У свим водећим западним земљама влада тоталитарна демократија

ДОЛАЗЕ СВЕ НОВЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ, АЛИ ЈЕ ЧОВЕК ИСТИ

КАО И ПРЕ 100, 200 ИЛИ 2.000 ГОДИНА

• Ово се првенствено односи управо на оне земље које се традиционално сматрају демократским, то јест, на западне, и као такве претендују на цивилизацијско лидерство у свету. У њима се свако одступање од генералне линије подвргава опструкцији или се чак и прогони. При том се све демократске декорације задржавају, а све демократске процедуре функционишу
• Пре само 20 година ситуација у којој сваког прислушкују и сваког и на сваком месту, укључујући и јавне тоалете, мотре помоћу видео камера, била би схваћена као невероватна и скандалозна, а сада је то правило. При том, то правило нису увели „совјетски комунисти“, већ западне демократе и либерали
• А патриота своје земље не треба да капитулира пред туђом армијом која продре на његову територију због тога што је то армија демократске државе, а у његовој земљи држава је мање демократична или чак уопште није демократична. Тим пре што су савремене демократије прерасле (или се изродиле) у тоталитарне демократије
• Зато не треба да нас збуњује то што се ми, Русија, не налазимо искључиво у миру, пријатељству и стратешком савезништву са савременим западним демократијама. Нисмо их ми приморали да се претворе у тоталитарне демократије. И нисмо обавезни да губимо у конкурентној борби за наше место под сунцем које сија целом човечанству, а не само са западним демократијама

Пише: Виталиј ТРЕТЈАКОВ

        ОВИХ дана учествовао сам у раду скупштине невладиног Савета за спољну одбрамбену политику (ССОП), која се одржава сваке године. Тема основне дискусије гласила је: „Спољна политика у новонасталој ери“ и, као што је лако досетити се, распламсала се врела дискусија.

        Ово су моје тезе.

        1. Пре свега треба одредити шта је то „новонастала ера“. Мој одговор је овакав: то је доба тоталитарне демократије, или, ако се то некоме више допада, демократског тоталитаризма. Односно, готово читав свет, све земље данас живе у друштвима која су по форми у овој или оној мери демократска, али по садржају тоталитарна.  

         Свако одступање од генералне линије подвргава се опструкцији или се чак и прогони. При том се све демократске декорације задржавају, а све демократске процедуре функционишу. То се првенствено односи управо на оне земље које се традиционално сматрају демократским, то јест, на западне, и као такве претендују на цивилизацијско лидерство у свету са обавезним потчињавањем свих осталих њиховим представама о томе како треба живети и какву унутрашњу и спољну политику спроводити.

        Демократија - да, слажем се, али тоталитарна демократија - то је већ потпуно другачији квалитет и унутрашње и спољне политике.

        2. Човек се није променио. Данас је он исто онакав какав је био пре 5.000 година, пре 2.000 година, пре 200 и 100 година. И закони друштва се нису променили, укључујући и законе владања и потчињавања (добровољног или не баш), лидерства, доминације егоистичних интереса, тежње за експанзијом и сл. Наравно, брзо се мења технолошка опремљеност друштва, али никако не и психологија човека, ни психологија колектива.

        3. Из тог разлога спољна и одбрамбена политика треба, поред осталог, у себи да садрже и психолошку и информативну политику. СССР је најпре претрпео психолошки пораз (унутар свог друштва), а после тога и као последицу тога - политички и спољнополитички пораз.

        4. Одређивање параметара количине и квалитета наоружања које је неопходно Русији- опет треба да пређе у руке стручњака за те области, а политичком психологијом дужни су да се баве политичари и политички експерти, будући да управо она одређује и могућност (или немогућност) преживљавања овог или оног друштва, ове или оне земље. Наоружање и војне стратегије, који су за то неопходно представљају - практично питање.

        5. Неопходно је да се схвати да што више неко друштво уводи слобода за сваког, тим више ће оно бити приморано да раније или касније уводи ограничења слободе (скривених или очигледних) и за сваког и посебно за неке групе. Другачије не може.

        Данас то гледамо у свим земљама света, у најдемократскијим - чак и више него у традиционално ауторитарним, пошто су у њима ограничења слободе постојала и пре „новонастале ере“.

        Пре само 20 година ситуација у којој сваког прислушкују и сваког и на сваком месту, укључујући и јавне тоалете, мотре помоћу видео камера, била би схваћена као невероватна и скандалозна, а сада је то правило. При том, то правило нису увели „совјетски комунисти“, већ западне демократе и либерали.

        6. Проблем је у томе што су савремену омладину од детињства научили да буде „максимално слободна“ (прецизније, омладини је сугерисана мисао о томе шта је то - може), зато она не схвата неопходност „ограничења слободе“ (ни иницијативно - она сама ради саме себе, ни одозго ради друштва у целини) одлукама, поред осталог, демократских парламената и влада.

        7. Као што су руски бољшевици под притиском реалних животних околности били принуђени током 20-их година ХХ века да се одрекну марксистичке догме према којој ће са приближавањем комунизма држава постепено одумирати, тако су и савремена демократска друштва сада принуђена да „са приближавањем свеопштег демократског раја“ учвршћују државу, а не да јој дозволе да „одумире“.

         8. Са становишта здравог разума друштва - то је јасно. Ако у свету постоји оружје за масовно уништење, на пример, нуклеарно оружје, онда коме, сем државе, можемо поверити да га контролише? Аматерским организацијама, локалној самоуправи, невладиним организацијама, групама „забринутих грађана“, политичким партијама, скуповима интелигенције? Наравно, само држави. И ради тога такве државе треба, као прво, имати, друго - оне морају да буду јаке и ефикасне, односно, способне да принуде непокорне.

        9. Све ово као и још много тога логично нас наводи на мисао да не одлазе у ништавило ни класична политика, ни класичне државе, ни класични (али на новој технолошкој основи) начини ограничења ових или оних слобода, како за сваког, тако и посебно за различите субјекте политике, који се отворено или дискретно у датом друштву одређују као унутрашњи или спољни непријатељи. А кога ће и колико објективно (уз то и политички толерантно) за правила и услове демократије убројати у непријатеље - то је већ друго питање.

        Али, нема сумње у то да свако друштво има такве непријатеље. Иначе, живот би престао да буде контрадикторан, односно, престао би да буде живот.

        Шта учинити да се тоталитарна демократија не изроди у „обичан“ тоталитаризам и јесте главни проблем савремене политике (политике ХХI века). И то упркос чињеници да класична међународна политика (то јест, међународна конкуренција, све до рата земаља-држава за ресурсе, утицај, доминацију и друго, а генерално - за свој опстанак) остаје и за сада ничим другим није замењена.

        10. Циљ и задаци сваког друштва (земље) су - да продужи свој живот. И у условима демократије ти циљеви и задаци остају исто толико актуелни као и у било којим другим условима. Стога, поред осталог, демократије нису мање агресивне од тиранија, деспотизма, ауторитарних и других режима. Посебно на међународној сцени.  

        Народу ове или оне земље свеједно је да ли ће он гинути и да ли ће његова земља бити разорена због напада неугледне суседне деспотске земље или војног напада далеке и привлачне прекоокеанске демократије.

        А патриота своје земље не треба да капитулира пред туђом армијом која је продрла на његову територију због тога што је то армија демократске државе, а у његовој земљи држава је мање демократична или чак уопште није демократична. Тим пре, ако су савремене демократије прерасле (или се изродиле) у тоталитарне демократије.

        11. У сваком случају, реална међународна политика је - борба за доминацију и свој животни простор (иако не, као код Хитлера, у тако грубом схватању), која остаје као основни циљ те политике. Када мирним, дипломатским и чисто политичким методама то не може да се постигне, демократије прелазе на ратна дејства са нимало мање спремности од деспотских и ауторитарних режима, а током последњих деценија изгледа чак и са више, иако их другачије приказују ради „заштите људских права“ и са знаком „хуманитарних операција“.

        Зашто не треба да нас збуњује то што се ми, Русија, не налазимо искључиво у миру, пријатељству и стратешком савезништву са савременим западним демократијама? Нисмо их ми приморали да се претворе у тоталитарне демократије. И нисмо обавезни да губимо у конкурентној борби за наше место под сунцем које сија целом човечанству, а не само са западним демократијама.

        Уз помоћ читавог арсенала спољне политике који је произвела светска историја из које још нико није хтео или није умео да изузме оружје.

        Превела Ксенија Трајковић