Србија у првој половини 2014. у Русију извезла робе за 486 милиона евра, а ове - за 322!
АЛАРМ: НАША ПРИВРЕДА - КРИВИЦОМ СВОЈЕ НАПРЕДНЕ ВЛАСТИ
- ГУБИ ПОЗИЦИЈЕ У РУСИЈИ
- Кабинет Александра Вучића практично одбија да искористи постојећу могућност за пораст или бар за очување претходног нивоа извоза у Русију. Још пре годину дана, када је Запад почео да заврће спиралу „рата санкцијама” - српске власти су покушале да заузму максимално једнакоудаљену позицију, то јест, „да седе на две столице”
- Пошто није у стању да одбаци захтеве ЕУ руководства, Београд је смислио лукаву формулу: Србија се не прикључује антируским санкцијама, међутим, Влада је истовремено одбила да стимулише оне произвођаче који су изразили жељу за повећањем свог извоза у Русију
- Вучићева влада (а не рубља, долар или нафта), покушавајући да угоди Бриселу, наноси удар по сопственој привреди. Зато Београд треба да одустане од претходних покушаја лавирања у тамним водама евроинтеграција, као и да своју политику доведе у склад са истинским национално-државним интересима. У супротном се ризикује да ће „свилен гајтан” око српског врата да се затегне
Пише: Петар ИСКЕНДЕРОВ, Фонд стратешке културе
ВЛАДА Србије, премијера Александра Вучића, наставља да делује једногласно с Бриселом и Вашингтоном, на штету српских националних интереса, уместо да у условима „рата санкцијама” које је наметнуо Запад против Русије покуша да ојача своје присуство на руском тржишту, уједно помажући решавању социјално-економских проблема унутар земље. Такав закључак следи из података које је објавило српско министарство за трговину. Они сведоче о томе да је у првом полугодишту 2015. године Србија продала Русији робе у укупној вредности 322 милиона долара, а у аналогном периоду 2014. године тај показатељ је износио 486 милиона долара. Пад износи једну трећину трговинског робног обрта.
Оно што још више узнемирава - Србија смањује извоз индустријске производње, који представља један од кључних фактора економског развоја. Маја Гашић, помоћник министра трговине, као пример наводи скраћење за 40% извоза најлон-чарапа у Русију. Међутим, слична слика карактеристична је и за друге врсте робе - од обојених метала, до намештаја. Притом је проблем достигао већ такве размере да су у Србији почели отпуштати раднике из предузећа орјентисаних на извоз. Добар допринос реализацији владиног социјално-економског програма!
Треба рачунати да су многа српска предузећа оријентисана управо на извоз у Русију - као на пример пољопривредни комбинат „Јужни Банат“ који у Русију извози до 90% своје производње.
Српски политичари сва објашњења своде на спољне објективне факторе - пад курса руске рубље, раст курса долара, смањење цена на нафту… последњих дана списку могу комотно додати и девалвацију кинеског јуана.
Међутим, ништа мању, ако не и већу улогу, играју и чисто унутрашњи српски фактори. Један од њих огледа се у слабој прилагођености националне привреде за извозне захтеве. Како признају и сами српски стручњаци, производња једноставно не досеже до неопходних стандарда који се објективно повећавају сходно опредељењу Русије за смањење увоза.
„Ми немамо ни унапред припремљену производњу, ни стандарде” - сведочи српски економиста Миладин Шеварлић.
Друга околност повезана је са генералним курсом кабинета Вучића, који практично одбија да искористи постојећу могућност за пораст или бар за очување претходног нивоа извоза у Русију. Још пре годину дана, када је Запад почео да заврће спиралу „рата санкцијама” - српске власти су покушале да заузму максимално једнакоудаљену позицију, то јест, „да седе на две столице”. Пошто није у стању да одбаци захтеве ЕУ руководства, Београд је смислио лукаву формулу: Србија се не прикључује антируским санкцијама, међутим, Влада је истовремено одбила да стимулише оне произвођаче који су изразили жељу за повећањем свог извоза у Русију.
Јасно је да у конкретним економским условима одбијање Србије да стимулише производњу практично подрива способност да не само њени произвођачи повећају своје присуство на руском тржишту, него да чак подрже и неопходне захтеве и стандарде. У резултату тога, управо Вучићев кабинет (а не рубља, долар или нафта), покушавајући да угоди Бриселу, наноси удар по сопственој привреди. Уместо да покушају да искористе јединствену шансу и ојачају трговинско-економске узајамне односе са Русијом, министарство трговине је принуђено да израчунава губитке чији се износ већ рачуна у стотинама милиона долара.
Истина, у резерви српских владиних чиновника постоји још један аргумент. Он се огледа у релативном повећању извоза у Русију прехрамебних производа. Међутим, независни економисти примећују да приход од тог фактора не може преломити негативну ситуацију. Тако се раст српског прехрамбеног извоза у Русију оцењује на 110-120 милиона америчких долара - што је мање од горе указаних укупних губитака. Не чуди да је, као што пише литвански економиста Јурис Пајдерс, раст прехрамбеног извоза у Русију у 2014. години „незнатно утицао на укупни обим извоза и на привреду” Србије.
Карактеристично је да, док српски владини чиновници из све снаге покушавају да пливају у каналу ЕУ, изван Европе су све јачи гласови оних који признају неефикасност и неоправданост сличног курса.
„Велики шок у геополитици, чије приближавање ви вероватно не примећујете” - тако гласи наслов текста не у новинама које се штампају у Москви или Пекингу, него у америчком издању „Нација“ (The Nation). Тамо се истиче растући утицај у светским пословима - у том смислу и економским - нових интеграцијских механизама, а посебно се издвајају ШОС и БРИКС. Према речима издања, створена Нова банка развоја БРИКС-а је заинтересована за јачање узајамног финансијског деловања са земљама које не улазе у ЕУ са њеном бирократијом, ауторитаризмом и режимом жестоке штедње. „Нација“ цитира речи Лучијана Коутиња (Luciano Coutinho), председника Бразилске банке за развој (која је већ потписала споразум са банком БРИКС), о томе да у ближој будућности ове институције „могу пружити подршку европским земљама које не улазе у ЕУ, као на пример Србији и Македонији”.
Јасно је међутим да јачање узајамних веза са Русијом и другим новим центрима политичке и економске моћи подразумева да Београд треба да одустане од претходних покушаја лавирања у тамним водама евроинтеграција, као и да своју политику доведе у склад са истинским национално-државним интересима. У супротном се ризикује да ће „свилен гајтан” око српског врата да се затегне.
