Случај Грчке показује да правила још важе, али да већ многи мисле да неће опстати

НИКО НЕ МОЖЕ ДА ПОНУДИ НОВИ КОНЦЕПТ,

ПА ЋЕ СЕ СВЕ ОДИГРАВАТИ - ТУЖНО И ПОЛАКО

Алексис Ципрас

• На територији ЕУ данас веома морбидно делује много различитих сила: елита бивше Британске империје (Виндзор - Ротшилди), империјалистичка елита САД (која се данас више не идентификује са републиканцима - „неоконзервативцима“), а ту су и старе континенталне елите и „старе паре“ које су прве две силе разбиле. Али, континенталне елите није напустила нада да ће се реванширати
• У игри је, наравно, и Финансијска интернационала са којом нико није могао да се носи, па су остале снаге имале отворено маргинални карактер. Данас оне добијају на снази (обнављају снагу), међутим не могу да читавом свету понуде концептуални оквир у који би било уграђено више праведности
• Грке су досад присиљавали да враћају и новац који никада нису видели (јер су то биле камате на камате)

Пише: Михаил ХАЗИН

        ГРЧКА је добила нову владу која ће имати критички однос према финансијској политици коју ЕУ води према њој. Може се рећи да је то просто демократија... Међутим, ту може да буде и проблема. 

        Када је у Аустрији већину добила Хајдерова партија, читава ЕУ се буквално „навалила“ на једну најмирнијих земља Европе, а сам Хајдер није могао да постане премијер. Исто се догодило и у Француској када је до финиша председничких избора дошао оснивач Националног фронта - Жан Мари Ле Пен.

        Размере сатанизације којој је био подвргнут класични десни политичар из 50-тих година прошлог века - изазивају чуђење. 

        И Хајдер и Ле Пен су, подсећам, десничари! А у Грчкој су на власт дошли левичари! За које „свето право на приватну својину“ уопште није свето право, већ условна ствар.

        Али, поводом Грчке имамо својеврсну апсолутну тишину. Као да тако и треба. 

        Разуме се да оваква ситуација у Европској унији, за сваког ко прати ситуацију, намеће многа питања.

        Ко, зашто и због чега?

        Генерално, као и у случају терористичког напада у Паризу, увек се изнова поставља питање „Qui prodest?“.

        Ни ја на ово немам једноставан одговор, и то пре свега зато што на територији ЕУ данас веома морбидно делује много различитих сила.

        То су:

        - елита бивше Британске империје (Виндзор - Ротшилди),
        - империјалистичка елита САД (која се данас више не идентификује са републиканцима - „неоконзервативцима“),
        - а ту су и старе континенталне елите и „старе паре“ - њих су прве две силе разбиле - иако су у Првом и Другом светском рату заједнички радиле (континенталне елите није напустила нада да ће се реванширати).

        У игри су још и финансијске елите (финансијска интернационала) чији ресурси стрмоглаво слабе јер су амерички догађаји из 2011. године и афера Строс Кана, заједно са одустајањем Федералног система резерви САД од контроле и емисије долара, суштински ослабили и ограничили њихове могућности.

        Заправо, ту и јесте чворно место које крије прво потенцијално објашњење протеклих догађаја. 

        Ствар је у томе што је притисак на Грчку, са захтевом да државни расходи те земље буду нагло смањени (а да будемо искрени, они су у неким случајевима били исувише надувани), укључујући приморавање Грка да враћају и новац који никада нису видели (јер су то биле камате на камате), био извршен у оквиру очувања међународног финансијског система и успешности финансијске елите која је тада одређивала правила игре.  

        Руку на срце, правила се још увек нису променила, али се зато формирало мишљење да она неће моћи да опстану. Зато је, у оваквој ситуацији, потпуно природно што се појавила жеља да се мало „продрмају“ последице кршења тих правила, тј. да се мало ослабе правила по којима су финансијски дугови такође приватна својина коју је категорички забрањено дирати. 

        Све у свему, нови грчки премијер не говори о потпуном отпису дугова, већ само о њиховој реструктуризацији и специјалном отпису - на пример камата на камате.

        Грчка је очигледна периферија ЕУ, а на економском плану практички је нула, али је управо зато идеално поље за експеримент. 

Простети на Кипру против мера штедње

        На Кипарском примеру је била проверена реакција становништва на отпис њихове имовине у банкама (разуме се, у корист банкара) и то у сасвим супротном правцу.

        А у овом случају развој догађаја се може кретати у две варијанте од којих је прва да банке категорички одустану од реструктуризације. 

        У том случају да Грчка прогласи банкротство (могуће и делимично), почеће судски процеси са новом судском праксом којом незадовољне ућуткавају - што постаје начин живота, али доводи до лојалнијег понашања банака према читавој привреди. 

        Друга варијанта може бити хуманија - имајући и виду све горе поменуто (као и причу везану за Строс Кана), а подразумева да банке одмах пристају на реструктуризацију, због које се суштински смањује дужнички притисак у читавом свету јер би у читавом свету почело да се примењује. 

        Разуме се да иза свега могу стајати скривени политички интереси (није тајна да је пораз континенталних елита у ХХ веку везан за губљење њиховог властитог монетарно-финансијског центра), иако се то засад још не види јасно.

        Можда они и предузимају неке радње (узгред, у таквим условима следећи емисиони пројект Европске централне банке од 1 билион евра може имати и секундарни значај), али засад то заиста није баш најјасније. 

        Треба истаћи да са аспекта Виндзора и „неоконзервативаца“ то не би била баш најисправнија политика (обзиром да то чини релативно независни западноевропски центар силе), а иза свега могу стајати тактички разлози. Стога, није искључено да они немају намеру да предузимају жестоке противмере, а финансијска интернационала нема снаге да пође на конфликт. 

        Због свега,немам одговор на питање постављено на почетку текста.

        Сасвим недавно са Финансијском интернационалом нико није могао да се носи, па су остале снаге имале отворено маргинални карактер. Данас оне добијају на снази (ако више волите - обнављају снагу), међутим оне не могу да читавом свету понуде концептуални оквир своје владавине. 

        На дневни ред избија правичност, док се све побројане снаге могу позивати само на традицију.

        Засад је изузетак само ислам који себи још увек, у Европској унији, не поставља политичке задатке.

        Све у свему, потребно је постепено уздрмавати савезе које је стварала ЕУ (као финансијска интернационала по читавом свету). На сву срећу, они се и сами постепено руше.

        Потом треба учинити принципијелни продор и демонстрирати право на концептуалну власт.

        Засад на то нико није спреман, што значи да ће се све одигравати полако и тужно. У сваком случају, на местима где процесе одређују конкретни људи.

        Превео: Горан ШИМПРАГА