Свима који чине либерални Parazitarium, срећан одлазак из Русије и нека се не враћају

ГЛУПЉИ И СИРОМАШНИЈИ ОДЛАЗЕ У УКРАЈИНУ, ПАМЕТНИЈИ У НЕМАЧКУ И ШВАЈЦАРСКУ

Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

• Писац Борис Акуњин побегао је од руских шовиниста из „окупирaне“ Русије у милостиви толерантни Париз, шаљући оданде клетве нашем народу и... рукописе нових радова. Јер, без новца се не може живети преко брда и долина. Тамошњи алжирофранцузи књиге о „богу кише Дажбогу“ не читају
• Већина ипак остаје, у некој врсти полуемиграције. Јер, ако заиста оду - њихова корисност страним финансијерима биће равна нули. Стога имитација емиграције може трајати годинама и деценијама. А ти вечни полуемигранти ће и даље чинити гмижући Parazitarium који ће убризгавати отров у наш руски организам и коровом преплавити сваки део здравог руског живота
• Све ће трајати све док ми сами не кажемо: „Па, одлазите већ једном!“. Овако треба поступити јер ће њихов отров - ако ништа друго - кад буде изван Русије изгубити већи део својих својстава. Моја запажања о отвореним политичким емигрантима показују да они ван граница Русије брзо побудале и потпуно губе способност да ударају такт расположењу у нашем друштву
• Данас се Русија налази у јеку борбе за идентитет и смисао. У њој људи желе да живе и да рађају децу, јер у њој - за разлику од оног што је било у прошлој имитацији благостања - имају будућност. А то је или прекрасно, или узвишено, или обоје одједном. Ако Parazitarium почиње да се сам растура и бежи - то је добар знак

        НОВА мода руских прогресивних елемената је емиграција. „Треба бежати из Путнинове Русије“ - гласно изјављују и свечано се селе: ко је глупљи и сиромашнији - у Киев, ко је паметнији - у Немачку, Швајцарску и друге европске земље.

        У ствари, ова пракса, ако се мало боље погледа, траје две стотине година.

        Сви такви тресу ли, тресу нашу прашину са својих божанских стопала - цело предсобље је у прашини, усисивач више не помаже. Али, не стигнеш ни да трепнеш, а они који су отишли опет су ти на врату, звецкају кашиком и траже кашу.

        На пример, Борис Акуњин, као и увек личи на себе:

        „Одлучио сам да ми је свега доста и да желим да одем... Стекао сам јак осећај да је моја земља окупирана од стране непријатеља... Или напушташ овај простор, или, шта знам, остављаш своју мирну професију, узимаш оружје и одлазиш у партизане да се бориш против окупатора“.

        Аутор је побегао из, од руских шовиниста, „окупирaне“ Русије у милостиви толерантни Париз, шаљући оданде клетве нашем народу и... рукописе нових радова. Јер, без новца се не може живети преко брда и долина.

        Локални алжирофранцузи књиге о „богу кише Дажбогу“ не читају.

        Енглези, међутим, обећавају да ће екранизовати три његова романа о Фандорину, али Акуњин, није први популарни руски писац, од кога су чак откупили права, али филмове још увек нисмо видели... Мада, све ово више личи на још један облик финансирања.

        Наша образована јавност једноставно је преплављена двојним идентитетима - спољашњим и унутрашњим емигрантима. С једне стране, они примају буџетске плате на универзитетима и у истраживачким институтима, хонораре од издавача-монополиста, а друге стране су прикачени на западно финансирање.

        Ти људи ће вам говорити да уједињење Крима и Русија не задовољава „стандарде академске објективности“, махаће лажним социолошким подацима „који сведоче о имагинарној подршци тзв. Новоросији“, говориће да је ситуација у земљи постала неподношљива и да „морају да оду“.

        Али, не дај Боже да им покажете врата и посаветујете их да напусте посао у држави којој апсолутно нису лојални, да престану да узимају „кремаљске паре“ и да пређу у потпуности на западно финансирање - одмах ће вас зграбити за грло. Њиховом стварном послодавцу нису интересантне звезде опозиционог бомонда, већ статус и место у званичној хијерархији руског друштва - професори, директори института, еминентни писци, „јавне личности“, дакле - они који могу да имају стварни утицај на политичка и информативна дешавања.

        Ако заиста оду, њихова корисност финансијеру ће бити равна нули. Стога имитација емиграције може трајати годинама и деценијама.

        Вечни полуемигранти ће чинити гмижући Parazitarium који ће убризгавати отров у наш руски организам и коровом преплавити сваки део здравог руског живота.

        Ово ће се наставити све док ми сами не кажемо: „Па, одлазите већ једном!“

        Овако треба поступити јер ће њихов отров - ако ништа друго - кад буде изван Русије изгубити већи део својих својстава.

        Моја запажања о отвореним политичким емигрантима показују да они ван граница Русије брзо побудале и потпуно губе способност да ударају такт расположењу у нашем друштву.

        Ево, либерални емигранти су се 2. маја сложно навалили на годишњицу трагедије у Одеси.

        „Отворена Русија“ Михаила Ходорковског обзнанила је да су храбри Украјинци на тај начин спречили стварање „Одеске народне републике“, дакле - част и хвала убицама.

        Стационирана у Летонији, „Медуза“ (веома лош пројекат, направљен од бившег колектива портала „Ленты.Ру!“, који је након разлаза са њима достигао много бољи квалитет) искреирала је најбестиднији могући „приручник за печење роштиља“. А као што се зна, шаљивџија Арсен Аваков јавно је више пута назвао трагедију у Одеси „Даном роштиља“...

        Главна ствар која нам недостаје у комуникацији са тим људима је - неповратност.

        Креативне московске девојке из опозиционих странака воле да у косу уплићу жуто-плаве траке, при том изругују се са „ватницима“ (погрдан украјински назов за Русе), а диве јуначком патриотизму припадника кијевске казнене експедиције. Али, све су то девојачке игре.

        Оне верују да ће бити потребно шест месеци до годину дана да се ситуација промени, а да ће се оне безбедно вратити у Москву да заузму своје место у Parazitarium-у који је трује. Наставиће да пишу филипике о „рашки“ (погрдан назив за Русију), о „крвавом режиму“ и „пијаној стоци која је украла Крим од цивилизованих Украјинаца“ и за све то добити паре.

        Могу да замислин и другачију слику: они негде у Берлину пуше једну цигарету за другом и промуклим гласовима расправљају о још једном смањењу хонорара од „Deutsche Welle“.

        „Бивших“ је све више и више, па Меркелова нема довољно новца за све, тим пре што опозиција оштро критикује владу због њене антируске политике. Да би некако преживели, они раде као конобари у најзабаченијим ресторанима Кројзберга, где се Африканац који је ту случајно свратио чини отелотворењем цивилизације и безбедности ... И они схватају да домовине више немају. И то заувек.

        Окрутно? Вероватно. Али, зар није окрутно када се у центру јавних расправа појаве сподобе које искрено говоре да су, у одређеном случају, спремне да направе „ражњиће од колорада (кромпирова златица - погрдан украјински израз за Русе) на одески начин“, само им треба у помоћ послати батаљон „фока“?

        Непрекидна циркулација кроз вене нашег руског организма свих ових отрова још је окрутнија.

        ...Пре неколико година земља је можда и личила на острво лоше среће неподесно за живот упркос потрошачком буму, осећају лагодности и распојасаног самозадовољства.

        По Москви, опијеном сопственом креативношћу, гастарбајтери су градили имитацију благостања, али све зо је одисало таквим безизлазношћу да је човек заиста помишљао д збрише - само да би био што даље од Акуњина који тада никако није желео да одлази.

        Али, времена се мењају. Данас се Русија налази у јеку борбе за идентитет и смисао. У њој људи желе да живе и да рађају децу, јер у њој - за разлику од оног што је било у прошлој имитацији благостања, имају будућност. И то је или прекрасно, или узвишено, или обоје одједном. Ако Parazitarium почиње да се сам растура и бежи - то је добар знак.

        Главно је да им сами, коначно, кажемо: „Аста ла виста, бејби! Невер кам бек!“

        Превео: Срђан Ђорђевић