Санкције руску опозицију дефинитивно поделиле на националну и петоколонашку

РАЗЛИКУЈУ СЕ ПРИМАРНО ПО СВОМ ОДНОСУ ПРЕМА СУВЕРЕНИТЕТУ РУСИЈЕ

• Насупрот власти су они који напросто различито од ње виде стратегију развоја независне Русије и они који сматрају да независна Русија мора бити ликвидирана

         Пише: Сергеј МАРКОВ    

         ПАД рубље оживео је опозицију у Русији и још једном подвукао њену подељеност на два блока.

         Системски део опозиције почео је да заједно са влашћу формира нови економски курс оји земљи треба да омогући да се развија и у условима санкција и хибридног рата који се против ње води.

         А радикални део опозиције почео је да с нестрпљењем ишчекује скори крах националне економије под ударима санкција.

         Тако се крајем 2014-те оформила подела на руску опозицију у антируску пету колону...

         Та подела се показала још раније и најрељефније се испољила поводом Крима.

         Већина опозиције је подржала политику власти поводом спајања са Кримом, схватајући да је то и позиција апсолутне већине грађана Русије. А део опозиције је пошао и против својих бирача, настојећи да сачува лојалност према својим савезницима изван граница Русије.

         У случају неких партија – на пример, „Јаблока” и „Грађанске платформе” – то је довело до раскола, потреса и смене лидера.

         Тако данас имамо две опозиције које се не разликују поводом питања која традиционално деле леве и десне. Те две опозиције се разликују по свом односу према суверенитету Русије.

         Јер, постоје они који различито виде стратегију развоја независне Русије и они који сматрају да независна Русија мора бити ликвидирана.

         Сматрају ли такви због новца да је ликвидација неопходна, или због своје русофобије, због неке личне повређености или сбог свог погледа на свет – то су чињенице у њиховој биографији.

         За грађане Русије је важно само то што они представљају интерсе спољних наручилаца који некада могу озбиљно атаковати Русију.       

         Зато се појавио закон који тражи транспарентност финансирања невладиних организација које се баве политиком. И пооштравање контроле над свим покушајима спољњег утицања на политику Русије.

         Под контролом су се првенствено нашле НВО  и медији, а не политичке партије зато што су НВО  и медији кључни политички институти борбе за власт у 21-ом веку, као што су такву улогу у 20-ом веку играле масовне политичке партије, а у 19-0м веку – армије. Управо отуда се главна пажња поклања политичким НВО  и политичким медијима.

         Често се у западној штампи може читати како Кремљ ограничава простор за опозицију. Међутим, то није ограничавање јер Кремљ води системску политику: либерализује услове за искрене опозиционаре, а контролише оне који у Русији „емитују” туђе геополитичке интересе.