Русија има боље шансе против Америке него што је имао СССР

РАКЕТНИ УДАР ПО МАЛЕЗИЈСКОМ АВИОНУ - УДАРАЦ ЈЕ АМЕРИЧКОГ КОРБАЧА ПО ЛЕЊОМ ЕВРОПСКОМ СТАДУ

• После 17. јула и трагедије малезијског Боинга, потпуно је извесно да нећемо успети да се са САД договоримо о новим правилима игре
• Кривица Русије не зависи од тога да ли је она оборила авион или није, да ли је испоручила ракетни систем „Бук” добровољцима или није. Кривица Русије је у томе што се поново усудила да устане против светског поретка, а са онима који устану се не тргује. Њих кажњавају и то примерно
• Горбачов је за осмехе и руковања платио распадом земље. Данас би та цена била једнака, бар минимум, одустајању од нуклеарног оружја – то јест, имајући у виду огромност и ниску насељеност земље, фактички одустајање од њеног суверенитета
• Варијанту толико дубоког одступања, наравно да је могуће расправљати, али је тада бесмислено размишљати о будућности Русије. Боље би у том случају било говорити о будућности неке друге државе, можда и неколико држава
• Русија која жели да опстане у садашњем виду - више нема где да одступа. Зато морамо, макар и невољно, да чувамо границе и спремамо се за могућу изолацију, за ”санитарни кордон” и гвоздену завесу
• Ако се сами не изолујемо, нико нас неће изоловати. У том смислу руско друштво је далеко јаче од совјетског. Нашем уређењу не прете ни жвака, ни фармерке, ни завереничке књиге, ни путовања у иностранство. Чак и ако тога буде мање, преживећемо

         Пише: Игор КАРАУЛОВ, песник и преводилац

         ОДНОС Сједињених Држава према геополитичким конкурентима може се одредити древним шаблоном Пунских ратова.

         Била су, колико знамо, три таква рата и сваки од њих Картагина је изгубила од Рима. Просле првог Пунског рата Картагина је изгубила Сицилију, после другог – престала је да буде велика држава. Али, Римљанима је и то било мало. На сцену је изашао сенатор Мекејн који се тада звао Катон и у сваком говору упорно понављао: „Картагину треба разорити!” 

         И, Картагина је била разорена – коначно и без наде да буде обновљена.

         Нови хладни рат за Русију био би трећи Пунски.

         Други који тешко можемо да добијемо, а никако не смемо да изгубимо.

         Перспектива таквог рата јасно је била отворена 17. јула када је на небу над Доњецком нестао са радара авион на линији МН17.

         Око олупина авиона расутим на донбаским пољима распламсала се информациони рат у којем Русе не прати успех.

         Узгред, „Русија губи у информационом рату” — то је новинарски печат који због нечег подразумева да је победник тамо где нас нема.

         По тој логици: Левитан, глас који је грмео над Земљом Совјета, губио је информативни рат од Ханса Фрица у етру берлинског радија.

         Исто је тако и са логичним тврдњама руског Министарства одбране које су - иако за нас потпуно убедљиве – празна прича за јавно мњење Запада које бомбардују десетинама новинских наслова у стилу који раније пројектовала само домаћа демшиза (неологизам  који се састоји од две речи демократија и шизофренија – прим. прев.) на челу са покојном Новодворском.

         Шта се после 17. јула променило за Русију?

         Потпуно је извесно да нећемо успети да се са САД договоримо о новим правилима игре.

         Кривица Русије не зависи од тога да ли је она оборила авион или није, да ли је испоручила ракетни систем „Бук” добровољцима или није.

         Кривица Русије је у томе што се поново усудила да устане против светског поретка, а са онима који су устали се не тргује. Њих кажњавају и то примерно.

         То значи да се једноставно морамо вратити у стање на дан затварања Олимпијаде у Сочију и правити се да смо догађаје последњих месеци сањали.

Тела путника обореног малезијског авиона

         Не можемо да предамо Донбас, да вратимо Украјини Крим и за то добијемо пун камион слаткиша. Слаткиша неће бити, а двојку из владања није тако лако исправити.

         Чак и смена руководства земље, о којој су изненада почели да говоре наши подивљали витезови ”шала и табакере”(у руској историји познати по томе што су руског цара Павла I убили ударцем табакере у слепоочницу и потом угушили шалом 1801. године – прим. прев.), донела би мршаву тројку.

         Не, морали бисмо да одступимо далеко више. На примеру  Горбачова оријентационо знамо колика би била цена коју би, после дуге и тешке свађе, газда Кремља платио да заслужи симпатије Беле куће.

         Тада је цена за осмехе и руковања био распад земље. Данас би та цена била једнака, бар минимум, одустајању од нуклеарног оружја – то јест, имајући у виду огромност и ниску насељеност земље, фактички одустајање од њеног суверенитета.

         Варијанту толико дубоког одступања, наравно да је могуће расправљати, али је тада бесмислено размишљати о будућности Русије. Боље би у том случају било говорити о будућности неке друге државе, можда и неколико држава.

         Русија која жели да опстане у садашњем виду више нема где да одступа. Зато морамо и невољно да чувамо границе и спремамо се за могућу изолацију, за „санитарни кордон” и гвоздену завесу.

         Али, да би се заиста Русија изоловала и угушила кошчатом руком технолошке и финансијске глади, САД морају имати подршку савезника и то пре свега Европљана.

         Ракетни удар по малезијском Boeing-у још је један гласни ударац америчког корбача по лењом европском стаду које је исувише млитаво одреаговало на ударце америчких ратних добошара.

         Индикативно је да се катастрофа догодила дан након што САД нису добиле подршку ЕУ и биле приморане да саме уводе нове санкције Русији. Несрећа стотина европских породица постала је лакмус вишеструко појачаних предрасуда о Русији. Крв жртава требало је да ојача ”атлантску солидарност”. 

         То је кошмарна PR акција која наводно даје прве резултате који су прилично противречни.

         Британски премијер Дејвид Камерон позвао је ЕУ да ојача антируске санкције и изјавио да на месту француског председника Оланда он сигурно не би Русији продавао Мистрале (носачи хеликоптера). Истина, он би много тога могао учинити и на свом месту – на пример, протерати руски новац из Ситија и руске купце из лондонских агенција за некретнине. Али, он више воли да о томе ћути: поткошуља је ближа од кошуље.

         Узгред, Оланд се одазвао на другарску критику и обећао да испорука другог Мистрала може да зависи, и у суштини, зависиће од руског става о Украјини. А вероватно ће први брод бити испоручен Русији без политичких услова.

         Ни Ангела Меркел не жури да кажњава Русију иако и она Оланду звоца поводом Мистрала.

БУК ракетни систем

         Дакле, Европејци поново шепртљају и сваљују једни на друге. Овде се ради о томе да Европа не може да мимоиђе Русију. Наравно, руски гас се за сада ничим не може заменити, али се британски фудбалски клуб, као и француски носач хеликоптера, могу продати Кинезима или Арапима.

         Ствар је у другом. Вађењем оружја из сошки хладног рата, америчка администрација почиње да се понаша као да се свет поново дели на два табора – табор светлости и табор таме. Али, свет је вишеполаран – или бар може такав да буде.

         Задовољавајући америчке империјалне хирове, уједињена Европа ризикује да буде закључана у капиталистички логор од пре 30 година у којем је било топло и удобно, док се у свету – у почетку у Азији, а затим и у Латинској Америци нису појавили нови зубати конкуренти.

         Лидери ЕУ морају то да разумеју, што нам даје шансе да опстанемо.

         Али, наше главно оружје против међународне изолације је наша властита отвореност.

         Ако се сами не изолујемо, нико нас неће изоловати.

         У том смислу руско друштво је далеко јаче од совјетског. Нашем уређењу не прете ни жвака, ни фармерке, ни завереничке књиге, ни путовања у иностранство. Чак и ако тога буде мање, преживећемо.

         Уздахнућемо, насмејаћемо се, отказаћемо хотелску резервацију у Падови и почети са планирањем одмора на острву Соловки.

         Превео: Горан ШИМПРАГА