Запад од Путина тражи ослобађање Украјинке Савченко која се за 80 дана штрајка глађу - угојила

ГОДИНУ И ПО НИЈЕ НИКОМЕ БИЛА ПОТРЕБНА, А САДА

- ОДЈЕДНОМ, АЛИ НЕ НЕОЧЕКИВАНО...

Надежда Савченко

• Ево ко је Украјинка Надежда Савченко чије ослобађање траже и Брисел, и Лондон, и Вашингтон: официр Ваздушних снага Украјине, нацистички борац-добровољац батаљона „Ајдар“, коректор минобацачке ватре по цивилима-избеглицама, непосредни кривац за погибију руских новинара, посланик Врховне Раде Украјине, члан украјинске делегације у ПССЕ (Парламентарна скупштина Савета Европе), херој Украјине, једина особа на свету која се угојила током 80 дана штрајка глађу
• Украјинске власти пре годину и по - када су први пут покушале да издејствују њено ослобађање - нису тврдиле да је она невина, већ су као олакшавајућу околност наводиле чињеницу да је Надежда „војник који је бранио земљу и само извршавао наређења“, да она, наводно, није могла видети где ће ударити плотун који је наводила
• Савченко је истовремено постала важан инструмент западне русофобије и борбе бивше украјинске премијерке Јулије Тимошенко за власт. Отуда и напади на руску амбасаду у Кијеву. Она у борби за власт увек иде до краја, без устезања пред било каквим провокацијама, не боји се ризика и увек је спремна да пролије крв (наравно, туђу)

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        ГОДИНУ и по дана је судбина Надежде Савченко мало кога забрињавала, како у Украјини, тако и у цивилизованом свету. Емоције после хапшења брзо су се смириле.

        Свет је сазнао, да је ова дама крајње свестрана и да има много инкарнација.

        Отприлике: официр Ваздушних снага Украјине, нацистички борац-добровољац батаљона „Ајдар“, коректор минобацачке ватре по цивилима-избеглицама, непосредни кривац за погибију руских новинара, посланик Врховне Раде Украјине, члан украјинске делегације у ПССЕ, херој Украјине, једина особа на свету која се угојила током 80 дана штрајка глађу.

        Све то је Надежда Савченко.

        У последње две недеље, одређени украјински политичари и групе нацистичких милитаната у Кијеву изненада су се сетили да се Савченко суди у Русији, и навалили са захтевима да се она хитно врати у домовину. Толико су жељни да виде Надежду, да чак и руске дипломатске установе нападају једну за другом.

        Годину и по дана Савченко никоме није требала - и сада је одједном хитно потребна. И то упркос чињеници да је Украјина фактички признала њену кривицу у наведеним злочинима.

        Подсећам, када су пре годину и по дана украјинске власти први пут покушале да ослободе Савченко - нису тврдиле да је она невина, већ су као олакшавајућу околност наводиле чињеницу да је Надежда „војник који је бранио земљу и само извршавао наређења“, да она, наводно, није могла видети где ће ударити плотун који је наводила.

        Када је Савченко сама признала да је напустила Оружане снаге Украјине и да се пријавила као добровољац у нацистичком батаљону и да је савршено јасно видела на кога пуца - украјински политичари су почели да се ослањају на чињеницу да она, као посланик парламента Украјине и као члан украјинске делегације у ПССЕ, има имунитет од кривичног гоњења.

        О томе да ови имунитети не могу важити у овом конкретном случају, много пута је писано. Али, са моје тачке гледишта, главну ствар представља чињеница да је Украјина тражила аргументе за амнестирање или одбацивање кривичног гоњења из нерехабилитујућих разлога. То јест, у Кијеву су потпуно били свесни да је она крива.

        Неко време након почетка суђења, украјински медији су и даље покушавали да искористе Савченко у пропагандне сврхе, али када се појавила после две-три недеље штрајка глађу, знатно удебљана, уз то још и фактички признавши све што јој се ставља на терет, интересовање за њу је нестало за дуго времена. Постало је јасно да ће бити изузетно тешко из ње исцедити нешто паметно и занимљиво са пропагандне тачке гледишта, а сама по себи Савченко није била интересантна.

        Шта се онда догодило? Шта се изненада променило у Украјини па је Савченко одједном постала главна вест недеље, па чак и узрок уличних немира?

        Тешко да украјинска власт заиста жели да руља неонациста отргнутих контроли упадне у неку од руских дипломатских институција. Јер, то може довести до жртава, што би озбиљно ослабило дипломатски положај Украјине, коју њени бивши западни партнери и онако већ отворено ниподаштавају.

        А да би се прекинули дипломатски односи са Русијом или напале и запалиле руске дипломатске институције у Украјини - за две године је могло бити нађено много повода и без Савченко, а и много озбиљнијих од ње.

        Ствари постају јаснија ако се подсетимо да Савченко није обични украјински народни посланик, она је -прва на листи партије Баткившћина (Отаџбина), која је базни политички пројекат Јулије Тимошенко. Иста та Јулија се крајем фебруара нашла у веома непријатној ситуацији. Будући уверена да ће парламент изгласати неповерење Јацењуковој влади, након чега ће га председник распустити и почети управљачка и парламентарна криза, Тимошенко је објавила своју кандидатуру за премијера, а њена политичка странка је фактички кренула у парламентарну изборну кампању. Међутим, парламент није изгласао неповерење, Јацењук је сачувао премијерску фотељу, а активности Тимошенко су се показале лажним стартом.

        Стопирати већ започету предизборну кампању партија није могла. Не могу се распустити формирани штабови, отказати већ плаћене публикације у штампи, одустати од услуга уличне гомиле. То је као војна офанзива - процес је покренут, и немогуће га је зауставити једном командом.

        Међутим, свака предизборна кампања се прилагођава унапред познатим роковима. На основу тих рокова разрађује се стратегија, сачињавају буџети, мобилишу људи. Ако се изненада рокови помере, а ви сте већ почели кампању, може вам једноставно понестати средстава до краја.

Јулија Тимошенко

        Ви сте одрадили своје теме, а до избора је у ствари остало још неколико недеља или месеци. У принципу, свако ко пажљивије прати изборе, могао је да види у разним земљама много случајева где је у завршној фази кампање нека политичка снага нагло губећи темпо, смањила активности, и због тога губила.

        Ово је случај погрешног калкулисања са временом кампање.

        Да је Јацењук био отпуштен крајем фебруара-почетком марта, избори новог парламента, у складу са уставном процедуром, реално би се могли очекивати кроз четири-шест месеци. Управо у том року, односно до отприлике краја августа-почетка септембра би и Тимошенко требала планирати изборну кампању Отаџбине и подредити јој сву своју политичку активност.

        Већ је средина марта. Премијер је на свом месту, а са парламентарним изборима ништа није јасно.

        Још месец-два такве ситуације - и Тимошенко ће изгубити ову рунду, у ствари, практично и не ступивши у борбу, технички, због чињенице да се рокови кампања не подударају са стварним роковима. Самим тим, Јулији Владимировној је дестабилизација потребна по сваку цену.

        И шта видимо у дешавањима око Савченко?

        Тимошенко и њени људи жестоко таласају масу, покушавајући да је усмере, не на гађање руских дипломатских институција јајима и бојом, већ на прави напад. У том случају, украјинска Национална гарда би морала да уђе у сукоб са нацистичким активистима. Али, Национална гарда је и сама сачињена од истих тих нациста, и може одбити да делује против својих.

        Ако се маси, која напада амбасаду, придруже званичне војне структуре режима, онда ће Јулија потпуно одговорно моћи да изјави да је режим изгубио контролу над ситуацијом и захтевати његову смену - а управо то и жели Тимошенко.

        Ако Национална гарда ипак буде растеривала екстремисте, јер је део система Министарства унутрашњих послова, а министар унутрашњих послова (Арсен Аваков) је Јацењуков партнер и његов главни ослонац - у том случају Тимошенко се може жалити јавности да Јацењуков кабинет у договору са Путином туче „праве патриоте“ које захтевају слободу за Савченко. И опет, режим губи легитимитет, захтева се оставка, нови избори - управо оно што је потребно Јулији Тимошенко.

        Паралелно, Тимошенко удара и по председнику Петру Порошенку. Он је такође конкурент у борби за власт. И Савченко поново игра улогу чекића, који сада не удара по глави само Јацењука већ и Порошенка.

        У последњој недељи медији повезани са Јулијом Тимошенко, како сами, тако и преко „корисних идиота“ преносе информацију да ће одмах након пресуде Савченко бити размењена за два руска војника, које су прошле године заробиле украјинске власти.

        Ова варијанта такође одговара Тимошенко. Ако њена иницијатива привуче пажњу и заиста дође до преговора о размени, она ће добити полугу да притисне Порошенка - може изводити људе на улице и захтевати хитну размену „наше Нађе“, јер је она већ све договорила, а само Порошенко кочи размену.

        Ако пак, што је вероватније, на иницијативу нико не обрати пажњу и Савченко буде послата у колонију на издржавање казне, кривица ће опет пасти на Порошенка, који „није успео да издејствује размену“, јер „ништа није урадио“, док је „јавност демонстрирала“ . И на овом таласу опет се могу организовати улични нереди, у којима се маса може усмерити не само против „руских агресора“„, који су послали у затвор „нашу Нађу“, већ и против „издајника“ Јацењука и Порошенка.

        Генерално, за Тимошенко је ситуација - што горе, то боље. Зато је добро што украјинским властима није дозвољено да виде Савченко. Никад се не зна како би је „саветовали“. У међувремену, ако девојка умре, још један талас „народног гнева“„ под директним вођством Јулије Тимошенко нам је осигуран.

        При чему треба разумети да Јулија Владимировна у борби за власт увек иде до краја, без устезања пред било каквим провокацијама, не боји се ризика и увек је спремна да пролије крв (наравно, туђу).

        Због тога ће се у блиској будућности, руске дипломате у Украјини, њихове породице, као и запослени и породице свих руских, или повезаних са Русијом, комерцијалних и државних структура налазити у ризичној групи.

        Превео: Срђан Ђорђевић