Шаљивџије из „Шарлија” се „шалиле” у име свог морала, а браћа Куаши их побила у име свог

„КРЕАТИВНУ” ИНТЕЛИГЕНЦИЈУ ЋЕ СА ЗАДОВОЉСТВОМ КЛАТИ И ИСЛАМИСТИ И АНТИСЛАМИСТИ

• Уметници који су сарађивали са париским сатиричним недељником сматрали су да имају право да се изругују са познатом трагедијом у московском метроу – зато што им је то, како су сами тврдили, дозвољавала њихова културна традиција – зато сада свако, ко пожели, може да се шегачи са тиме што су они побијени    
• Ако је у Русији већина примила трагедију у Паризу мирно, то није зато што подржава методе радикалних исламиста, већ зато што не прихвата методе радикалних либерала које су јој нанеле много више штете
• Може се веома дуго негодовати због онога што су учинили „изроди” и писати „ја сам Шарли”. Али, ако изостане покушај да се схвати узрок таквих реакција исламиста – нова убиства се не могу осујетити. А ако исламистима још падне на памет – чак могу почети да одстрељују и оне који носе мајце са натписом „Шарли”

         Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

         НЕКЕ нарочито талентоване колеге – пишући о убиству француских карикатуриста – поново све своде на то да је убијати аморално и да убијени сарадници „Шарли Ебдо” никоме нису кредом на леђима написали да је „глупак”, па из тога изводе закључак да убице нису имале никакав разлог да их побију.

         Принуђен сам да поводом овога случаја поново обратим пажњу уважене публике на то да на овај случај моралне норме нису примењиве.

         „Шаљивџије” су се „шалиле” – полазећи од норми сопственог морала – и сматрале да је то било исправно.

         А убице су убијале полазећи од норми свог морала и такође су сматрале да је то исправно.

         Са моје тачке гледишта, ни једни ни други нису у праву, али ни моја позиција поводом те ситуације нема никакву већу тежину него позиција „шаљивџија и убица”. Уосталом, као ни милиони других погледа на оно што се догодило у Паризу.

         Зато подвлачим да је свако дужан да према себи примени оне норме које примењује према другима. Јер, пошто су уметници који су сарађивали са париским сатиричним недељником сматрали да имају право да се изругују са трагедијом у московском метроу – зато што им је то, како су сами тврдили, дозвољавала њихова културна традиција – зато сада свако, ко пожели, може да се шегачи са тиме што су они побијени.

         Зашто? Зато што културна традиција „шаљивџија” дозвољава изругивање са трагедијом. А и у томе постоји разлика.

         Жртве у московском метроу нису провоцирале сопствену смрт, а „шаљивџије” су дуго и упорно вукле тигра за реп...

         Ако сте, господо одлучили да прошетате по фавелама Рио де Жанеира – немојте се ишчуђавати ако вас убију, опљачкају или силију.

         Ако палите ватру у складишту муниције – не жалите се да вас нису упозорили на могуће последице.

         Постоје ствари које сваки човек мора да зна. Зато нека нико не оптужује аборигене што су „појели Кука” – то је њихова културна традиција.

         Уосталом, сада не убијају у Руанди, нити у Сомалији или Таџикистану, људи једне културне традиције људе друге културне традиције због тога што је њихова културна традиција таква. То се сада догађа у Украјини и то се зове грађански рат. А грађански рат се завршава нестанком једне од културних традиција. Све остало су – пролазна примирја.

         Наравно, одавно се зна да је смрт десетак људи – трагедија, а погибија милиона – статистика.

         У случају погибије „шаљивџија” из „Шарлија” – имамо исти антагонизам културних традиција као и у случају погибије деце у Донбасу. Стога је и оцена неког догађаја увек питање припадности одређеној културној традицији.

         Ако је у Русији већина примила трагедију у Паризу мирно, то није зато што подржава методе радикалних исламиста, већ зато што не прихвата методе радикалних либерала које су јој нанеле ништа мање (заправо, много више) штете (јер су либерали криви за смрт десетина милиона током последњих сто година). А још су либерали много успешније него исламисти избегавали одмазду, шепурили се својом недодирљивошћу и апсолутно неоправдано сматрали себе елитом човечанства.

         Наравно, бар половина жртава у Паризу у принципу није имала никакве везе са увредама ничијих верских осећања (чувари, полицајци, технички персонал) али у ратовима увек гину и мирни људи, а почев од Првог светског рата – губици цивилног становништва стандардно су знатно већи од губитака ратујућих армија.

         Зато се може и веома дуго негодовати због онога што су учинили „изроди” и писати „ја сам Шарли”. Али, ако изостане покушај да се схвати узрок таквих реакција исламиста –нова убиства се не могу осујетити. А ако исламистима још падне на памет (и у њих се појаве такве техничке могућности) – чак могу почети да одстрељују оне који носе мајце са натписом „Шарли”.

         Ако до тога дође – сва „креативна” интелигенција врло брзо ће се посакривати по својим рупама и почети да тврди да она то није хтела, а на улицама самог Париза започеће – рат банди.

         Притом ће „креативне” са посебним задовољством клати и исламисти и антиисламисти.

         Зато: не говорите после да нисте били упозорени.