Великоруси, Малоруси и Белоруси воде заједничку борбу за Кијев

ЗАЈЕДНО СМО - РУСИ, УЈЕДИЊЕНА, ПРАВЕДНА И СВЕТА РУС, А ОДВОЈЕНО - САМО СЛОВЕНСКА ПЛЕМЕНА КОЈИМА ЋЕ ОДУЗЕТИ СВЕ

• Русија - током читаве своје историје - у почетку повлачила и предавала своје територије, а касније стизала и до Варшаве, Париза и Берлина, а Украјина-Малорусија није могла да искористи ни једну своју већу победу 
• „Велика је Русија, али немамо више куда да се повлачимо. Иза нас је Москва”. Колико год су је грдили, колико год су је кудили, ми другу Москву немамо.
• Немамо ни други Кијев, чија ће евентуална предаја Западу бити за руску цивилизацију незацељива рана и ненадокнадива штета. Никакви успеси на Истоку или на Северу неће моћи да ублаже овај евентуални пораз на Западу
• Управо зато је битка за Кијев – пред нама. Мораћемо да се за Кијев - за „мајку градова руских” - боримо по новим правилима, имајући на уму да је непријатељ данас дошао на руске земље са новим ратом – подмуклим, немилосрдним и нехуманим 

         Пише: Алексеј АНПИЛОГОВ

         МИ НЕМАМО други Кијев, морамо да се боримо за њега.

         Великоруси, Малоруси и Белоруси морају да се боре заједно – или ће исто тако, заједно, да погину, оставши без ичега и изгубивши свој цивилизацијски идентитет.  

         По чему се зрела, јединствена, древна цивилизација разликује од плодне, али неиспуњене крхотине империје?   

         По чему се велика нација, са својим изворним путем у свету и са својим цивилизацијским уређењем, разликује од пребрзо сазреле химере, која једино поседује измишљену историју, народни фолклор Малорусије и остатке совјетског наслеђа?  

         Зашто се Русија - током читаве своје историје - у почетку повлачила и предавала своје територије, а касније стизала и до Варшаве, Париза и Берлина, а Украјина-Малорусија није могла да искористи ни једну своју већу победу?  

         Одговор је једноставан: свако друштво са сложеном структуром има мноштво одбрамбених механизама, од којих се сваки активира у складу са његовим сопственим одређеним програмом. Док химера-скоројевићка такве механизме нема – они нису ни предвиђени у њеном дизајну.   

         Истина, прави цивилизацијски механизми могу да закасне на први ударац. Њихов успавани потенцијал можда неће бити одмах искоришћен, гомилајући се неупотребљен, претварајући се у првим фазама сукоба у резерве прикупљене за будуће ресурсе. Касније, у одређеном тренутку, чак и ако је први ударац био у плексус и био неопростиво пропуштен, укључиће се овај заштитни механизам древне и искусне цивилизације.       

         „Велика је Русија, али немамо више куда да се повлачимо. Иза нас је Москва”. Колико год су је грдили, колико год су је кудили, ми другу Москву немамо.  

         Као што руски народ нема ни други Кијев, чија ће евентуална предаја Западу бити за руску цивилизацију незацељива рана и ненадокнадива штета. Никакви успеси на Истоку или на Северу неће моћи да ублаже овај евентуални пораз на Западу.

         Управо зато је битка за Кијев – пред нама.  

         Мораћемо да се за Кијев - за „мајку градова руских” - боримо по новим правилима, имајући на уму да је непријатељ данас дошао на руске земље са новим ратом – подмуклим, немилосрдним и нехуманим.   

         Великоруси, Малоруси и Белоруси мораће да се боре заједно – или ће, исто тако заједно, погинути, оставши без ичега и изгубивши свој цивилизацијски идентитет.

         Остаће само вез, косоворотке (етно-кошуље са закопчавањем са стране), сланина и вотка, буљба (украјински назив за кромпир) и кромпир, бурак (украјински назив за цвеклу) и репа. И нема везе како се назива цвекла – ништа осим цвекле им неће остати.

         Све остало – турбине, ракете, нуклеарне реакторе и ледоломце, север и свемир, Месец и звезде – све ће да им одузму. Овог пута заувек.  

         Зато Москва у борбу за Кијев укључује те механизме, који су до сада били успавани и који су припремани у тишини затворених кабинета.   

         Јер Москва – то је, обрни-окрени, једна од светских престоница.

         Она сам је читав свет, читав глобус који има све. У њој су сви који могу да заштите и Москву и Кијев од зле и антисистемске химере.  

         Москва има Шуму, има Поље и има Трг.

         Москви има чак два Трга – Стари и Нови. А на Старом тргу постоји читав кварт, који је подељен на мноштво улица и уличица.  

         Москва има Универзитет и има Храм. Има Зуб и има Златан Мозак.   

         А изнад свог овог мноштва механизама налази се Кремљ који као да још није рекао последњу реч, али ипак нешто ради. Полако, али неповратно окрећући химеру, коју је изродио аустријски генералштаб, прешавши пут од уништавања Руса до уништавања самог себе.

         Кремљ претвара Украјину у вечиту Малорусију и враћа Русима њихово првобитно име – Великоруси.  

         Новоросија, Малорусија, Великорусија, Белорусија. Заједно смо – Руси. Заједно смо уједињена, праведна и Света Рус.

         Одвојено смо – само словенска племена, којима ће одузети све.  

         Кремљ то све јасније схвата. И активира баш оне механизме, који сада најефикасније раде, у данашњој фази украјинске кризе која ће, свакако, погубити украјинску химеру.   

         Из кризе одлази Трг, а долазе Шума и Поље. И припадници народне војске из раштрканих формација претварају се у регуларну војску, и политичари Новоросије почињу да причају о новом и чудном, а приче о партизанском устанку у залеђини хунте, експлозије и пожари, демонстрације и митинзи – све су ближи и очигледнији.    

         Свет се мења и ми се мењамо заједно са њим.  

         Но, хероји не одлазе – они су једноставно узели одмор. И обећали су да ће се брзо вратити.   

         Превела

         Марија Петрова