешања. Догодило се то да су се многе државе, заклањајуће се иза хуманитарних парола, а уз помоћ авијације, отарасиле либијског режима. Апотеоза је био обрачун са М. Гадафијем - у одвратној сцени која није чак ни налик на средњевековни обрачун, већ на онај у првобитној заједници.
Не сме се дозволити да неко покуша у Сирији да реализује «либијски сценарио». Напори међународне заједнице треба да буду усмерени пре свега на остваривање међусиријског примирја. Важно је да што пре престане насиље, ма одакле да долази и да се, на крају, активира општенационални дијалог – без претходних услова, без страног уплитања и уз поштовање суверенитета земље. То ће створити предуслове да мере, које је обнародовало сиријско руководство о демократизацији буду реално извршаване. Оно што је најбитније – не сме се дозволити разбуктавање великог грађанског рата. У том правцу је радила и радиће руска дипломатија.
Научени горким искуством, ми смо били против доношења резолуција у СБ УН које би се тумачиле као сигнал за војно уплитање у унутарсиријске процесе. Управо, руководећи се овим принципијелним приступом, Русија заједно са Кином није дозволила почетком фебруара да буде донета резолуција која би била тумачена на разне начине, а у пракси би стимулисала на насилне акције једну од страна унутрашњег конфликта.
Узимајући у обзир крајње оштру, на граници хистерије, реакцију на руско-кинески вето, желео бих да упозорим наше западне колеге да не дођу у искушење и прибегну једноставној схеми које су раније користили: ако постоји одобрење Савета Безбедности УН за ову или ону акцију – онда у реду, ако не постоји – створићемо коалицију заинтересованих држава. И ударити.
Сама логика таквог понашања је контрапродуктивна и веома опасна. Она неће донети ништа добро. У сваком случају – неће допринети решавању конфликтне ситуације у земљи која је њоме захваћена. Али, оно што је још горе – то доводи до још већег дебаланса целокупног система међународне безбедности, подрива ауторитет и централну улогу УН. Напоменућу, да право на вето није каприц, већ неотуђиви део уређења света који је загарантован Повељом УН, узгред, на инсистирање САД. Смисао овог права је да одлуке, против којих је макар једна стална чланица СБ УН, не могу бити одрживе и ефикасне.
Јако рачунам на то да ће САД и друге земље узети у обзир ово тужно искуство и да неће покушати да предузму, без одобрења СБ УН, насилни сценарио у Сирији. Уопште не могу да схватим откуд им овакав свраб ратоборности. Зашто немају стрпљења да направе одмерен и избалансиран колективни приступ, тим пре што се у поменутом пројекту «сиријске резолуције» он већ практично назирао. Остало је било још само да се захтева од наоружане опозиције исто оно што се тражило и од владе, посебно да извуку борбене јединице и одреде из градова.
Одбијање да се то учини је цинично. Уколико желимо безбедност за цивило становништво – а за Русију је то прворазредни циљ – онда је неопходно привести разуму све учеснике оружаног сукоба.
И још један аспект. Изгледа да у земљама које су непосредно прошле кроз «арапско пролеће», као што је било раније у Ираку, руске компаније губе позиције које су стицале деценијама на локалним тржиштима и губе веома велике комерцијалне уговоре. А на слободне нише долазе економски учесници оних истих држава које су учествовале у смени владајућих режима.
Стиче се утисак да су ови трагични догађаји у одређеној мери стимулисани, не бригом о људским правима, већ нечијом заинтересованошћу да се изврши прерасподела на тружиштима. Ма како било, ми, наравно, не треба све ово да посматрамо са олимпијском смиреношћу. Ми имамо намеру да активно сарађујемо са новим властима арапских земаља да бисмо оперативно обновили наше економске позиције.
У целини гледано, све што се догађа у арапском свету – веома је поучно. Догађаји показују да покушаји да се демократија заводи помоћу насилних метода најчешће доводе до сасвим супротних резултата. Да се са дна дижу силе, укључујући религиозне екстремисте, које настоје да измене сам смер развоја земље и световни карактер њене управе.
Одувек смо имали добре контакте са умереним представницима ислама чији је поглед на свет близак традицијама муслимана Русије. И спремни смо да те контакте унапређујемо и у садашњим условима. Заинтересовани смо за активирање политичких и трговинско-економских веза са свим арапским земљама, међу њима, понављам, и са онима које само што су преживеле период унутрашњих потреса. Штавише, видим реалне претпоставке да Русија у пуној мери сачува своје водеће позиције на блискоисточној арени где смо увек имали много пријатеља.
