„Рокфелерови глобалисти“ наводе Обаму да се приближи Ирану

ПОРЕД „СТРАНКЕ РАТА“, У ВАШИНГТОНУ ПОСТОЈИ И УТИЦАЈНА СТРАНКА МИРА“ - САДА ЈЕ ЛОПТА НА ЊЕНОЈ СТРАНИ ТЕРЕНА

• Ако Техеран постане званични партнер Вашингтона, то ће ослабити Саудијску Арабију и државе као што је Катар - спонзоре сунитског фундаментализма у читавом свету  
• Добри односи са „режимом ајатолаха“ одлажу и проблем евентуалне блокаде Ормуског пролаза и као његову последицу - експлозивни раст цене нафте
• Кључну фразу „доктрине Картера“ написао је његов саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински и она гласи: „Нека наша позиција буде сасвим јасна: покушаји да неке спољне силе преузму контролу над регионом Персијског залива биће посматрани као претња виталним интересима САД. Такве претње биће одбијене уз помоћ свих неопходних средстава, укључујући и војну силу“
• Претња „слободном кретању нафте“ није се умањила: Иран, који је доживео разарајући рат са Ираком, не само што је сачувао територије и војни потенцијал, већ се и претворио у моћну, регионалну државу, која се вртоглаво приближава поседовању нуклеарног наоружања 
• А у самој Америци се у међувремену догодио прелаз ка „Доктрини Буша-сениора“, која се ослањала на специјалне односе Вашингтона са арапским монархијама у Заливу. Неоконзервативци, који су дошли на власт за време Буша-јуниора, чврсто су повезали политику САД аа заштитом интереса Израела 

Аутор: Кирил БЕНЕДИКТОВ,  политиколог (Москва)  

        БРИТАНСКИ лист The Guardian изненадио je пре неки дан своје читаоце сензационалном вешћу: у најскорије време је могућ сусрет председника САД и Ирана.  

        То је сензационално утолико што се последњи сусрет лидера те две земље догодио пре 36 година. Тада је у Ирану владао шах Мохамед Реза Пахлеви, који је званично носио титулу „Сунце Аријеваца“. Председник САД-а у то време био је Џејмс Ерл Џими Картер, који ће касније бити изабран за други председнички мандат због држања талаца у Техерану.   

        Дотад су односи између Америке и Ирана били практично непомућени. Шах, који никада није заборавио да су му западне специјалне службе помогле да се одржава на власти, на различите начине је демонстрирао своју захвалност и лојалност. Осим што је предао нафтна богатства своје земље Међународном нафтном конзорцијуму - он се још дружио са Израелом, што је за владара једне исламске државе, благо речено, необично.  

        Међутим, на крају се шах посвађао са конзорцијумом, а са Израелом се дружио до самог краја. А то пријатељство се није ослањало само на узајамну трговину, већ и на војну сарадњу - истраживања израелских стручњака била су веома корисна за Иран у борби против Садама Хусеина.  

        Тако је то трајало до 1979. када је револуција под вођством муслиманског свештенства, одувала шаха са власти, уништила свемогућу тајну полицију САВАК и успоставила у земљи нови режим - не капиталистички и не комунистички, већ свој, нарочити.  

        У западним медијима, да не би дошло до збрке, овај режим једноставно зову „режим ајатолаха“ - а то је синоним за тоталну теократију. Мада би свако, ко би се потрудио да се ближе упозна са државним уређењем Ирана, схватио да у њему има исто толико тоталитаризма колико и у енглеској уставној монархији  - за човека западне културе је о једноставно необично политичко уређење, које се базира на хиљадугодишњој традицији персијског народа.    

        Шах је побегао а револуционарни студенти су заузели америчку амбасаду са педесетак талаца у Техерану, затраживши од Вашингтона да Резу Пахлевија изручи Ирану. Американци су, разуме се, одбили и покушали да ослободе таоце снагама специјалних јединица војске. Операција, која је добила назив „Орлова канџа“, завршила се тиме што се на интернет-сленгу зове epic fail - Американци су се изгубили у пустињи, изгубили су шест хеликоптера, осам пилота и маринаца, а изгубили су и поверљиву документацију.    

        Иранци су ослободили таоце тек у јануару 1981. - пет минута пошто је Картер поднео оставку на место председника Сједињених Држава.  

        Међутим, пре него што је у главну фотељу у Белој кући сео Роналд Реган, Картер је стигао да прогласи нову спољнополитичку доктрину САД.

        Као прилику да то учини искористио је увођење „ограниченог контингента“ совјетских трупа у Авганистан крајем децембра 1979. године. У обраћању председника САД акценат се стављао на то да се совјетске трупе налазе на само 300 миља од Индијског океана и да су у опасној близини од Ормуског пролаза, што је озбиљна претња за слободно кретање нафте са Блиског Истока.  

        Кључну фразу „доктрине Картера“ написао је његов саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински и она гласи:  

        „Нека наша позиција буде сасвим јасна: покушаји да неке спољне силе преузму контролу над регионом Персијског залива биће посматрани као претња виталним интересима Сједињених Америчких Држава. Такве претње биће одбијене уз помоћ свих неопходних средстава, укључујући и војну силу“.   

        Од тада је прошло много година. Совјетски Савез је извео војску из Авганистана, а затим се и распао. Међутим, претња „слободном кретању нафте“ није се умањила: Иран, који је доживео разарајући рат са Ираком, не само што је сачувао територије и војни потенцијал, већ се и претворио у моћну, регионалну државу, која се вртоглаво приближава поседовању нуклеарног наоружања.  

        А у самој Америци се у међувремену догодио прелаз ка „Доктрини Буша-сениора“, која се састоји у нарочитим односима Вашингтона са арапским монархијама у Заливу. Неоконзервативци који су дошли на власт за време Буша-јуниора, чврсто су повезали политику САД аа заштитом интереса Израела.  

        Тако је Иран, чији председник Махмуд Ахмадинежад није гајио топла осећања према ционистима, означен као вођа „осе зла“ и малтене главни непријатељ Америке. Готово да нико није сумњао да ће САД почети војну операцију против Ирана - расправљало се само о могућим роковима, и о томе, да ли ће Израел узети учешћа у рату са Техераном.

        Зато је лични сусрет америчког председника са иранским лидером изгледао мање реално, него преговори генералног секретара ОУН са ванземаљцима.  

        И одједном - у недељном интервјуу за NBC - и сам Барак Обама признаје: да су он и нови лидер Ирана, Хасан Рохани, разменили писма.

        Амерички лидер „жели да ангажује потенцијал Техерана за стабилизацију ситуације у Сирији“. Разуме се да је Обама упозорио Роханија да одлагање ракетног удара по Дамаску не значи да су САД спремне да затворе очи на ирански нуклеарни програм. Очигледно је да је ово упозорење само данак тим снагама које теже да искористе војну моћ САД за решавање својих регионалних проблема.  

        „Ова примедба Обаме, - наглашава The Guardian, - вероватно је била намењена томе да Израел остане у уверењу да није ослабила америчка одлучност да се Иран онемогући у стварању нуклеарног оружја“...  

        Ера присног пријатељства са монархијама Залива, које подржавају исламски фундаментализам и „глобални џихад“, праћена све тегобнијом за Белу кућу подршком Израелу, може да се смени на враћање „доктрини Никсона“, у оквирима које су САД делегирале део својих пуномоћја јаким и пријатељским локалним режимима који су се такмичили за утицај у региону.  

        Од времена Никсона такви „регионални полицајци“ су били Саудијска Арабија и монархистички Иран. Врло је могуће да ће зближавање Вашингтона и Техерана, које се догађа пред нашим очима, довести до обнављања овог модела.

        Американцима нова верзија „доктрине Никсона“ може донети читав низ бонуса.

        Ако Техеран постане званични партнер Вашингтона, то ће ослабити Саудијску Арабију и државе као што је Катар - спонзоре сунитског фундаментализма у читавом свету.   

        Oслабиће и експанзија „секуларног исламизма“, који представља реалну (а не лажну) претњу националној безбедности САД. А биће на минимум сведена претња великог (у перспективи - нуклеарног) рата на Блиском Истоку, који може, између осталог, да доведе до уништавања Израела (државе једне бомбе).  

        Добри односи са „режимом ајатолаха“ одлажу и проблем евентуалне блокаде Ормуског пролаза и као његову последицу - експлозивни раст цене нафте.

        И - last but not least - обнављање односа између САД и Ирана у перспективи отвара врата иранског тржишта (не само тржишта сировина) финансијским групама и са њима повезаним компанијама које стоје иза смене приоритета политике Обаме на Блиском Истоку.  

        Ни за кога није тајна ко стоји иза тога, које снаге лобирају за такве промене. То су такозвани „рокфелерови глобалисти“ у које спада и такав такмичар тешке категорије америчке политике као што је Хенри Кисинџер. („Рокфелеровим глобалистима“ и њиховом утицају на администрацију Обаме посвећено је моје интелектуално истраживање „Иза кулиса Глобалне нуле“).  

        Протеклих месеци се чинило да су се њихове позиције у Белој кући пољуљале: остао је без свог места саветник за националну безбедност Том Донилон, уступивши место присталици „хуманитарних интервенција“ Сузан Рајс. На битну позицију представника САД у УОН била је постављена још једна „интервеционисткиња“ Саманта Пауер.  

        Сва ова премештања су погодовала пооштравању позиције Вашингтона према Дамаску и учинила војно мешање САД у сиријски сукоб безмало неизбежним.  

        Међутим, поред спољне, срачунате на гледаоца, Бела кућа је све време водила и скривене од очију јавности дипломатске активности усмерене на то да се избегне војни сукоб са Ираном. Понекад су резултати овог рада постајали видљиви за широку публику - као у марту ове године када је Вашингтон променио стратегију нафтног ембарга према Ирану. На  то делимично ублажавање санкција треба гледати као позив за преговарачки сто. Вероватно је Техеран одлучио да одговори на овај позив.  

        Руска иницијатива за уништавање хемијског оружја у Сирији је помогла Обами да сачувавши образ изађе из критичне ситуације у коју су га увеле исталице војног решења.  

        Предлог Москве је био на руку „рокфелеровим глобалистима“ - условним „голубовима“, који су заступали нормализацију односа са Техераном. Њихове позиције у Вашингтону су толико ојачале да је постало могуће пустити информацију о сусрету Обаме и Роханија у медије, без бојазни од евентуалног опозиционог става моћних лобистичких структура.   

        Уз то ирански лидер Хасан Рохани је „просвећени конзерватор“, са којим администрација Беле куће може без зазирања да сарађује. Ћињеница је ипак да сам ирански председник до сада никако није прокоментарисао ову ситуацију за The Guardian, а министар спољних послова Ирана Џавад Зариф је дао изјаву да су преговори двојице лидера могући, „ако се Бела кућа ослободи притиска група које делују у интересу трећих земаља“.  

        Очито: осим очигледне „странке рата“, у Вашингтону постоји и утицајна странка мира“. И сада је лопта на њеној страни терена.

        Шансе да ће ситуација у Персијском заливу бити регулисана без потезања оружја, још увек постоје.

        Што су лидери САД и Ирана ближи столу преговора - реалнија је перспектива завршетка 34-годишњег „хладног рата“ између две земље и изласка из глобалног блискоисточног ћорсокака.  

        Превела Марија Петрова