Путин се никада неће одрећи права Русије на Украјину

РУСИЈА ЛИШАВА САД МОГУЋНОСТИ ДА СЕ УТВРДЕ У УКРАЈИНИ И ДА ЈЕ ПРЕТВОРЕ У АНТИРУСКИ ПОЛИГОН

• Припајање Крима био је само сегмент борбе за Украјину. Оно је јасно продемонстрирало Западу да Русије неће ћутке посматрати отимање дела руског света који је због трагичне случајности 1991. године остао подељен  
• Путин није послао војску у Украјину јер тим потезом не би било могуће уништити западни фронт који САД граде против нас  
• Демонстрирањем жеље да се договори о будућности Украјине за преговарачким столом, Русија јача оне снаге у Европи које све ове месеце одолевају притиску англосаксонаца који захтевају да се оснаже санкције и фактички прекину везе са Русијом
• Да се ради само о припајању ДНР и ЛНР Русији (или о њиховој квази независности) онда би војска одавно већ била на граници са Дњепропетровском облашћу. Међутим, то би значило фактичку поделу Украјине и губљење шансе на њено преформатизовање и преоријентацију
• Порошенко схвата да ће се Новоросија, која се тренутно налази у стању стране која се брани, у случају да Кијев настави војну операцију, јачати далеко брже од кијевских снага. И да ће пре или касније прећи у офанзиву

         Пише: Петар АКОПОВ

         ОДУСТАЈАЊЕ Владимира Путина од могућности да пошаље руску армију на територију Украјине потпуно очекивано је изазвао још један излив беса оног дела руске јавности који брине због догађаја на историјском делу Русије. Поново се чује: „Новоросију поново пуштају низ воду!”. А суштински, одлука је донета из сасвим других побуда.

         Састанак одржан у Доњецку између представника Украјине, Русије, ОЕБС-а, Доњецке и Луганске републике завршен је договором да се привремено прекине ватра – до 27. јуна. И већ у уторак ујутро, уочи одласка у Беч, председник Русије обратио се Савету Федерације са молбом да укине одлуку којом се врховном команданту даје право да упути руску армију на територију Украјине. У Кремљу су објаснили да је то „у циљу нормализације прилика и решавања ситуације у источним регионима Украјине, као и у вези са почетком трилатералних преговора о овом питању”.

         „Моје писмо је подразумевало да моја молба буде везана за догађаје на Криму. Искористили смо наше оружане јединице да бисмо гарантовали плебисцит Кримљана. Хвала Богу што руска војска није била употребљена на Криму” - изјавио је Владимир Путин на прес конференцији у Бечу.  

         Укидање одлуке о употреби армије која је била на снази четири месеца постаје нова етапа у борби Русије за Украјину – исто онако као и покушај да се организују мирни преговори између Кијева и Доњецка. Мировни план Путина може у сваком тренутку да пропадне – али то не значи да у његово остварење не треба уложити напоре. Шта је његова суштина?

         У регулисању украјинске кризе треба лишити САД могућности да се утврде у Украјини и да је претворе у антируски полигон.

         Грађански рат у Украјини последица је доласка на власти проамеричких снага у фебруару ове године, снага које су усмерене на брзо и бесповратно одвајање Украјине од Русије и њену атлантизацију.

         Сва дејства Путина после 22. фебруара, када је свргнут председник Јанукович, посвећена су управо решавању тог задатка.

         Дозвола да употреби армију дата му је 1. марта, само неколико дана пре него што је постало извесно да се Крим одваја од Украјине (то јест она је била неопходна и за случај ако би одлазак Крима изазвао оружани отпор украјинске армије у коме би неопходно било уплитање руске војске).

         Припајање Крима био је само сегмент борбе за Украјину. Оно је јасно продемонстрирало Западу да Русије неће ћутке посматрати отимање дела руског света који је због трагичне случајности 1991. године остао подељен.  

         У почетку су САД и Европа биле убеђене да је западни вектор украјинског пута, због појаве нових власти у Кијеву, гарантован. Потом је њихов оптимизам - након припајања Крима и дамокловог мача који је висио у виду руске армије - суштински спласнуо. Штавише, Запад је једнодушно признао да због Украјине неће ратовати са Русијом и да Кијеву неће пружати било какву озбиљну војну помоћ.

         Али, Москва и није желела да ратује против Украјине. Ми смо желели да издејствујемо промену курса у Кијеву без војне интервенције и без тога да, на радост англосаксонских геополитичара, ратујемо против Руса који се налазе са друге стране границе.

         То је могуће било учинити само притиском силе – користећи све њене форме. Војну, економску, политичку и информативну.

         Украјинска политичка елита мора постати свесна да наставак прозападне политике по сваку цену, може довести до распада земље – последња четири месеца готово да су је натерала да призна ову чињеницу.

         Устанак у Новоросији и присаједињење Крима био је одговор на насилни долазак на власт у Кијеву прозападних снага.

         Размере отпора на Истоку Украјине у почетку су биле недовољне за организовање другог, алтернативног центра власти и стварања у ходу друге, проруске Украјине (али свима је познато да се Руси тешко покрећу).

         Локалне власти су биле слабе и ослоњене на тајкуне, а репресије из Кијева су биле у стању да угуше започето превирање. Само незванична подршка из Русије помогла је новом проруском, антитајкунском покрету у Доњецку и Луганску да ојача и почне реални отпор.  

         Глупо је говорити да се Русија меша или вештачки провоцира устанак. Руски народ се не може поделити вештачком границом, исто као што је немогуће одустати од помоћи браћи над којом се надвила потенцијална претња чије размере они до краја нису свесни и брзо организовати отпор који они сами нису могли.

         Незванична помоћ Русије у последња три месеца је само нарастала и довела до тога да су браниоци и добровољци одолели нападима украјинске армије. Само признање да је готово немогуће угушити устанак и да је потребно водити преговоре - то је управо оно што је Русија у последња два месеца захтевала од Кијева и Запада. А право да се употреби армија било је један од важних аргумената који су поткрепљивали наше захтеве.

         Зашто Путин није искористио ту могућност објашњавају три разлога. 

         Прво, оснажен је отпор на Истоку Украјине. Сада он игра ту кључну улогу која не пушта Украјину на Запад – због чега једноставно није потребно користити регуларну армију. Русија је фактички упутила армију у Украјину, армију отпора – тачније, увео ју је руски народ од кога нема никаквих разлога одвајати Путина. 

         Друго, слањем регуларне војске било би немогуће уништити западни фронт који САД граде против нас. Демонстрирањем жеље да се договори о будућности Украјине за преговарачким столом, Русија јача оне снаге у Европи које све ове месеце одолевају притиску англосаксонаца који захтевају да се оснаже санкције и фактички прекину везе са Русијом.

         Враћање Украјине у нашу орбиту мора се одиграти без кидања веза са Европом – штавише, оно може бити инструмент који ће омогућити да ослабимо везаност ЕУ за САД, што у потпуности одговара нашим националним интересима. 

         Треће и најважније, слање војске на територију Доњецке и Луганске републике тренутно не решава главно питање за Русију: шта чинити са остатком Украјине?

         Да се ради само о припајању ДНР и ЛНР Русији (или о њиховој квази независности) онда би војска одавно већ била на граници са Дњепропетровском облашћу: јер, и Путину такође тешко пада бомбардовање Славјанска. Међутим, то би значило фактичку поделу Украјине и губљење шансе на њено преформатизовање и преоријентацију.

         Наравно да америчка војска не би ушла у Кијев – али, одвајањем Новоросије, лишили бисмо себе могућности да непосредно утичемо на развој унутарукрајинске кризе. А она ће се, како се буде погоршавала економска ситуација (већ ће с јесени почети да функционишу норме европских интеграција чије је прихватање Сергеј Глазјев назвао економских самоубиством Украјине) појачавати и унутрашња политичка борба.

         У случају да се формално очува јединствена Украјина и започну преговори о њеном будућем устројству (фактички конфедералном), а у светлу кризе и пада животног стандарда, све више региона југа и истока вући ће на страну Новоросије. У почетку идеолошки, а онда и политички. Тако да ће захтеве за неутралну федералну Украјину већина људи у незалежној (независној - прим. прев.) доживљавати потпуно природно. 

         Наравно, главна битка за Украјину водиће се на геополитичком нивоу, али ће много тога зависити од брзине и квалитета процеса у самој Украјини.

         Окренути Украјину према Русији помоћу наше армије, на жалост, много је теже него помоћу најстрашнијег, али поузданог лека – глади. Глади, коју ће изазвати антируска политика њених владара, а на то су осуђене њена државност и привреда. 

         Комбинација сва три фактора разлог је зашто Путин није искористио одлуку Савета Федерације (горњи дом руског парламента) од 1. марта ове године. Али, она је била историјска – од ње је почело „руско пролеће”, почело је окупљање руског света и отворен је отпор англосаксонском глобализму на свим фронтовима.

         Овај отпор добија најразличитије форме, а користе се најразличитији методи. Сада је ред на дипломатску игру и приморавање на преговоре. 

         За притисак на Кијев Путин ће прибегавати свим трима средствима која му стоје на располагању – економским (гас плус трговина), политичким (укључујући и заинтересованост Европе да у Украјини престане пушкарање) и најважније - војним.

         Порошенко схвата да ће се Новоросија, која се тренутно налази у стању стране која се брани, у случају да Кијев настави војну операцију, јачати далеко брже од кијевских снага. И да ће пре или касније прећи у офанзиву.  

         Наравно, засада Кијев није спреман да Доњецк призна као страну у преговорима, али то је тренутно главни Путинов интервални задатак. И, нема сумње да ће га он остварити.

         Највероватније, не из првог покушаја – исувише је велика вероватноћа да ће преговори пропасти, јер Кијев још увек није схватио да насилно решење кризе нема перспективу, као што се ни САД неће одмах помирити са неуспехом да се уништи побуњени Исток. Али, када Порошенко седне за преговарачки сто заједно са лидерима ДНР и ЛНР – наступиће нова етапа битке за Украјину.

         Без обзира да ли ће се та битка водити војним или политичким средствима и од тога колико ће дуго трајати – Путин се никада неће одрећи права Русије на Украјину.

         Председник је приликом посете Бечу то само потврдио, изјавивши да „ћемо увек бранити етничке Русе и онај део украјинског становништва који се осећа делом Руског света”.

         Превео: Горан ШИМПРАГА