РЕШЕТЊИКОВ: Москва неће оцењивати Београд по речима, већ - по делима

БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ ЈЕ КОРАК КА ПРИЗНАЊУ КОСОВА И ПРЕДАЈА ПОЗИЦИЈА КОЈА ЋЕ ДОВЕСТИ ДО ПОТПУНЕ КАПИТУЛАЦИЈЕ

• Актуално српско руководство никако не може да схвати да је неповратно прошло време када је могло да се иде осветљеним ходником и намигује и лево и десно
• Москва је одавно схватила да постоје речи, а постоје и дела. По делима ћемо видети, на пример, судбину Јужног тока у Србији. Понекад стичем утисак да је Тадић деловао некако одређеније: ми смо схватали његове погледе, расположења, са њим је било лакше договорити се
• Сложеније је постићи договор са онима који говоре „ми тако волимо Русију“ а на делу усмеравају све своје напоре на улазак у ЕУ из које увек стоји НАТО. Од актуалне владе желели бисмо одређеност и јасност. Ако улазите у ЕУ, сарадња је такође могућа, али као са чланом ЕУ, а то су други односи
• То што Вучић ставља различите акценте не само у току, рецимо, 13 година, већ и током 3-4 месеца - то изазива питања
• Са бившим радикалима који су хтели власт преко Европе, десило се ово: пружио си прст, а руку до лаката су ти већ одгризли, ушао су у систем и служиш већ не интересима српског народа, већ Бриселу, и мораш да слушаш наредбе одатле
• Срби ће се поводом Јужног тока обавезно суочити са снажним пресингом наших економских и политичких конкурената, и читаво питање је у томе да ли ће влада у Београду издржати или неће. Тим поводом, узимајући у обзир како актуалне власти руководе земљом, и ја и наши аналитичари имамо озбиљне бојазни
• Бриселски споразум је корак ка признања Косова. У перспективи је то предаја позиција која ће довести до потпуне капитулације

Разговарао: Тимур БЛОХИН (Глас Русије)

         ДИРЕКТОР Руског института за стратешка истраживања Леонид Решетников дао је интервју Гласу Русије који га је представио као  „човека познатог и цитираног на Балкану“.

         Главна тема интервјуа била је Србија: феномен њених политичких метаморфоза, бриселска капитулација из најбољих намера, уз наглашавање да Москва у односима са Београдом више не верује само речима...

• Господине Решетников, да ли је ваша очекивања оправдала нова влада Србије или је од Москве она још даље него претходни Цветковићев кабинет?

         Може се рећи да је нова влада у Београду која је себе позиционирала малтене као русофилску, кренула уобичајеним за Србију путем. Он је био означен још за време Тита: потрудити се да добијеш и ту и тамо. То је уобичајена тактика, ништа необично у њој нема. Необично је друго: актуално српско руководство никако не може да схвати да време када је могло да се иде осветљеним ходником и намигује и лево и десно неповратно прошло.

         Москва је одавно схватила да постоје речи, а постоје и дела. По делима ћемо видети, на пример, судбину Јужног тока у Србији. Понекад стичем утисак да је Тадић деловао некако одређеније: ми смо схватали његове погледе, расположења, са њим је било лакше договорити се. Сложеније је постићи договор са онима који говоре „ми тако волимо Русију“ а на делу усмеравају све своје напоре на улаз у ЕУ, при томе иза ње увек стоји друга организација која се зове НАТО. Од актуалне владе желели бисмо одређеност и јасност. Ако улазите у ЕУ, сарадња је такође могућа, али као са чланом ЕУ, то су други односи. При томе сматрам да су добри односи са Русијом национални интерес Србије. Ми смо природни, традиционални савезници.

• Јужни ток је заиста озбиљан тест за проверу односа Москве и Београда. Чини се - ако неке снаге буду кочиле његову реализацију или још горе саботирале – да  ће то нанети осетан ударац сарадњи две државе.

         Наравно, то је врло велики пројекат који је повољан за све учеснике. Малим земљама као што су Бугарска и Србија не треба 30-40 таквих пројеката да развију економију, а 3-4 би било таман – то су и инвестиције и нова радна места. Али, Срби ће се обавезно суочити са снажним пресингом наших економских и политичких конкурената, и читаво питање је у томе да ли ће влада у Београду издржати или неће. Тим поводом, узимајући у обзир како актуалне власти руководе земљом, лично ја и наши аналитичари имамо озбиљне бојазни.

• У августу је обележена 18. годишњица операције Олуја и хрватски медији су са задовољством демонстрирали какву је великоспрску реторику користио Александар Вучић 1995. године у Републици Српској Крајини и које је помирљиве говоре држао 2009, већ као заменик председника Српске напредне странке. Како објашњавате метаморфозу актуалног првог потпредседника владе и најпопулрнијег у датом тренутку политичара у земљи, која се десила пре неколико година?

         Човек се развија. Можда је он преценио своје погледе. То је природни процес не само за политичаре, већ и за обичне људе. То што он посећује Хрватску у циљу нормализације односа, то је добро. Али, то што Вучић ставља различите акценте не само у току, рецимо, 13 година, већ и током 3-4 месеца, то изазива питања.

         По свему судећи, главни узрок раскола радикала је следећи: одређени њихов део једном је стхватио да наставити исту линију значи налазити се у сталној борби, на власт дуго нећеш доспети, министар нећеш бити, све време ћеш бити маргиналац. Значи, треба ићи на уступке Европи, и ту се укључују идеалистичке представе: наводно, добивши полуге управљања, умиривши Европу, ми ћемо даље реализовати своју национално-патриотску линију и тада ћемо почети да радимо као прави државници на благо Србије. Али, све се испоставило другачије: пружио си прст, а руку до лаката су ти већ одгризли, ушао су у систем и служиш већ не интересима српског народа, већ Бриселу, и мораш да слушаш наредбе одатле.

• Хајде да разговарамо о процесу помирења у региону. Један српски политички филозоф је приметио: између Срба и Хрвата помирење ће започети тек онда када чланци у Википедији посвећени Олуји буду једнако звучали и у српској и у хрватској варијанти. Тачније, када буде израђен јединствени прилаз, када се појави слога поводом догађаја који су се десили на Балкану 90-их. Да ли је то могуће? У којој историјској перспективи?

         Теоријски је могуће, али то је врло тежак процес. Све што се десило 90-их година у многоме је створено рукама западних земаља. Разуме се, Хрвати сносе одговорност за изгнање Срба из Хрватске, али они су били инструмент. Без спољних фактора, како ми се чини, ништа толико озбиљно на Балкану 90-их не би се десило.

         Процес помирења зависи не само од Загреба и Београда, већ и од оних који стоје иза њих, који се мешају у политику ових земаља. Самим тим, историјска перспектива је остала. Можда сам мало наиван, али сматрам да би сами Срби и Хрвати највероватније тешким, врло тешким путем, дошли до израде прилаза блиског јединственом.

• Ако се још говори о историјској перспективи, у Србији ће стасати генерација која више неће памтити бомбрадовање 1999. године?

         Из мог искуства општења са Србима, а ја сам тамо радио пет година и сачувао контакте, мени се чини да ће значајан део представника нових генерација сачувати сећање, као што су сачували и преносили претходне – о догађајима 19. века, Првог и Другог светског рата. Не мислим да ће ова љубав према српском духу, према домовини напустити младе генерације. Извесни део ће се, наравно, европеизирати, постати грађани света, сада је овај процес све активнији, не само у Србији, већ и у Русији, али значајни део омладине ће се и даље држати коренова.

         За време последње посете Србији био сам потресен управо младима: то нису галамџије и ура-патриоте, они знају своју историју, интересују се за словенство, окрећу се цркви. Таква омладина добила је политички покрет Двери. Они су, сигуран сам, превладали ову петопроцентну границу на изборима, једноставно им нису дали до доспеју у Скупштину. Мислим да српски дух како је живео вековима, тако ће и живети, сада је једноставно криза неизбежна, али већ постепено започиње успон. И доћи ће нови људи, из исте те омладине, за 5-10 година они ће сменити оне који се трансформишу из једне категорије у другу, иду од једних идеала другима.

• Бриселски споразум Београда и Приштине је издаја или једино рационално решење у датој ситуацији, такорећи најбоље од најгорих? Циљ оправдава средства?

         Полазићемо од тога да се влада у Београду руководила добрим намерама, налазећи се у тешкој ситауцији, под пресингом Запада којем она тежи. Јер, то је последица курса Београда: када српско руководство не би реализовало ову политику „ми идемо вама, наведите датум почетка преговора“, тада би и руке биле одрешене, могле би да се доносе друге одлуке за Косово. А тако треба испунити указе Брисела и Вашингтона.

         И, ма шта да кажу српски руководиоци, да су се решили на бриселске споразуме како би учинили бар нешто за заштиту Срба на Косову, све је то корак у страну признања Косова. Још једном да кажем да су мотиви могли да буду најблагороднији, али у перспективи то је предаја позиција, која ће довести до потпуне капитулације. Путем уступака покушавају да натерају да крене и Милорад Додик, покушавају да га натерају да одустане од реалне аутономије РС у саставу БиХ.

• Црна Гора, за разлику од Србије, није сада превише приметна на политичкој карти Европе. Ипак овде такође има о чему да се говори: принудна НАТОтерапија становништва, наметање црногорског језика који несумњиво постоји са политичке тачке гледишта, али је прилично споран са лингвистичке. Коначно, притисак на српску Православну цркву уз потпуну подршку власти. Каква је сад природа владајућег режима у Црној Гори?

         Раније смо се састајали са западним колегама и на затвореним преговорима разматрали ситуацију у Црној Гори. Када смо наводили чињенице које сведоче о корупцији и криминалу актуалног режима, наши западни партнери су се мрштили и говорили – нећемо то да разматрамо. Али, затим у кулоарима су признавали да знају чак и више о томе. Очигледно да актуални руководиоци користе Црну Гору као инструмент богаћења – сопственог, својих рођака и саучесника. Не мислим да они имају државничка расположења.

         Корупциони режим ове земље лични на косовски, у том смислу Подгорица такође пати од синдрома распада велике земље: у таквим малим државним формацијама као што је Црна Гора, врло је лако узети власт у своје руке и водити земљу било где, само да се од тога извуку повластице. Наравно, одговорни су не само пастири, већ и стадо. Оно не треба да буде стадо оваца, људи треба да схватају за кога гласају. Зашто становници за време избора заборављају да треба гласати не за оне који су за Црногорце или за Србе, већ за то да Црна Гора остане словенска, православна земља, која брани своје економске и политчке интересе?

         http://serbian.ruvr.ru/_print/120477655.html