Путин мора ставити тачку на вечите реформе и на двоструку лојалност владајуће класе

НЕ САМО ЗАТО ШТО ЋЕ СЕ НАСТАВИТИ ДУБОКА И НЕ КРАТКОТРАЈНА КРИЗА У ОДНОСИМА СА ЗАПАДОM

• Веровање у „невидљиву руку тржишта” која ће све  уредити за добро свих, у Русији је остало само у шали. Сви већ одавно знају да „невидљива рука тржишта” прво све покраде и све изнесе изван границе, а онда… Свеједно  је шта ће она после тога радити 
• Никакав колико-толико битан капитал неће се вратити у Русију. Разлог је баналан. Они који га поседују не верују ни у саму Русију, ни њеној власти.  И плаше се народа Русије. Претпостављам да многи од њих уз то страхују и од Путина
• Путин има највиши рејтинг (обично се наводи цифра 85%), односно, огромну подршку становништва. Међутим, властољубиво-владајућа класа, огрезла у само њој уносном перманентном реформисању, није променила своју психологију
• Не може ни да промени – таква се родила, таква ће и умрети. Питање је само: да ли ће умрети седећи на нашем врату или негде у медитеранским вилама са којима се свакако неће растати
• Међутим, ако јој се већ виле не могу отети, онда власт – може. И мора

         Пише: Виталиј ТРЕТЈАКОВ, главни уредник часописа „Политичка класа”

         АНКЕТЕ не лажу. Путин има највиши рејтинг (обично се наводи цифра 85%), односно, огромна подршка становништва.

         Није све тако једноставно и није све тако ружичасто са тим рејтингом.

         Прво, та подршка је повезана са спољнополитичким деловањем Путина, пре свега, наравно, са сјајном операцијом припајања Крима Русији,без крвопролића. Међутим, не може се сваке године припојити по један Крим и наставиће се дубока и не краткотрајна криза у односима са Западом.

         Друго, то је лични рејтинг Путина. Ништа слично се не запажа код свих других институција власти у земљи.

         Треће, било ко да каже и шта год да каже, материјални положај знатног дела становништва већ се погоршао и наставља да се погоршава. Првенствено због наглог пада стабилности рубље и сходно томе повећања цена. Према рачуноводству и статистици можда је инфлација код нас 8 или 9 процената. Реално, последњих месеци износи – најмање 30-35 процената. 

         Четврто, рејтинг није космичка ракета. Он не може да лети у бесконачност. Чак 100% не може да постигне, прецизније, не може бити више од 90 процената. Према томе, рејтинг ће се смањити раније или касније (а са садашњом економском ситуацијом пре раније, него касније).

         Главни узрок тог смањења (још је и добро, ако не пада) постаће управо економска ситуација.

         Сада је уобичајено да се претерано хвали економски део Путиновог говора од 4. децембра. Међутим, веома распрострањене оцене тог дела говора, које нису јавне, крајње су скептичне, при том и десничарске и левичарске.

         На пример, објављена је „потпуна амнестија капитала који се враћају у Русију”. Према мојим опсервацијама, мало ко верује не толико у „потпуну амнестију”, (премда не нарочито ни у њу), колико у то да ће се капитал вратити. Макар Кремљ прогласио не само пуну него „најпотпунију” амнестију. 

         Веровање у „невидљиву руку тржишта” која ће све  уредити за добро свих, код нас је остало само у шали. Сви већ одавно знају да „невидљива рука тржишта” прво све покраде и све изнесе изван границе, а онда… Свеједно  је шта ће она после тога радити. 

         Наравно, код нас је испарило веровање у „невидљиву руку тржишта”, али је остао економски  детерминизам у свести наших власти. Међутим, психологија је јача од економских теорија, тим пре, од њихових рахитичних  изданака који се данас зову „мапа пута”.

         Ако се у економске теорије разумеју само економисти, онда се у психологију разумеју – сви који имају пристојно животно и политичко искуство.

         Моје искуство ми сугерише да се никакав колико-толико битан капитал неће вратити у Русију. Разлог је баналан. Они који га поседују не верују ни у саму Русију, ни њеној власти.  И плаше се народа Русије. Претпостављам да многи од њих уз то страхују и од Путина.

         Главни проблем данашње Русије (према томе и Путина) – јесте проблем двоструке лојалности владајуће (властољубиво-владајуће) класе.

         Владајућем делу те класе Русија је потребна као место стварања капитала, а Запад – као место за његово чување и трошење. Можемо их назвати космополитама. Можемо узети мало тежи атрибут – значајан део тих људи сигурно су компрадори, чак и колаборационисти. Међутим, ствар је у томе што им се не може засметати да извозе капитал из Русије, а нереално је приморати их да га врате.

         Њима нису потребни чак ни Крим ни Сочи као место за одмор и трошење новца – они су одавно оријентисани на друга места поред осталог уз помоћ наше телевизије.

         Ја бих чак рекао да паметном и ефикасном економском политиком пре можемо да привучемо иностране милијарде у Русију, него што ћемо домамити милијарде наших богаташа већ изнете ван наших граница.

         Властољубиви део наше владајуће класе има другачију двоструку лојалност (мада је и првом такође инфицирана): на својим радним местима они прво служе себи, а затим (и то, ако то не противречи њеним интересима и за то остане времена) држави у којој је добила своје функције. Наравно, има изузетака, али они не одређују живот наше економије. 

         Живот наше економије одређује управо та властољубиво-владајућа класа, њена двострука лојалност коју сам описао, а такође према прописима о профиту и највећи бизнис – бизнис на реформама.

         Измишљање и спровођење реформи захтева само пакет папира, промену натписа и ротацију кадрова. Зато су у буџету предвиђени: високе функције, огромни буџетски токови, имовина, некретнине, свуда своји људи докле досегне рука реформатора. И нема никакве одговорности, чак ни за негативни резултат реформи.

         Психологија се не може забранити указом нити наредбом прерадити. Ни Општенародним фронтом се не може заплашити. Треба мењати или саму властољубиво-владајућу класу, или економску политику, или и једно и друго.

         Чини ми се да је Владимир Путин чекао да ће се од спровођених реформи на свим фронтовима сваког часа испољити обећани ефекат синергије. А да ће затим после 5-7 процената годишњег раста БДП једном бити могући и 10-15, па и 20 процената. Уместо тога смо добили нулти пораст и - да ли стагнацију, да ли стагфлацију. Изгледа и никакву иновативну економију, што значи најмање банкрот претходног економског курса бесконачног реформисања свега и свачега.

         У 2016. одржаће се избори за Државну Думу. То значи да већ пред крај 2015. читава политичка мисао власти неће бити сконцентрисана на економију, већ на придобијање бирача. Чиме? Плодовима реформи стамбено-комуналних услуга, здравствене заштите, образовања и науке? А зар су они златни?

         Путин има подршку већине становништва. Међутим, властољубиво-владајућа класа, огрезла у само њој уносном перманентном реформисању, није променила своју психологију. Наравно, не може ни да промени – таква се родила, таква ће и умрети.

         Питање је само: да ли ће умрети седећи на нашем врату или негде у медитеранским вилама са којима се свакако неће растати.

         Међутим, ако јој се већ виле не могу отети, онда власт – може. И мора.

         Јер, толико вила народ Русије неће издржати. Нити отрпити.

         Превела

        Ксенија Трајковић