Шта коригује Дачићеве и Вучићеве „априлске тезе”?
СРБИЈА ИЗМЕЂУ ЕУ И РУСИЈЕ
БЕОГРАД ЈОШ НЕ СМЕ ДА НИШТА КАЖЕ О „СРПСКОЈ ЗОНИ”
- Данас многи на Западу, а на жалост и у Србији заборављају да је позиција Русије и у мају-јуну 1999. године - уз сву драматичност тадашњег положаја и Београда и Москве - умногоме одиграла главну улогу у спасавању Југославије од потпуне катастрофе по питању Косова и Метохије
- Оно што се последњих дана дешава на српској политичкој сцени, може да сведочи о одређеној корекцији „априлских теза” Дачића и његовог првог заменика Александра Вучића
- Још крајем деведесетих година прошлог века министар иностраних послова Албаније Паскал Миљо рекао је да је „будући циљ свих Албанаца стварање албанске зоне која у себе укључује сва албанска насеља у региону југоисточне Европе који су интегрисани у евроатланске структуре”
- У Београду се, међутим, као и раније, устручавају да говоре о некаквој „српској зони”
Пише: Петар ИСКЕНДЕРОВ, Фонд стратешке културе
ТЕК што су, на задовољство САД, НАТО и ЕУ односи између Београда и Приштине постали узајамно добри, поново је дошло до застоја.
Кетрин Ештон, високи комесар ЕУ за међународне односе и безбедност, раније је обећала да ће на следећој рунди преговора бити говора о разматрању „следећих етапа које треба спровести ради реализације априлског споразума”.
„Брза реализација” овог документа има „кључан значај” - била је оптимистички расположена баронеса Ештон. Међутим, после сусрета (до кога је дошло после извесног прекида) између српског премијера Дачића и шефа косовског кабинета Хашима Тачија, 21. маја текуће године, није дошло до наставка у априлу започетог посла. Време истиче - већ у јуну ЕУ обећава да ће одредити датум за почетак преговора о уласку Србије у своје редове.
Али оваква еврошаргарепа свакако није први пут на сцени.
Поново су се позиције Београда и Приштине разишле. Није помогла ни хитна посета Балкану министра иностраних послова Немачке Гвида Вестервелеа, који је од две стране ултимативно затражио да „предузму наредне кораке у нормализацији односа”.И премда су консултације које су следећег дана одржали Дачић и Тачи довеле до одређених помака, очигледно је да оштрина косметског питања за Србију и Србе (нарочито на Космету) није уклоњена.
Оно што се последњих дана дешава на српској политичкој сцени, заиста може да сведочи о одређеној корекцији „априлских теза” Дачића и његовог првог заменика А. Вучића.
Упркос свим уверавањима о кључном значају евроинтеграција, очигледно је да је Србија осуђена на пропаст без других вектора своје спољне политике. А у низу тих вектора, историјски највећу тежину и доследност има руски вектор.
То је поново ставио до знања председник Србије Томислав Николић уочи свог доласка у Русију ради потписавања дуго очекиваног споразума о двостраној стратешкој сарадњи.
„Ми смо захвални Русији због њене принципијелне позиције, која се огледа у неприхватању признања тзв. независности Косова - изјавио је српски председник руској информативној агенцији ИТАР-ТАСС.
„За Београд је веома важна подршка Руске Федерације, где се Москва залаже за мирно решавање косметског проблема на основу уважавања суверенитета Републике Србије и корака који ће бити једнако прихватљиви за обе стране”.
Данас многи на Западу, а на жалост и у Србији, услед конструисаних спекулација, заборављају да је позиција Русије и у мају-јуну 1999. године - уз сву драматичност тадашњег положаја и Београда и Москве - умногоме одиграла главну улогу у спасавању Југославије од потпуне катастрофе по питању Косова и Метохије.
Управо је потписивање важног Кумановског војно-техничког споразума између међународних безбедносних снага и влада Југославије и Републике Србије, који је потписан 9. јуна 1999. године и који је усаглашен са Русијом, омогућио да сутрадан СБ УН усвоји Резолуцију 1244 и сачува коначну одлуку над питањем Космета у рукама СБ УН. Управо тај документ, а не одлуке ЕУ - предвиђа решавање питања Космета на основама „суштинске аутономије и високог степена самоуправе на Космету” као и приврженост „суверенитету и територијалном интегритету” држава у региону.
Да кажемо и конкретније - управо је тада Русија добила сагласност од стране САД, Француске и Велике Британије по питању потврђивања територијалне целовитости Југославије. Узгред, и Дејтонски мировни споразум за Босну и Херцеговину, потписан 1995. године, био је сличног карактера и разрађен је уз активно учешће руске дипломатије. Прва тачка овог документа „практично је признала територијалну целовитост свих учесника споразума, из чега произилази да се признаје власт Југославије над Косметом”.
Међутим, полазна тачка за тренутну фазу косметског решавања проблема, карактерише пренос надлежности са УН на ЕУ уз истовремено „пузеће” уступке од стране Срба - на које се сагласила управо Србија (а не и Русија) о стационирању на Косову цивилне полиције мисије ЕУ са широким (а у суштини антисрпским) овлашћењима.
Премијер Дачић је, као и раније, уверен да је „у интересу Србије примена онога што су две стране раније договориле, као и добијање датума за почетак примене споразума о приступању у ЕУ”. Али је мало вероватно да су национални и државни интереси Србије и српског народа само тиме ограничени.
Упоредо са заиста важним за интересе Београда развојем односа са свим кључним глобалним играчима, очигледно је и да активнија заштита сународника који су се нашли са друге стране државних а тим пре административних граница.
Као пример за то могу им послужити и сами Албанци - који се не устручавају да говоре о свом националном јединству.
Још крајем деведесетих година прошлог века министар иностраних послова Албаније Паскал Миљо рекао је да је „будући циљ свих Албанаца стварање албанске зоне која у себе укључује сва албанска насеља у региону југоисточне Европе који су интегрисани у евроатланске структуре”.
У Београду се, као и раније, устручавају да говоре о некаквој „српској зони”.
