САД ће Русију вечито држати под санкцијама – Москва не сме направити грешку Београда

АМЕРИКАНЦИ РУСИЈУ ДРЖЕ ПОД РАЗЛИЧИТИМ САНКЦИЈАМА НЕПРЕКИДНО ВЕЋ 67 ГОДИНА

Џон Кери

• Америчко и бриселско позивање на Минске споразуме, као и оптужбе за покушај подривања демократских процеса у Украјини, примену војне силе и анексију Крима – само су изговор за продужетак санкција. Прави разлог је – хистеричан страх од препорода Русије као препознатог конкурента САД на светској сцени. Због тога елите САД упорно настављају да чине све што је могуће и немогуће да то не дозволе
• Мада се од америчких генерала, њиховог министра одбране Ештона Картера и главнокомандујућег НАТО у Европи Филипа Бридлава, често чују ратоборне изјаве, па и тврдње да су „САД спремне да ратују са Русијом и да је победе“, тешко да ће се они некад одлучити за агресију против Русије. Ракетно-нуклеарна Русија – није Ирак, ни Авганистан где је Пентагон могао до миле воље да се куражи и демонстрира своје јунаштво
• Државни преврат у Украјини, умногоме инспирисан Сједињеним Државама и њиховим савезницима у ЕУ и НАТО, - само је нови у низу изговара за увођење санкција Русији, да се онемогући развој њене економије, одбрамбене индустрије и високих технологија и да се успут уклони са међународне сцене веома озбиљан и независан конкурент. Наравно, и војни. Отуда смеле и горде изјаве председника Обаме о „поцепаној у парампарчад“ руској економији, о „регионалној сили“ која није у стању да се супротстави САД. Догађаји у Сирији доказали су да се Вашингтон опет прерачунао
• Наивно је и, благо речено, неразумно, надати се да ће за годину-две-три или нешто касније, режим санкција против Русије бити ослабљен или укинут. Укидање санкција – само је мамац. Након што Москва крене са уступцима - од Русије ће обавезно захтевати нове, и тако без краја. Такву стратегију осетила је на себи Југославија током 90-их година. Важно је да сада ми не западнемо у ту клопку

Пише: Виктор ЛИТОВКИН, војни коментатор ТАСС

         ПРИЛИКОМ посете Москви Државни секретар САД, Џон Кери, изјавио је да ће САД укинути санкције против Русије после реализације Минских споразума. Мислим да је у тим речима Џона Керија било много лукавства и не само због тога што је пре неколико недеља председник САД, Барак Обама, потписао указ о продужетку тих истих санкција.

         Шеф америчке администрације нагласио је у својој изјави да „деловање и политика Руске Федерације о којима се говори у мојим указима и даље представљају посебну и изузетну опасност за интересе националне безбедности и спољну политику Сједињених држава. Због тога ја за једну годину продужавам режим (санкција) ванредног стања које је проглашено указом 13660“.

         Међу разлозима који су довели до увођења санкција наводи се анексија Крима од стране Русије, коришћење силе у Украјини и покушај да се подрију демократски процеси у тој земљи.

         Деловање санкција против наше земље већ је више пута продужавано, а њихово укидање САД и Европска унија константно повезују не само са реализацијом Минских споразума, односно, планом за мирно решење ситуације на истоку Украјине, иако је јасно да према садржају и условима за остварење Минских споразума Русија има веома индиректан однос, будући да – у тим споразумима чак не постоји реч „Русија“.

         Њихова реализација зависи од кијевских власти, што је председник Путин више пута наглашавао и са чиме су се сложили министри иностраних послова Немачке и Француске на последњем састанку „нормадијске четворке“ одржаном у Паризу. А о Криму и да не говоримо – тешко да неко озбиљно мисли да ће се Русија некад од њега одрећи.

         Иначе, позивање на Минске споразуме, оптужбе за покушај подривања демократских процеса у Украјини, примена војне силе и анексија Крима – само су изговор за продужетак санкција. Прави разлог је – хистеричан страх од препорода Русије као препознатог конкурента САД на светској сцени. Због тога елите САД упорно настављају да чине све што је могуће и немогуће да то не дозволе.

         И мада од америчких генерала, њиховог министра одбране Ештона Картера и главнокомандујућег Обједињених оружаних снага НАТО-а у Европи, генерала са четири звездице Филипа Бридлава, често чујемо ратоборне изјаве, па и оне да су „САД спремне да ратују са Русијом и да је победе“, тешко да ће се они некад одлучити за агресију против наше земље. Ракетно-нуклеарна Русија – није Ирак, ни Авганистан где је Пентагон могао до миле воље да се куражи и демонстрира своје јунаштво. Знају они, са нашом земљом то не би прошло.

         Политички и дипломатски диктат такође не пролази. Остаје последњи аргумент – економске и финансијске санкције, покушај да се ослаби руска економија, да јој се одузме могућност за спровођење технолошке револуције у производњи, да обнови своје индустријске капацитете и промени структуру и састав својих производних снага. Та политика траје већ најмање 67 година.

         Сједињене Државе почеле су да постављају баријере технолошком развоју наше земље готово одмах после Другог светског рата, када је Совјетски Савез покушавао да обнови своју националну привреду и отклони последице разарања хитлеровске агресије. Међутим, уместо помоћи, бивши савезник је 1949. организовао Координациони комитет за контролу извоза, такозвани КОКОМ, од енглеског Coordinating Committee for Multilateral Export Controls.

         Најјаче баријере нашем технолошком развоју формиране су помоћу озлоглашеног амандмана Џексона-Веника. Амандман закона о трговини САД прихваћен 1974. ограничавао је трговину Вашингтона са земљама које спречавају емиграцију Јевреја у Израел и крше друга људска права. Сем тога, та измена је онемогућавала додељивање кредита и уводила дискриминационе тарифе и таксе и функционисала против Русије, чак и онда када су сви који су желели да напусте нашу земљу или да се у њу врате ишли тамо и назад без икаквих ограничења.

         Затим су измену брзо заменили „списком Магнитског“, или „списком Кардина“, сенатора који је 26. априла 2010. предложио државном секретару, Хилари Клинтон, да уведе персоналне санкције против низа наших политичара, законодаваца и сарадника правобранилачких органа, који су, наводно, криви због смрти адвоката Магнитског или ометали објективну истрагу тог трагичног случаја.

         Државни преврат у Украјини, умногоме инспирисан Сједињеним Државама и њиховим савезницима у ЕУ и НАТО, - само је нови у низу изговара за увођење санкција против наше земље, да се онемогући развој њене економије, одбрамбене индустрије и високих технологија и да се успут уклони са међународне сцене веома озбиљан и независан конкурент. Наравно, и војни. Отуда смеле и горде изјаве председника Обаме о „поцепаној у парампарчад“ руској економији, о „регионалној сили“ која није у стању да се супротстави најмоћнијој  земљи света – Сједињеним Државама Америке. Догађаји у Сирији доказали су још једном да се Вашингтон опет прерачунао.

         Ипак, у једно сам чврсто уверен. Наивно је и, благо речено, неразумно, надати се да ће за годину-две-три или нешто касније, режим санкција против наше земље  бити ослабљен или укинут. Укидање санкција – само је мамац. Након што кренемо са уступцима од нас ће обавезно захтевати нове, и тако без краја. Такву стратегију осетила је на себи Југославија током 90.-их година прошлог века. Важно је да сада ми не западнемо у ту клопку.

         Превела

        Ксенија Трајковић