БОНДАРЕВ: А написао сам да би се Србија уласком у ЕУ укрцала на брод који тоне

ВИШИ НАУЧНИ САРАДНИК РИСИ О ПОКУШАЈУ СРПСКЕ ЖУТЕ ШТАМПЕ ДА ДИСКРЕДИТУЈЕ И ЊЕГА И ЊЕГОВ ИНСТИТУТ

Никита Бондарев

• У Куриру се 19. 07. 2012. године појавио текст под насловом „Руси су пустили да се распадне СФРЈ” који је, уствари, избор цитата из интервјуа који сам дао порталу Столетие поводом изласка моје књиге („Загонетка Тито. Московске године Јосипа Броза” –Наравно, мени не би пало на памет да изговорим речи које ми Курир приписује
• У том интервјуу сам – наглашава Никита Бондарев - говорио да је распад Совјетског Савеза означио неминовни распад СЕВ-а и Варшавског пакта, али да распад Југославије и Чехословачке на саставне делове нипошто није био априоран. А ако је некоме користио распад Југославије, онда су то управо земље Западне Европе, у првом реду уједињена Немачка. Управо су Немци били ти који су озбиљно порадили на томе да се Југославија распадне
• Блиц је 30. 10. 2012. године објавио текст под насловом „Србија нема шта да понуди Русији као гаранцију за пријатељство и лојалност”. Речи унете у наслов текста приписане су мени. Даље у тексту има неколико теза које сам заиста изнео, али су – указује Бондарев - истргнуте из контекста и повезане са изјавама познатог либералног политиколога Павла Кандеља и научног сарадника Института за славистику Александра Карасјева.
• Целином тога што је у Блицу мени приписано, сугерише се да Русија није заинтересована за зближавање са Србијом, што би опет значило да Србија нема другу будућност осим у ЕУ и НАТО. А у мом чланку се потпуно јасно и недвосмислено – подвлачи виши научни сарадник РИСИ - говори да ЕУ нема будућност и да су покушаји Србије да постане члан Европске Уније једнаки покушају укрцавања на брод који тоне. И да ствари једнако стоје и са НАТО

• ФАКТИ: Оба злоупотребљена текста Никите Бондарева на српски су превели и објавили Fakti.org. Зато Факти те злоупотребе сматрају злоупотребама и против себе и против журнализма. Утолико непотребнијим и котрапродуктивнијим што је, рецимо, текст који је користио Курир на српском био објављен под насловом „ Русија апсолутно није била заинтересована за распад Југославије“

         ВИШИ научни сарадник Руског института за стратешке студије Никита Бондарев – чији су интервју дат поводом изласка његове књиге о Титу објавили Факти, као и анализу сусрета у Сочију Томислава Николића и Валдимира Путина истог аутора – одреаговао је на манипулације својим тезама, оценама и ставовима у два београдска дневна листа.

         С разлогом оштро. У разговору за сајт РИСИ. Факти преносе у целини текст тог разговора:

         „ИЗГЛЕДА да је  у српској жутој штампи почела кампања дискредитовања Руског института за стратешка истраживања и његових сарадника.

         Главна „жута издања” у Србији, листови Курир и Блиц, објавили су на својим страницама материјале који садрже „експертску оцену” вишег научног сарадника РИСИ Никиту Бондарева. А у суштини се ради о „експертској оцени” састављеној од истргнутих из контекста фрагмената анализа РИСИ објављених на сајту Fakti.org. А сам избор је био направљен тако да се Н. Бондарјев представи као тврди либерал, а доследни присталица уласка Србије у ЕУ и НАТО и противник зближавања Србије и Русије.

         Зато смо замолили Н. Бондарева да прокоментарише ову, у најмању руку, чудну ситуацију.  

• Какве су новине „Курир” и „Блиц” и зашто пренебрегавају новинарску етику у њеном традиционалном поимању?

         - Ма, Курир је жута штампа најниже врсте која чак не `јаше` толико на политичким скандалима, колико на фотографијама српских познатих личности ухваћеним in flagranti (на делу). Тај лист припада локалном олигарху Р. Родићу који, како се недавно испоставило, има заједничке интересе са Борисом Березовским (којему припада неколико српских робних марки, рецимо минерална вода „Књаз Милош”, фабрика дечје хране „Бамби” и сл.).

         Блиц је на нешто вишем нивоу, мада не баш на нивоу (руског) листа „Жизњ”, пре је налик на „Московски комсомолац”. Блиц припада швајцарском издавачком концерну „Ringier AG”.

         Сувишно је говорити да су обе новине веома удаљене од традиционалних конзервативних вредности и изразито су антируски расположене. Оклеветати човека, изврћући смисао његових речи, за ове „ајкуле пера” - најдража је ствар. Они су стално по судовима са српским естрадним звездама, бизнисменима па и са државним функционерима. Зато се са овим издањима нећемо повлачити по судовима због кршења новинарске етике, јер би их то само веселило. Међутим, обавезно ћемо  демантовати дезинформације које шири српска жута штампа на сајтовима наших српских истомишљеника.

• У чему је тачно била „дезинформација”, како је жута штампа искривила ваше речи?

         - Искривила их је, може се рећи, за свих 180 степени! У Куриру се 19. 07. 2012. године појавио текст под насловом „Руси су пустили да се распадне СФРЈ” који је, уствари, избор цитата из интервјуа који сам дао порталу „Столетие” поводом изласка моје књиге („Загонетка Тито. Московске године Јосипа Броза” – у издању Руског института за стратешка истраживања) који је на  на српском језику објављен на сајту Fakti.org. Наравно, мени не би пало на памет да изговорим речи које ми Курир приписује.

         У интервјуу сам говорио да је распад Совјетског Савеза означио неминовни распад СЕВ-а и Варшавског пакта, али да распад Југославије и Чехословачке на саставне делове нипошто није био априоран. А ако је некоме користио распад Југославије, онда су то управо земље Западне Европе, у првом реду уједињена Немачка. Управо су Немци били ти који су озбиљно порадили на томе да се Југославија распадне. А ја сам у  интервјуу само указао да је било чудно 90-тих очекивати од Русије активно учешће у судбини Србије, с обзиром на проблеме са којима се наша земља суочавала. Русија је тада и сама била на граници колапса и, поштено речено, није нам баш било до Србије. Међутим, чим се стање у Русији мање-више стабилизовало, вратили само се на Балкан и економски и политички.   

         Сада о Блицу. Тај лист је 30. 10. 2012. године објавио текст под насловом „Србија нема шта да понуди Русији као гаранцију за пријатељство и лојалност”. Речи унете у наслов текста приписане су мени. Даље у тексту има неколико теза које сам заиста изнео, али су истргнуте из контекста и повезане са изјавама познатог либералног политиколога Павла Кандеља и научног сарадника Института за славистику Александра Карасјева. Целином се сугерише да Русија није заинтересована за зближавање са Србијом, што би опет значило да Србија нема другу будућност осим у ЕУ и НАТО. А да поновим: у опреми тог текста су име Н. Бондарева и назив РИСИ. Чланак из кога су, српски мајстори подвала, позајмили неке моје тезе, може се прочитати на сајту РИСИ од 09.10.2012. године  прочитать на сайте РИСИ от 09.10.2012.

         У том чланку се потпуно јасно и недвосмислено говори да ЕУ нема будућност и да су покушаји Србије да постане члан Европске Уније једнаки покушају укрцавања на брод који тоне. А да ствари једнако стоје и са НАТО. Не могу да замислим како ће српски војници, заправо чиновници Министарства одбране Србије који кортеше за улазак земље НАТО, моћи да гледају у очи деце чије су прве животне успомене – натовска бомбардовања, ваздушне узбуне, склоништа за случај ратне опасности.

         Приступање Србије НАТО пакту, није бременито само свођењем српске одбрамбене моћи на нулу и распадом земље на националне регионе које ће контролисати натовски „прокуратори”, већ је – понајпре и чисто људски -  дубоко неморално.    

         Што се тиче цитата из наслова текста, у оригиналу је било речено: „влада Николића нема шта да понуди Русији као гаранцију своје политичке лојалности”. Не одричем се речи које се односе на кабинет Николића. Тај човек је много говорио о својој љубави према Русији, посебно током предизборне кампање, иако се засад његова реторика још ничим не потврђује. Међутим, у пријатељство и лојалност српског народа према Русији, ни ја, ни било ко од мојих колега у РИСИ, никада нисмо сумњали.  

• На крају неколико речи о Томиславу Николићу. Зашто су пропали преговори Путин–Николић у Сочију и каква је то сторија са прислушкивањем његовог телефона, колико је то озбиљно?

         - Своја основна размишљања поводом Николића изнео сам у истом чланку који је Блиц дрско изврнуо. Међутим, откад је чланак објављен сазнало се за неке нове околности које се сасвим уклапају у основне тезе тог текста. Испоставило се да су преговори Путина и Николића у Сочију 11. септембра о изградњи српског дела гасовода Јужни ток пропали кривицом српског министра за енергетику З. Михајловић која је у последњем тренутку усаглашени текст споразума заменила потпуно другим документом. А у том другом документу као оператор изградње не фигурира гаспромовска компанија-кћерка „Југоросгас” него потпуно друга фирма о чијем учешћу у изградњи гасовода ни Путин, ни Николић нису ништа знали. Без лажне скромности, могу да кажем да се по завршној конференцији за медије Путина и Николића 11. септембра јасно видело да руски председник није био претерано задовољан својим српским колегом. За мене је то, у сваком случају, било очигледно.

         Али, нисам могао ни да претпоставим да ће се српска делегација наћи у тако апсурдној и глупој ситуацији. Можда у савременој политичкој историји и нема таквих преседана...

         Симптоматично је да је З. Михајловић и даље на својој министарској функцији, да Николић није био у стању или није желео да се ослободи „госпође министарке”.

         Прича о „прислушкивању” добро је позната у Русији јер се о њој извештавало у вечерњим информативним емисијама свих централних (руских) телевизија. Ствар је у томе што су телефоне Николића и других државних функционера, укључујући министре и потпредседника владе, тајно прислушкивале српске структуре силе. Само, тешко је разабрати: ко се заправо бавио прислушкивањем – државна безбедност или полиција, а нејасно је и ко је то наредио. Српске безбедносне службе перу руке од целе ствари, док сам Николић за све оптужује „тајкуне”. А буквално два дана након скандала са „прислушкивањем” на Николићев ескорт је налетело полицијско возило које демонстративно није желело да председнику уступи пут. Све то показује да у Србији Николић није газда. У сваком случају, бар засад.

         Желим да се надам да ће он бити у стању да из власти избаци корумпиране припаднике служби и окореле бирократе и да ће он бити не просто председник државе, већ истински национални лидер којег Србија очекује већ двадесет, ако не и тридесет година.

         Али, да будем директан: разлога за таква очекивања са сваким новим даном председниковања Николића – све је мање и мање...”