Русија нема право да окрене леђа Новоросији и да мисли да рат у Украјини није њен рат

ЗАШТО МОСКВА НА ПОБУЊЕНЕ ОБЛАСТИ ЈУГОИСТОКА УКРАЈИНЕ НЕ СМЕ ГЛЕДАТИ КАО НА КИЈЕВСКИ ХЕМОРОИД?

Мајка са сином који је припадник новоросијских снага

• Офанзива ИЕИЛ на проамерички Багдад уопште није у интересу „светског хегемона” већ оних моћних финансијско-политичких група које се супротстављају приближавању САД и Ирана       
• У њиховом интересу и марионетски режим Кијева сада против Руса из Новоросије води рат до уништења. То је рат за који неки погрешно мисле да омета Русију да се усредсреди на своје унутрашње проблеме
• Јер, када падну последњи бастиони заштитника и Славјанска и Доњецка и када на сто километара од Вороњежа и Ростова-на-Дону буду инсталиране америчке антиракете – хоће ли нам помоћи програм привлачења страних предавача на универзитете?
• Немам моралног права да позивам на слање наше војске на југоисток. Такво право имају само они који са оружјем у рукама бране слободу Новоросије од припадника казнене експедиције марионетског кијевског режима. Али, у једно сам уверен: не можемо се правити да рат који се води у непосредној близини наших граница – није наш рат
• Тамо убијају нашу браћу и сестре. Тамо убијају оне који желе да буду заједно са Русијом. Окренути се од њих, то би било оправдавање наше слабости, а слабост у политици увек значи – пораз

         Пише: Кирил БЕНЕДИКТОВ, писац и политиколог (полемика са политикологом Гљебом Кузњецовом)

         ПОЛИТИЧКА аналитика не воли много емоције. Кад читаш такве текстове, ретко осетиш неку јачу емоцију – осим ако не признаш стручност овог или оног аутора, или ако се, обрнуто, мало насмејеш видећи како се неки од аутора слабо сналази у ономе о чему је узео да пресуђује.

         Са текстом Гљеба Кузњецова „На ратном путу који је нацртао Запад”, све стоји сасвим другачије. Компетентност аутора није под сумњом, а ни жеља за лаким осмехом. Али, после читања текста остаје непријатан „укус” као да је колега наступио у улози вештог опсенара који читаоца заводи помоћу професионалних навика и вештина.

         Да почнемо од тога што Кузњецов покушава да исправи Владимира Путина који је руски народ назвао „највећим подељеним народом у свету”. Истина је да је председник Русије то рекао 18. марта, одмах после чувеног кримског референдума. Тада тешко да би икоме пало на памет да тражи да те речи буду кориговане.

         Након три и по месеца – концепција се изменила.

         Данас тежња дела руске елите да на сваки начин избегне чеони судар са Западом поново чини „немодерним” размишљања о подељености руског народа. Штавише, много је већа потражња за концепцијом према којој се републике Новоросије, које су прогласили Руси и Украјинци који стреме ка Русији, проглашавају за „протодржаве” које су само сметња Русији јер су са њеног дневног реда – цитирам – „скинуле теме развоја, економије, а наметнуле циљеве не војног мешања у ствари суседних држава”. Све у свему: одвлаче нас од решавања „правих задатака и унутар земље и на међународној арени”.   

         Разуме се: они који то говоре директно и отворено – у смислу да нам ни за шта нису потребне побуњене области југоистока Украјине јер је то украјински хемороид и нека се Кијев са њим носи – ризикују, у најмању руку, да остану несхваћени. Зато Кузњецов покушава са лукавством: он већи део текста посвећује анализи последњих догађаја у арапском свету, нарочито грађанском рату у Ираку који покрет Исламски Емират Ирака и Леванта води против званичног Багдада.

         Идеја је једноставна: хаос на Блиском Истоку иде на руку Американцима чији је задатак да „не дозволе појаву силе која би била у стању да им добаци изазов или да макар изађе испод њихове контроле”. А тек после овога, као тобоже успут, Кузњецов на исти тас ставља арапски ИЕИЛ и руске републике Новоросије и из тога извлачи закључак: нестабилност на јужним границама Русије – појава је исте врсте као и грађански рат у Ираку.

         А Запад, гурајући Русију на војно решење проблема југоистока Украјине, кварно жели да је увуче у парадигму „арапског пута” развоја. Наводно жели да Русију одвуче од њених насушних проблема: освајања Далеког Истока, привлачења иностраних кадрова на универзитете и томе случно. Да би утемељио ову тезу, Кузњецову је и била потребна ревизија поменуте изјаве Владимира Путина о највећем подељеном народу у свету. За тврдњу да су највећи подељени народ у свету – Арапи.

         На први поглед у томе постоји одређена логика. Заиста, око 85 % Арапа живи у осам земаља, претежно у Северној Африци и на Блиском Истоку. Али, назвати Арапе „подељеним народом” многи специјалисти за њихову историју не би били спремни. Јер, Арапи – Мароканци разликују се од Арапа који живе јужно од Сахаре више него што се Русији разликују, на пример, од Срба. Зато Арапе не треба упоређивати са Русима него пре са Словенима у целини. Утолико пре што им је бројност приближно иста – 350 милиона Арапа према нешто више од 300 милиона Словена.

Пожар у новоросијском селу након напада

         То је једно. А друго, Арапи још од времена Калифата немају државу која би одређивала развој људске цивилизације и претендовала на статус супер силе. Руси су такву државу имали и смем да се надам да ће је поново имати. Штавише: реална моћ савремене Русије, ако се узму у обзир мобилизационе могућности, превазилази потенцијал свих других центара моћи на европском континенту.

         Таквих и и иначе није много: Европска унија, Индија и Кина.

         Војну димензију јединствене Европе свесно су гурали у други план како њени лидери, тако и савезници иза океана, па се она сада своди углавном на (истина, веома добру) логистику и везе.

         Индија нема ни разлога ни жеље да изазива Русију. Пекинг, колико год нас њиме плашили домаћи атлантисти, није заинтересован за конфронтацију за Москвом, већ за јачање обострано корисне сарадње (зашто, то је посебни и дуги разговор; довољно је навести и само то да између кинеске и руске цивилизацијске парадигме не постоје таква заоштрена противречја, као између руске православне и западне протенстантске цивилизације).

         Да, на евроазијском континенту постоји још један центар моћи који би било неправилно не узимати у обзир: то је Иран. О његовој улози ћемо говорити касније, а засад – да се вратимо на конструкцију Кузњецова.

         Теорија према којој препредени „вашингтонски ЦК” увлачи Русију у војна дејства на југоистоку Украјине, да би је подвргао новим санкцијама и изолацији – није нова. Ту теорију, у овој или оној мери, потежу сви ко се плаши изласка наше земље из платних система Visa и MasterCard и не жели да губи могућност да викендом лети у Лондон или на шопинг у Милано.

         Што се тиче изолације, у пролеће – када је позиција Москве поводом украјинске кризе била тврда и бескомпромисна – нас су биле почеле да подржавају како земље које су се дотад убрајале у лагер неутралних (попут поменуте Индије), тако и оне које су се сматрале вазалима Вашингтона (на пример Авганистан). Уосталом, недавни наглашено свечани пријем који је Владимиру Путину приређен у Аустрији – показује да фамозни Запад уопште није монолитан у свом постављању према Русији која јача пред његовим очима.

         У овоме се и крије основна слабост концепције о подмуклом плану Запада, да увуче Русију у рат. И у Бриселу и у Вашингтону делује (некада и једна против друге) снаге које желе да остваре различите, често супротстављене циљеве. Како на Блиском Истоку, где, упркос оценама Кузњецова, постоје моћне силе које не контролишу САД тако и у Украјини.

         На Блиском Истоку таква сила је шиитски Иран. Зближавање са Ираном је био један од основних задатака другог председничког мандата Барака Обаме. То зближавање ће из корена изменити однос снага у региону, ослабити везу Вашингтона са Ријадом и умањити утицај Израела на Капитолу.

         То зближавање је постало могуће после деескалације сиријске кризе, када су САД – уз активну помоћ Москве – одустале од војног мешања у конфликт. Управо је у тим тренуцима тандем Лавров-Кери постао најефикаснији инструмент америчко-руске сарадње, а подударност интереса руског и америчког лидера будила је наду у формирање нове глобалне архитектуре безбедности.

         Управо у том тренутку је био нанет прорачунати удар по Украјини који је сломио конструкцију новог поретка на Блиском Истоку која није успела да се учврсти. Офанзива ИЕИЛ на проамерички Багдад уопште није у интересу „светског хегемона” – пошто тај хегемон сада нема ни јединствену стратегију – већ је у интересу оних моћних финансијско-политичких група које се супротстављају присталицама приближавања САД и Ирана.       

         У њиховом интересу и марионетски режим Кијева сада против Руса из Новоросије води рат до уништења. Рат који, како мисли Кузњецов, омета Русију да се усредсреди на своје унутрашње проблеме.

         Али, када падну последњи бастиони заштитника и Славјанска и Доњецка, када стотине хиљада избеглица нагрну преко границе у Русију, када по улицама градова и села југоистока заливеним крвљу буду марширали батаљони националне гарде и одреди Десног сектора, када на сто километара од Вороњежа и Ростова-на- Дону буду инсталиране америчке антиракете – хоће ли нам помоћи програм привлачења страних предавача на универзитете?

         Немам моралног права да позивам на слање наше војске на југоисток. Такво право имају само они који са оружјем у рукама бране слободу Новоросије од припадника казнене експедиције марионетског кијевског режима. Али, у једно сам уверен: не можемо се правити да рат који се води у непосредној близини наших граница – није наш рат.

         Тамо убијају нашу браћу и сестре. Тамо убијају оне који желе да буду заједно са Русијом. Окренути се од њих, оправдавајући себе тиме да би смо устајући у заштиту Новоросије ишли на поводцу својих непријатеља – е, то је неопростиво.

         То би било оправдавање наше слабости, а слабост у политици увек значи – пораз.