Руси упоредили свог богаташа Гудкова са првим Рокфелером и првим Морганом

КУПИО У ЛОНДОНУ 137 М2 ЛУКСУЗНОГ СТАНА ЗА БАЗЕНОМ, СПА-ЦЕНТРОМ, ТЕРЕТАНОМ, КОНФЕРЕНЦ-САЛОМ И ХЕЛИОДРОМОМ

• Прозори „станчића” Генадија Гудкова гледају на седиште Ми-6, обавештајне службе Њеног Величанства. На неколико минута хода од тог „станчића” налазе се здање британског парламента и Даунинг-стрит – резиденција британског премијера. А све платио 2,5 милиона евра
• Џон Рокфелер није био само први доларски милијардер у историји, него и најистакнутији филантроп свога времена. А и он је осећао јаку припадност својој земљи, што многи руски тајкуни немају
• Џеј Пи Морган, чија банка функционише све до данас, за разлику од Рокфелера могао је да објасни како је зарадио свој први милион. У време грађанског рада у САД, Морган се бавио продајом оружја и хране зараћеним странама. Али, њега нису дирали јер је колосалне суме новца поклањао Харвардском универзитету и другим високошколским установама Америке, а још је фактички створио мрежу школу за радничка занимања
• За значајан део бизнисмена из 90-тих Русија није била ништа друго до „крава музара”, из које је требало у време безвлашћа извући што више новца, па потом мирно живети у Лондону од заслужене „ренте”. Па још отуда давати интервјуе о лошем режиму који те опељешио
• Ти људи су имали на располагању две деценије да пусте корен у Русији а не да просто пљачкају земљу у време бродолома Совјетског Савеза. Имали су прилику и да плате друштву за све што су радили. Да су тако поступили данас би могли да се осећају безбедним јер се нико не би усудио да такне безмало светог човека који сопственим новцем издржава два универзитета, и рецимо, пет музеја

         Пише: Александар АНТОШИН, публициста

         БИВШИ посланик Државне Думе Генадиј Гудков, који је 2012. био лишен тог статуса због бављења бизнисом, купио је станчић у Лондону.

         Како су објавили медији, све је веома скромно: 137 квадратних метара луксузног стана, са SPA-центром, базеном, теретаном, конферецијском салом и хелиодромом.

         Прозори његовог „станчића” гледају на седиште Ми-6, обавештајне службе Њеног Величанства. На неколико минута хода од тог „станчића” налазе се здање британског парламента и Даунинг-стрит – резиденција британског премијера.

         Све је коштало око два и по милиона евра.

         Према речима брокера, мистер Гудков је морао да мало подигне цену да би потукао понуду другог руског бизнисмена.

         Сам Гудков не одриче да је све то купио, али тврди да је то само бизнис-улагање.

         Замислите: бивши пуковник КГБ, који се обогатио 90-тих година захваљујући низу фирми за обезбеђивање, тврди да му је постало немогуће да се бави бизнисом у Русији. Ето до чега су довели земљу! Ето због чега се мора улагати у некретнине у иностранству које се могу потом повољно продати.

         Како је кренуло, он ће ускоро и винотеку у Лондону да отвори. Прича се да је то сада тамо помодно.

         Гудков тврди да за куповину није имао довољно сопственог новца, те да је око 40 одсто суме морао да узме на кредит. Било би занимљиво сазнати: која је то тако добра банка и са каквом каматом Гудкову дала милион евра, с обзиром да је његов годишњи приход сада само око милион рубаља?

         Али добро, нека се са пореклом његовог новца баве порезлије и остали неравнодушни грађани...

         Уместо да стане на страну пониженог и увређеног, руски народ најчешће не реагује, а понекад се и подсмева проблемима у којима се нађу овакви „јадни бизнисмени”.

         У свакој земљи наступи период који се, онако дипломатски, може назвати епохом бурне првобитне акумулације капитала. По његовом завршетку, код власти се појављује сасвим схватљива жеља да сазна – где су новопечени богаташи узели свој новац.        

         А тада се власти могу суочити са веома непријатним моментом.

         Џон Рокфелер није био само први доларски милијардер у историји, него и најистакнутији филантроп свога времена.

         Џеј Пи Морган, чија банка функционише све до данас, за разлику од Рокфелера могао је да објасни како је зарадио свој први милион. У време грађанског рада у САД, Морган се бавио продајом оружја и хране зараћеним странама.

         Разумљиво је због чега такав начин зараде није привлачио пажњу ондашњих америчких државних органа. Морган је за такво своје незаконито деловање морао да плати казну – целих 300 долара.

         Моргана нису дирали зато што је колосалне суме новца поклањао Харвардском универзитету и другим високошколским установама Америке, а још је фактички створио мрежу школу за радничка занимања која је Американцима обезбеђивала професије од којих су могли да живе. А то је Моргану обезбедило подршку народа.

         Амерички барони-разбојници – тајкуни, што бисмо ми данас рекли – поистовећивали су себе са својом земљом. Схватали су – ако се нешто, не дај Боже догоди – да немају куда да побегну. Знали су да ће све своје активе да оставе у земљи, па су били довољно далековиди да улажу новац у своје сународнике.

         Сваки притисак на бароне-разбојнике зато је могао да прерасте у грађанске немире, а америчка влада је после четири године грађанског рата била спремна да дува и на воду, само да не дозволи да се нешто такво понови.

         Вандербилтов универзитет (који су завршила два потпредседника САД и седам добитника Нобелове награде), медицинска школа Харварда, хиљаде библиотека и школа – све је то заоставштина барона-разбојника.

         А шта су иза себе оставили наши бизнисмени из 90-тих? Међу њима и Гудков?

         За значајан део бизнисмена из 90-тих Русија није била ништа друго до крава музара, из које је требало у време безвлашћа извући што више новца, па потом мирно живети у Лондону од заслужене „ренте”. Па још отуда давати интервјуе о лошем режиму који их је опељешио.

         Ти људи су имали на располагању две деценије да пусте корен у Русији а не да просто пљачкају земљу у време бродолома Совјетског Савеза. Имали су прилику и да плате друштву за све што су радили. Да су тако поступили данас би могли да се осећају безбедним јер се нико не би усудио да такне безмало светог човека који сопственим новцем издржава два универзитета, и рецимо, пет музеја.

         Међутим, ти људи су одлучили да крену сасвим другим путем, а то што се њихов пут завршава у британској престоници – то је искључиво њихова кривица.

         У сваком случају, „станчић” од 137 квадратних метара у Лондону – то је знатно боље од „места за спавање” у центру Москве недалеко од Бутирског затвора.