„Украјинци“ постоје само зато што постоји Украјина

ЈЕДАН ОД НАЈПОЗНАТИЈИХ УКРАЈИНСКИХ НОВИНАРА

О „ЈЕРЕСИ ПОЛИТИЧКОГ УКРАЈИНСТВА“

Парада у Кијеву

• Без обзира на безмало четврт века свог постојања (Украјина управо обележава 24. годишњицу своје самосталности), никакви „Украјинци“ не постоје. То је фантом, дух, непостојећа материја. Ако не буде Украјине - неће бити ни „Украјинаца“. Исто као што је, након нестанка Совјетског Савез, нестало совјетског народа
• Они, који себе називају „Украјинцима“ у огромној већини су - Руси, који се, опет, деле на једноставно Русе и на Русе који су упали у јерес украјинства. Трећа по величини група су они који живе на западу Украјине, али они ће се пре или касније одрећи етнонима „Украјинац“. Нарочито када добију потпуну независност
• Зато ни садашњи рат у Донбасу није руско-украјински рат, већ „руско-руски рат“. Руски словенофили се боре против руских западњака који су за своју престоницу, уместо Москве, изабрали Брисел
• ФАКТИ: Не чини ли вам се да би ово „Украјинац“ могло да буде замењено са „Црногорац“? Само што ни у Србији ни у Црној Гори нема ко да изговори или напише: чим Подгорица престане да дискриминише Србе и дозволи им једнаке могућности за улазак у државну службу и вођење бизниса - број оних који су пали у „политичку јерес црногорства“ одмах ће се преполовити. Јер, та јерес постоји зато што постоји држава Црна Гора која прогони и дискриминише све српско

Пише: Александар ЧАЛЕНКО, кијевски новинар у емиграцији

        НА САСТАНКУ са представницима националних мањина на Криму, Владимир Путин је лаконски, јасно и недвосмислено одговорио на украјинско питање: „Сматрам да су Руси и Украјинци - један исти народ, и ми не правимо никакву разлику“.

        Мени лично, „пасошком Украјинцу“ остаје само једно - да потврдим речи руског председника.

        Истина, ја могу рећи чак и више. По мом личном мишљењу, без обзира на скоро четврт века свог постојања (Украјина управо обележава 24. годишњицу своје самосталности), никакви „Украјинци“ не постоје. То је фантом, дух, нереална материја.

       „Украјинци“ постоје само из једног разлога: зато што постоји „Украјина“. Ако не буде ње - неће бити ни „Украјинаца“. Исто као што је, након нестанка Совјетског Савеза нестало совјетског народа.

        Они, који себе називају „Украјинцима“ у огромној већини су - Руси, који се, опет, деле на једноставно Русе и на Русе који су упали у јерес украјинства. Трећа по величини група су они који живе на западу Украјине, али они ће се пре или касније одрећи етнонима „Украјинац“. Нарочито када добију потпуну независност.

        Лично ја, који сам почетком 2010-их доследно и јавно говорио у Кијеву да не постоји Украјина, већ само Малорусија и Новоросија, проричем: доћи ће време, када ће у Лавову срушити споменик Степану Бандери, јер ће се самостална Галиција одрећи „украјинства“ и украјинског национализма, а такт политици ће ударати њени либерали.

        Тврдио сам то иако је један мој кијевски познаник помало саркастично приметио да израз „галицијски либерализам“ звучи исто као и израз „баварски исламизам“.

        Не сумњам да ће у будућности у Галицији реч „бандеровац“ изазивати приближно исту аверзију као што тамо сада изазива реч „москаљ“.

        Да, све ће се то десити, видећете. И то није илузија.

        Ако ви или ваши познаници сматрате да „Украјинци“ постоје, онда спроведите један експеримент: поставите себи или њима једно питање: „Чиме се Украјници разликују од Руса?“.

        Видећете, да нико - ни ви ни они - неће моћи да одговори на то питање. Зашто је то тако? Зато што су Руси и „Украјинци“ - један те исти народ. Никакве разлике нема.

 Украјинска извезена кошуља

       Једноставно, Рус се као културолошки тип се појавио у епохи Катарине Велике у оквиру аристократије. А масовно је овај тип усвојен од стране малоруског и великоруског сељаштва, када се оно преселило у руске градове током стаљинистичке модернизације.

        Рус - то је грађанин. Малорус се од великоруса разликује само на нивоу сељаштва. А сељаштво је већ одавно постало мањина и не утиче на овај „културолошки тип“. Штавише, и малоруско сељаштво, говорећи на суржику (мешавнина малоруског дијалекта и руског књижевног језика), већ дуго је ментално русифицирано.

        Стога је, колико год то чудно звучало - украјински националиста Виктор Јушћенко је такође Рус, само је и он упао у јерес украјинства.

        Власт у Украјини, за све ове 24 године самосталности и независности, увек су држали Руси који су пали у јерес украјинства, или, како их ја називам, „политички Украјинци“.

        Зато се свака Маша Гајдар, на културолошком плану, осећа у Одеси исто као што се осећа у Москви и Кирову, то јест као код куће. Да, и руски песник Дмитриј Биков, који саучествује у Сакашвилијевој Одеси, такође се тамо осећа као „међу старим партијским друговима“.

        Сви руски прозападни либерали - су политички Украјинци. И Макаревич, и Биков, и, нажалост, мој омиљени Гребеншћиков.

        За њих Украјина није традиционална извезена кошуља, већ својеврсна анти-Русија. Русија, која је наводно постала Запад. Русија, чији је главни град, уместо Москве, постао Брисел. Али, засад су, истина, они своју престоницу пронашли у Кијеву. Сигуран сам да ће они 24. августа поводом 24. годишњице незавнисности прво испити за „Украјину“ неколико чаша руске вотке, а тек онда узвикнути „Слава Украјин!“.

        Зато ни садашњи рат у Донбасу није руско-украјински рат, већ „руско-руски рат“.

        Руски словенофили се боре против руских западњака. Мислим да нико не сумња на чијој страни су симпатије Макаревича, Бикова и опет, нажалост, Гребеншћикова.

        Превео: Срђан Ђорђевић