Умро француски „нови филозоф“ А. Гликсман чија смрт многе неће нимало ражалостити

ПОКОЈНИКА СУ НАЗИВАЛИ РУСОФОБОМ, АЛИ ОН УОПШТЕ НИЈЕ МРЗЕО САМО РУСЕ И СРБЕ

Андре Гликсман

• Андре Гликсман и Бернар-Анри Леви често су наступали јединствено. Категорично осуђујући и готово проклињући Русију због рата у Чеченији и Јужној Осетији, у потпуности су подржавали све ратне операције САД и NАТО - и у Југославији, и у Ираку, и у Либији, и у Авганистану. Управо они су се залагали за санкције против Русије због рата у Чеченији и организовали за сепаратисте путовања у Француску не осврћући се на одсечене главе
• Управо они су подржавали сиријске „опозиционаре“ од којих је настала Исламска држава. Формално наступајући са антифашистичких и ултра демократских позиција, тешко да су Гликсман и Леви били свесни да са стране изгледају као прави нацисти који деле људе на две сорте
• Све што чине људи прве сорте - САД и Европа - по дефиницији је правилно и демократски. Људи друге сорте - Срби, Руси, Либијци, Сиријци, Ирачани - заслужују само „хуманитарна бомбардовања“ у име успостављања праведности. А свако ко иступа против „људи друге сорте“ заслужује апсолутну и неприкосновену подршку
• Гликсмана и Левија називају „новим филозофима“ зато што се њихов поглед на свет изразито разликује од традиционалних француских хуманиста. Да ли ће се у Француској појавити „најновији филозофи“ који ће се удаљити од нетолерантности ове двојице или ће, напротив, бити још екстремнији русофоби и следбеници насилног увођења демократије свим средствима? Тешко је рећи, јер терористички напади у центру Париза и милиони избеглица  досад нису убедили француске интелектуалце у то да нешто није како треба

Пише: Антон КРИЛОВ

        ФРАНЦУСКИ филозоф Андре Гликсман, свекар Јекатерине Еки Згуладзе, првог заменика министра МУП-а Украјине, умро је у уторак, 10. новембра. Покојника су називали русофобом, али он није мрзео само Русе.

        Гликсманов поглед на свет формиран је на сложеној мешавини левичарских идеја из 1968., разочарења у те идеје, егзистенцијализма, антикомунизма и обичног запањивања када је форма побеђивала садржај.

        Бесмислено је детаљно препричавати његове радове и размишљања, они који су их читали - знају, они који су пропустили Гликсманово стваралаштво вероватно нису много изгубили.

        Боље је прочитати роман „S.N.U.F.F.“ Виктора Пељевина у којем се показује хибридни лик Бернара- Анри Монтења Монтескијеа, који је добио име у част другог познатог представника савремене француске политичке филозофије - Бернара-Анри Левија.

        Леви и Гликсман често су наступали јединствено. Категорично осуђујући и готово проклињући Русију због рата у Чеченији и Јужној Осетији, у потпуности су подржавали све ратне операције САД и NАТО - и у Југославији, и у Ираку, и у Либији, и у Авганистану.

        Управо они су енергично формирали јавно мнење против Србије током 90-их, потпуно игноришући злочине против човечности које су чинили Хрвати и Босанци.

        Управо они су се залагали за санкције против Русије због рата у Чеченији и организовали за сепаратисте путовања у Француску не осврћући се на одсечене главе.

        Управо они су подржавали сиријске „опозиционаре“ од којих је настала Исламска држава.

        Формално наступајући са антифашистичких и ултра демократских позиција, тешко да су Гликсман и Леви били свесни да са стране изгледају као прави нацисти који деле људе на две сорте.

        Све што чине људи прве сорте - САД и Европа - по дефиницији је правилно и демократски. Људи друге сорте - Срби, Руси, Либијци, Сиријци, Ирачани - заслужују само „хуманитарна бомбардовања“ у име успостављања праведности. А свако ко иступа против „људи друге сорте“ заслужује апсолутну и неприкосновену подршку.

        Људи који су одрасли уз руску књижевност, навикли су на хуманистичку традицију културе. Позиви да се „уништи“ и „разруши бомбама“ изгледају чудно.

     Гликсман и Бернар-Анри Леви

        Стихови налик на „Убиј Немца“ крајње су редак пример, а сем тога настали су у ванредним околностима. Баш зато, нама је веома тешко да схватимо како човек који себе назива филозофом може редовно да позива да се ратује против ове или оне земље. А Гликсман и Леви редовно су захтевали од француских власти и „читавог цивилизованог света“ да се нанесе удар по - Милошевићу, Хусеину, Гадафију или Асаду.

        Изгледа као да нису позивали да се бомбардује Русија, али Гликсманов интервју из 2009. сада изгледа потпуно актуелно: „Ја нисам присталица ратничких похода, али кад нема никаквих снага за обуздавање унутар земље (Русије), онда је потребно да се такав утицај врши споља. На енглеском то одређује термин containment. Такво обуздавање је неопходно у односу на све ауторитарне земље. Да им се стави до знања да треба да одмере притисак и да се смире“. 

        Управо такви мислиоци као што је Гликсман представљали су интелектуалну основу за становиште „изабраности“ и „јединог правилног пута“ којим иде западна цивилизација. Неоспорно је да  за оно што се сада дешава у Северној Африци и на Блиском Истоку, а такође и у Украјини, нису криви новинари и филозофи већ политичари. Али, политичари следе жеље друштва, а јавно мнење умногоме формирају медији.

        Још једна карактеристика Гликсмана, коју руски интелектуалац тешко прихвата, јесте безпоговорно уверење у сопствену исправност, практично потпуно одсуство рефлексије и најмање жеље да се разуме човек другачијег гледишта. Без обзира на поодмакле године, он је до краја иступао са тинејџерском ватреношћу делећи читав свет на две боје, без детаља и нијанси.

        Часопис „Шарли Ебдо“, којем се у Русији посвећује много више пажње него што заслужује, такође је - крв његове крви, чедо филозофије Гликсман-Леви.

        Увереност у сопствено право да чини све што хоће, одбијање да схвата и прихвата туђа традиција културе, одсуство било какве емпатије - све то је на крају довело до трагедије. Иначе, 2010-те управо је Гликсман писао о томе да су се „француски муслимани најбоље прилагодили западним правилима“.

        Занимљиво је да ли се он сетио те своје изјаве 7. јануара 2015. године.

        Андре Гликсман је умро, али његово дело живи. Син филозофа Гликсмана, Рафаел, супруг је Еки Згуладзе, друге личности у украјинском МУП-у, такође познат по својим антируским изјавама, објавио је филм о „наранџастој револуцији“ и књигу интервју са Михаилом Сакашвилијем.

        Гликсман - млађи објавио је, такође у лето ове године, оглед „Мамурна генерација: приручник за борбу са реакционарима“, којим позива своје 35-годишње вршњаке да не седе скрштених руку, него да бране сопствене интересе. Индикативно је да - називајући тероризам главном невољом нашег времена - Рафаел Гликсман при том не схвата да су управо следбеници бомбашких удара по „неправилним“ земљама (такви као што је његов отац) и први гласници новог, хоризонталног модела тероризма „када свако може себе да прогласи за изасланика џихада и да почне да убија“.

        О „заласку Европе“ пише се већ скоро сто година, али без обзира на светске ратове, политичке и економске кризе, тероризам и најезде миграната, европски пројекат и даље је привлачан за стотине милиона људи укључујући и оне у другим деловима света.

        Андре Гликсмана и Бернара-Анри Левија називају „новим филозофима“ зато што се њихов поглед на свет изразито разликује од традиционалних француских хуманиста. Да ли ће се у Француској појавити „најновији филозофи“ која ће се удаљити од нетолерантности ове двојице или ће, напротив, бити још екстремнији русофоби и следбеници насилног увођења демократије свим средствима? Тешко је рећи, ако терористички напади у центру Париза и милиони избеглица за досад нису убедили француске интелектуалце у то да нешто није како треба.

        Главно питање које данас брине оне који су због нечег упознати са карикатурама о страдању руског авиона које је нацртао „Шарли Ебдо“ гласи: да ли ће се појавити и карикатура о смрти Гликсмана?

        Превела Ксенија Трајковић