Путиново амнестирање Ходорковског ставило тачку на „руску Фронду”

РУСКИ ЛИДЕР СВЕ ДОБИО, А ЖРТВОВАО САМО ПРИСУСТВО БАРАКА ОБАМЕ НА ОЛИМПИЈАДИ У СОЧИЈУ

Путин и Ходоровски 2003.

• Дискредитовани руски олигарси до 2003. никада нису имали озбиљну подршку Запада. На пример, Березовског у САД-у једноставно нису подносили, према Гусинском су се односили са великом скепсом. Ходорковски је био први који је покушао да против руске власти удружи сопствену економску моћ и притисак једине суперсиле
• Он је власти ставио до знања да не подржава Путинову позицију по питању Ирака и на тој основи био је спреман да уђе у енергетски споразум са америчким магнатима. Исто тако поступио је својевремено лидер француске Фронде почетком 17. века, принц Конде, кад је покушао да се ослони на Шпанце
• Руска власт фактички се нашла пред алтернативом – да се претвори у таоца и слушкињу крупног олигархијског бизниса са очигледним спољним обрисом подршке, или да почне одлучан напад на њене интересе ризикујући међународну репутацију. Изабран је други, опаснији пут бременит многим расходима
• Последња шанса за Фронду била је Украјина. Да је Путин ту изгубио дипломатску битку, а „евромајдан” приморао Јануковича да потпише било какав споразум неповољан за Русију, то би, вероватно, довело до новог активирања ситуације унутар земље са паролом „Председник је све изгубио”. Међутим, путин опет ништа није изгубио, већ је, чини се, све добио

Пише: Борис МЕЖУЈЕВ, политиколог и новинар („Известија”)

ФРАНЦУСКА краљевска породица ушла је у Париз у октобру 1652. Године, по завршетку готово петогодишњег рата са главним градом земље и највишим слојевима аристократије.

Снаге опозиције биле су на измаку. Парламент Париза потчинио се круни и од ње добио помиловање. Главни аристократски противници краљице и њеног првог министра, кардинала Мазаринија, послати су - на челу са принцем Кондеом - у изгнанство, а већи део фрондера, посебно познати маршал Тјурени, добили су помиловање. То је био крај Фронде.

Од тада па све до Велике револуције крајем  XVIII  века, Француска се могла сматрати за најстабилнију земљу Европе и током наредна скоро два века владајућу династију више ништа није угрожавало. Француски краљ постао ја најмоћнији монарх у Европи, а Париз - који је само век пре тога потресан верским сукобима – центар најпрогресивније европске културе и цивилизације.

Ми у Русији данас доживљавамо отприлике исти такав преломни историјски тренутак.

         Завршена је наша Фронда. Њен крај обележила је амнестија учесника протеста 2011-2012. и, као најважније, помиловање првог и главног лидера наше локалне Фронде – бизнисмена Михаила Ходорковског.

         Симболични крај Фронде подударио се са њеним последњим аријергардним бојем – редовним суочавањем медија и председника Владимира Путина. Током тог суочавања показало се да новинарско средина није у стању да изнедри ниједно фактички тешко и акутно питање лидеру земље. Део замерки председник је одмах оповргао, на део њих одговорио, а најважније, чак није ни дефинисано.

         Фронда је завршена. 

         Историја наше Фронде фактички почиње од 2003. године, коју је обележио политички сукоб олигархије 1990-их, на чије чело је неуспешно покушао да стане лидер ЈУКОС-а, са руским властима. И пре тога наша власт се повремено сукобљавала са олигарсима, али тај сукоб никада није имао системски карактер.

Путин и председник Украјине, Јанукович

         Пре свега, дискредитовани олигарси до тада никада нису имали озбиљну подршку Запада. На пример, Березовског у САД-у једноставно нису подносили, према Гусинском су се односили са великом скепсом. Ходорковски је био први који је покушао да против руске власти удружи сопствену економску моћ и притисак једине суперсиле.

         Он је власти ставио до знања да не подржава Путинову позицију по питању Ирака и на тој основи био је спреман да уђе у енергетски споразум са америчким магнатима. Исто тако поступио је својевремено лидер Фронде, принц Конде, када је покушао да се ослони на Шпанце.

         Руска власт фактички се нашла пред алтернативом – да се претвори у таоца и слушкињу крупног олигархијског бизниса са очигледним спољним обрисом подршке, или да почне одлучан напад на њене интересе ризикујући међународну репутацију. Изабран је други, опаснији пут бременит многим расходима.

         Али, после прве битке одређена је позиција компромиса са олигархијом – за наследника актуелног председника изабран је кандидат који је највише одговарао њеним представницима. После ревизије та одлука је довела до погоршања политичке ситуације крајем 2011. када је бунт елита градских врхушки нашао одјека у спонтаним социјалним протестима руских региона.

         Резултат: Фронда је први пут осетила своју снагу – схватила је да је у стању да на тргове престонице редовно изводи више од 20 хиљада људи. Охрабрила се и почела да „захтева немогуће”, иако се, при том, њени захтеви никако нису могли представљати као општенационални.

         Француска Фронда принчева била је незадовољна јачањем краљевске власти, наша московска Фронда страховала је од прекомерног успона власти председника на рачун њених сопствених интереса. Али, исто толико - она се природно плашила истинске демократије. Зато је елита Фронде фактички игнорисала призивање утамниченог Ходорковског „парламентаризма” и „заокрета у лево”.

         У идеолошком арсеналу наше Фронде била су само два јасна захтева: „поштени избори” и „амнестија”. Сада су та оба захтева углавном задовољена.

         Почели су избори за регионалне власти, уз то, на конкурентским изборима, до редовних избора за Думу има још доста времена, већи део оних које је требало амнестирати излази на слободу.

Ходоровски на суђењу ове године

         Остали лидери Фронде делимично су интегрисани у систем, а делимично потпуно маргинализовани.

         Последња шанса за победу опозиције као да је била повезана са Украјином. Да је Путин ту изгубио дипломатску битку, а „евромајдан” приморао Јануковича да потпише било какав споразум неповољан за Русију, то би, вероватно, довело до новог активирања ситуације унутар земље са паролом „Председник је све изгубио”. Међутим, на неочекиван начин председник опет ништа није изгубио, већ, чини се, све је добио – жртвујући само присуство Барака Обаме на Олимпијади у Сочију.

         Али, овога пута председник се сасвим смирено понео према тој непријатности не показујући на прес-конференцији 19. децембра ни траг увређености на свог прекоокеанског колегу. Помиловање Ходорковског, који је несумњиво дуго био у заточеништву, означило је коначни крај Фронде.

         Превела

       Ксенија Трајковић