Србија има шансе да је пусте у ЕУ јер је то Бриселу важно за - обуздавање Русије

ПОГЛЕД ИЗ МОСКВЕ: ХОЋЕ ЛИ РУСИЈА РЕВИДИРАТИ СТАВ ПРЕМА СРБИЈИ АКО УЂЕ У ЕВРОПСКУ УНИЈУ?

• Трупе NATO су фактички добиле право слободног кретања по територији Србије, право да користе српску војну инфраструктуру у случају потребе, као и да алијанса добија информације од српске војске. Упркос томе што је споразум са NATO изазвао бројне протесте у Србији, он је одобрен од стране Скупштине и потписан од стране председника државе под изговором да је то урађено у циљу „заштите Срба на северу Косова“. Све ово, а и много шта друго, пре само неколико година било је тешко замисливо, што значи да српска политика под притиском споља наставља своју трансформацију, што ће то, пре или касније, имати утицај на традиционалне односе републике са Русијом
• У Србији има веома мало политичара који би се могли супротставити садашњим евроинтеграторима.Чак се и Војислав Шешељ са својом Српском радикалном странком данас тешко може сматрати озбиљним противником владајуће коалиције. Тим пре, што је, по мишљењу већине аналитичара, он потпуно спреман да направи споразум са проевропском већином око Вучића, а самим тим апсолутно је бесмислено да Русија игра на њега
• Брак између Брисела и Београда је већ практично закључен. Ако не дође до неких озбиљних протреса на међународној сцени, Србија ће постати чланица Европске уније.        Шта ће то значити за Србе, лако је погодити - године политичке нестабилности, пад ионако ниског животног стандарда и постепено уништавање културних и духовних темеља српског народа

Пише: Јуриј ПАВЛОВЕЦ

          ДАНАС ни за кога није тајна, да је Србија последња тачка ослонца Русије на Балкану.

          Земаље бившег совјетског блока Москва већ одавно не може сматрати савезницама, јер су под пуном контролом Брисела. И управо из тог разлога се руско руководство тако љубоморно односи према свим прозападним аспирацијама Београда.

          Истина, Кремљ се за сада ограничава само на упозорења и не предузима никакве кораке озбиљнијег карактера. Тако је недавно заменик председник Државне Думе, посланик владајуће странке Јединствена Русија Сергеј Железњак, недвосмислено изјавио да ће Русија морати да ревидира свој став према Србији, ако она ипак уђе у Европску унију. Међутим, политичар је пожурио да напомене да ће то бити учињено само да би се „осигурала заштита својих економских интереса“, али званичан став руске стране о европским интеграцијама Београда неће постати мекши.

          Данас, као и претходних година, руске власти сматрају жељу Србије да се придружи Европској унији и да се приближи НАТО озбиљном грешком која ће нашкодити економским, а можда и политичким односима између Београда и Москве.

          Схватају ли то у српској престоници?

          Очигледно да, али упркос томе не престају покушаји Београда да седи на две столице истовремено. С једне стране, шеф победничке коалиције на последњим парламентарним изборима, премијер Александар Вучић, више пута је поновио да ће увести земљу у чланство ЕУ (планира да заврши сва питања до 2020. године) и да ће остварити планирану сарадњу са НАТО-ом, без уласка у њега.

          С друге стране, и он, као и председник државе Томислав Николић и добра половина локалних политичара свих боја, и даље говори, да европски пут Србије ни на који начин неће утицати на односе са Русијом.

          Оваква двострука политика Владе Србије има прилично јасне политичке и економске разлоге, који за сада не дозвољавају Београду да се стопроцентно определи у својој спољнополитичкој стратегији.

          Србија, коју су пре 17 година „пеглале“ НАТО ракете и бомбардери, између осталог и данашњих „добротвора“ локалних евроинтегратора, постала је кандидат за чланство у ЕУ у марту 2012. године.

          У оквиру преговора о приступању републике Европској унији морају се спровести консултације о 35 поглавља преговарачког процесау циљу усклађивања закона земље са законодавством ЕУ. Међутим, још пре четири године је било јасно да ће пред Београдом бити постављени такви услови да, у случају њиховог испуњавања, о политичкој стабилности у земљи, као и одржавању блиских веза Русијом, не може бити говора.

          Пре свега, Београд мора да спроведе многобројне економске и административно-политичке реформе, да измени правосудни систем, ојача заштиту слободе говора и да, што је најтеже, нормализује односе са Косовом. При чему се термин „нормализује“ данас трансформише у фактичко захтевање признања српске покрајине као независне државе.

          Колико је чврста, на пример, позиција Немачке по том питању –најбоље говори то што је Берлин инсистирао на томе да преговори са Београдом почну не само са поглављем 32, које се односи на питања финансијске контроле, већ и са поглављем 35 које има наслов „остала питања“, а садржи захтев нормализације односа са Приштином.

          Штавише, данас су у Бундестагу отворено почели да говоре да Немачка неће ратификовати споразум о примању Србије у ЕУ све док Косово не постане пуноправни члан УН.

          Европски притисак на Београд већ је довео до тога да су Срби почели преговаре са косовским властима, иако и даље не признају независност те територије. И у овом случају неопходно је схватити да је решење „косовског питања“ за Србију слично „кримском“ за Украјину – ниједан разуман политичар неће рећи да се земља ради уласка у ЕУ треба помирити са губитком колевке српске нације. Јер ће то довести не само до краја његове политичке каријере, већ и до дестабилизације ситуације у земљи.

          Међутим, као што показају скорашњи догађаји, то апсолутно не занима европску већину, као што је не интересује ни то што у Србији најмање половина грађана наставља да се противи евроинтеграцијама, а велика већина је - против приближавања НАТО-у.

          Узгред, ово друго данас престаје да узбуђује чак и српске политичаре. Ако су они пре неколико година, сходно расположењу јавности, покушавали да разграниче војно-политичке и економске односе са Западом, онда је данас то разграничење почело постепено да се изравнава.

          Током протекле године, упркос негативном ставу већине Срба, Вучић је учинио значајне кораке у правцу НАТО. На пример, у септембру прошле године, Београд је потписао са Алијансом „Споразума између Владе Републике Србије и НАТО о обезбеђењу и набавци (NSPO) и о сарадњи у области логистичке подршке“.

          Сагласно том споразуму, војска блока је фактички добила право слободног кретања по територији републике, право да користи српску војну инфраструктуру у случају потребе, као и да добија информације од српске војске. И, упркос чињеници да је споразум изазвао бројне протесте у Србији, он је одобрен од стране Скупштине и потписан од стране председника државе под изговором да је то урађено у циљу „заштите Срба на северу Косова“.

          Све ово, а и много шта друго, пре само неколико година било је тешко замисливо, што значи да српска политика под притиском споља наставља своју трансформацију, што ће то, пре или касније, имати утицај на традиционалне односе републике са Русијом.

          Данас односи између две земље и даље имају пријатељски карактер и поткрепљени су војно-политичким и економским споразумима. Русија и даље остаје практично једини снабдевач Србије природним гасом, обе земље су стратешки трговински партнери, а од 2009. године између држава постоји безвизни режим.

          Штавише, схватајући традицију билатералних односа, у марту 2016. године Београд је одбио, чак и на уштрб евроинтеграција, да се придружи антируским санкцијама. У Москви су, наравно, захвални за такву позицију српског руководства, али не могу да не примећују да су братски односи између две земље постепено почели да слабе.

          Проблем се своди на чињеницу да Русија, кристално схватајући, да ће се при тренутном стању ствари ситуација у будућности само погоршавати, ипак не може активно деловати на Балкану, чак ни у односу према Србији.

          Истовремено политика Брисела постаје све агресивнија и нападнија. ЕУ већ нуди Београду не само отварање европског тржишта и јефтине кредите (све оно, што су својевремено обећала и Украјини), већ и помоћ у нормализацији односа земље са чланицама ЕУ. На пример, почетком јуна је постало познато да је Хрватска, чији политичари тешко да гаје љубав према Београду, донела одлуку да престане да блокира преговарачки процес о приступању Србије Европској унији.

          Мало је вероватно се то десило без притиска на Загреб од стране Брисела или Берлина, којима је од суштинског значаја да се убрза процес евроинтеграција Србије и њено одвајање од традиционалних веза са Русијом. И, апсолутно је вероватно, да ће Срби пре или касније подлећи убеђивању Европске уније, поготово што је политичара у самој републици, који би се могли супротставити садашњим евроинтеграторима у суштини веома мало.

          Чак се и ослобођена од стране Међународног трибунала за бившу Југославију, Војислав Шешељ са својом Српском радикалном странком данас тешко може сматрати озбиљним противником владајућој коалицији. Тим пре, што је, по мишљењу већине аналитичара, он потпуно спреман да направи споразум са проевропском већином, а самим тим апсолутно је бесмислено да Русија игра на њега.

          На крају, брак између Брисела и Београда је већ практично закључен. Ако не дође до неких озбиљних протреса на међународној сцени, Србија ће постати чланица Европске уније, упркос чињеници да се у Западној Европи све чешће говори о потреби престанка примања нових чланица у Унију.

          Република Србија је веома важна за западну стратегију обуздавања Русије, и стога у ЕУ не планирају да пусте Београд. Шта ће то значити за Србе, лако је погодити - године политичке нестабилности, пад ионако ниског животног стандарда и постепено уништавање културних и духовних темеља српског народа.

          Превео: Срђан Ђорђевић