Украјинска армија још некако може да се брани, али нема снаге да напада

ЈОШ САМО МЕСЕЦ ИЛИ ДВА ОВАКВОГ РАТА-МИРА И КИЈЕВ ВИШЕ НЕЋЕ МОЋИ НИ ЛИНИЈЕ ФРОНТА ДА ДРЖИ

• У периоду август-септембар су народни устаници Донбаса сматрали да се линија разграничења налази – превише на Истоку
• Устаници су и тада имали – и, што је најважније – и сада имају снаге довољне да фронт (а са њим и линију разграничења) помере на запад. Споре се једино око тога треба ли се заустављати на западној граници Донбаса, западној граници Новоросије или западној граници Украјине
• Није тајна да су украјински војници чак зимском опремом веома условно обезбеђени. Губитке у оклопној техници тешко да су надокнадили са 60 одсто, а њен део је већ изгорео код Дебаљцева, доњецког аеродрома и на другим тачкама „прекида ватре”
• Украјинским војницима и официрима преостаје да изаберу правац напада: могу да крену на положаје устаника Донбаса и да им се догоди нови Иловајск, а могу и да окрену оружје против власти у Кијеву и нацистичких добровољачких батаљона који су јој ослонац

         Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

         УКРАЈИНЦИ су се по други пут осетили увређеним у фебруару 2014. године.

         Њих су претходно упозоравали да опозицији која је руководила кијевским Мајданом недостају сакралне жртве – зато су се појавили „непознати снајперисти”. Тако је Мајдан већ 20. фебруара – захваљујући напорима својих руководилаца који су руководили снајперистима – добију своју „небеску стотину”.

         Само, Украјинци су се и тада увредили на Јануковича који је побегао у Ростов, а украјинци кренули да убијају политичке опоненте или напросто људе који су им тако изгледали.

         Лешеви се броје стотинама.

         Трећи пут су се Украјинци увредили на Путина.

         Путину, у Русију отишао је Крим који се с разлогом бојао да ће Украјинци, који су се увредили на Јануковича, доћи на полуострво да у пракси остваре своју паролу: „Крим ће бити или украјински или без становника!”.

         Украјинци су одлучили да Путин није имао право да им смета да убијају на својој територији кога они буду хтели и зато су се увредили на Путина. Али, Путин им је био недохватљивији од Јануковича, а Крим је већ штитила руска армија са којом се Украјинци најрадније храбро боре преко Фејсбука.

         Зато су увређени Украјинци спалили људе у Одеси и пострељали их у Мариупољу. А пошто увређеност није пролазила, започели су широки грађански рат у Донбасу. За пола године се број жртава украјинске увређености попео на пар десетина хиљада. Само убијених, не рачунајући рањене, обогаљене, нестале и оне који су заувек напустили Украјину.

         Тешко да ћете поверовати, али су Украјинци успели да се увреде и четврти пут. Овога пута је увређеност обнародовао главни Украјинац – Петар Порошенко. Саопштио је да су Украјинци уврееђени због тога што избори у Доњецкој и Луганској Републици нису одржани 7. децембра, већ 2. новембра. Зато се прибојавам – ако досадашња динамика буде сачувана – да ће број лешева нове украјинске увређености превалити 100.000.

         У периоду август-септембар су народни устаници Донбаса сматрали да се линија разграничења налази – превише на Истоку.

         Устаници су и тада имали – и, што је најважније – и сада имају снаге довољне да фронт (а са њим и линију разграничења) помере на запад. Споре се једино око тога треба ли се заустављати на западној граници Донбаса, западној граници Новоросије или западној граници Украјине. Стога се Кијев морао зубима држати за мировни процес у Минску и чинити све да га нико не може оптужити за његово изневеравање.

         Само, Украјинци су више волели да поново увреде. При том, почели су да се вређају још пре избора одржаних у ДНР и  ЛНР 2. новембра. Зато су прво опозвали свој потпис испод документа о линији разграничења. Потом је Порошенко предложио Врховној Ради (парламенту) да стави ан снаге закон о посебном статусу Донабаса.

         Све у свему, Кијев се враћа војно-политичкој ситуацији са краја августа.

         Наравно, од тада су украјинске власти чиниле све што су могле да оснаже своје јединице на линијама фронта. Али, између покушавати и успети – огромна је удаљеност.

         Није тајна да су украјински војници чак зимском опремом веома условно обезбеђени. Губитке у оклопној техници тешко да су надокнадили са 60 одсто, а њен део је већ изгорео код Дебаљцева, доњецког аеродрома и на другим тачкама „прекида ватре”.

         Са војницима је ситуација формално боља, али су професионални војници и мотивисани бојовници већ изгинули или били рањени у летњим борбама, па замењени регрутима без борбеног искуства. Онима који нису имали довољно памети да избегну регрутацију или да се од ње за новац откупе.

         А устаници Донбаса од краја августа нису седели скрштених руку и повећавали су и своју бројност и техничку и материјалну опремљеност.

         Зато су украјинске снаге данас још у стању да се бране, али више нису способне да нападју. Управо зато није ни уследила најављивана офанзива на Доњецк уочи избора или на дан избора 2. новембра.

         Мотивација украјинских снага нагло пада, а њихове најспособније јединице бесмислено се проређују – на одбрамбеним позицијама - под ударима артиљерије устаника. На аеродрому, код Дебаљцева и на утврђеним пунктовима између Первомајска и Лисичанска.

         Још само месец или два таквог рата и Кијев више неће моћи ни линије фронта да држи. Посебно је питање: хоће ли украјинска армија – налазећи се под сталним гранатирањима - издржати још месец у условима мразева и хладноћа које нагло долазе?

         У бици код Равене из 1512. године, артиљеријска ватра Француза натерала је армију Свете лиге да остави утврђене позиције и да крене у самоубилачки напад. У нападу постоји макар минимална шанса да се преокрене ток битке у своју корист, а под ударима артиљерије – кад се противник чак и не види – остаје само да се умире.

         Украјинским војницима и официрима преостаје да изаберу правац напада: могу да крену на положаје устаника Донбаса и да им се догоди нови Иловајск, а могу и да окрену оружје против власти у Кијеву и нацистичких добровољачких батаљона који су јој ослонац.

         Не знамо још коју варијанту ће изабрати украјинска амрија, али њој – након слома минског мировног процеса – преостаје само да се баци у напад.

         Кијев своју армију мора утилизовати јер је не може ни распустити, ни повући са фронта, а ни оставити на фронту.

         Једино питање на које нема одговора унапред гласи: хоће ли украјински војници понво кренути у кланицу попут оваца или ће покушати да судбину узму у своје руке и да промене власт у Кијеву.

         Порошенко се – како год ствари кренуле даље – одсад може љутити једино на себе.