Председничка кампања у Сједињеним Државама све више подсећа на Други светски рат

ОЖИВЕО ЈЕ И „ВОТЕРГЕЈТ“ - НЕ САМО ЗАТО ШТО ЈЕ НИКСОНОВА ОСТАВКА

ЗАТРАЖЕНА ПРЕКО Х. КЛИНТОН

Хилари Клинтон у истражном тиму афере Вотергејт

• Исламска Држава по великом броју параметара јако подсећа на браон кугу ХХ века (нацизам), а Сирија и Ирак - на Чехословачку уочи Минхенског споразума. Саудијска Арабија је веома слична Пољској, која је помагала Хитлеру да прогута Чехословачку, па је чак и учествовала у томе, да би касније постала следећа жртва страшног предатора-људождера
• Предизборна кампања Хилари Клинтон од почетка се заснива на пароли „Руси долазе“, што у великој мери опредељује величину донација Саудијске Арабије у изборни фонд Клинтонове, која сама себе сматра спонзором и заштитником исламиста широм света
• Присталице клана Буш очекују да пронађу на њеном приватном серверу и-мејл поруке које откривају умешаност Клинтонове у убиство америчког амбасадора у Бенгазију. При том рачунају да ће на тај начин избећи откривање истине да сва њена активност на месту државног секретара није била просто „катастрофална грешка“, како рече државни секретар Кери, већ злочин, сличан споразуму у Минхену, који је Други светски рат учинио неизбежним
• Не треба заборављати да се Труман након Рузвелтове смрти Рузвелта окружио људима који су отворено говорили да су САД у Другом светском рату ратовале на погрешној страни фронта и да је требало да се боре на страни Немачке против Совјетског Савеза. Ко зна, да офанзива Црвене армије на Берлин у пролеће 1945. није била онако брза, можда би се, капитулација Немачке 8. маја испоставила као сепаратни мир „савезника“ са нацистима
• Сад је јасно и да афера Вотергејт није била тријумф демократије већ специјална операција за уклањање председника који је détente сватао сувише озбиљно. Сада судар кланова Клинтон и Буш почиње да има сазвучност са том афером. Уосталом. Јер, 1974. године је захтев за повлачење председника Никсона уручила мало коме позната асистенткиња одбора Питера Родина и Џона Доара, који је истраживао скандал Вотергејт, млада адвокатица Хилари Клинтон

Пише: Александар ГЕСКИН

        ПРЕДИЗБОРНА кампања у Сједињеним Америчким Државама све више и више почиње да личи на светски рат, и то не просто на Светски рат, већ - на Други светски рат, само што је овог пута значајан део америчке елите стао на страну нациста.

        Упрво тако. Док амерички државни секретар Кери саветује Порошенка да два пута размисли пре него што опет нападне Доњецки аеродром и потпуно прекрши Мински споразум, а Барак Обама у Лондону признаје да кијевска хунта не жели да преговара са Доњецком и Луганском, већ само да их бомбардује - државни департман који заступа Мери Харф сасвим транспарентно наговештава спремност да усвоји закон о испоруци модерног офанзивног наоружања кијевским нацистима.

        За исто време, Ангела Меркел, која је управо била главни спонзор Минских споразума, проглашава анексију Крима злочином на конференцији за новинаре одржаној поводом њене посете Русији 10. маја у част сећања на оне који су дали своје животе да Немачка данас не би имала прилику да одлучује о судбини Крима.

        Све ово, благо речено, не доприноси смиривању ситуације у Украјини, у време када се многи стручњаци слажу да је подршка Запада режиму Петра Порошенка, осим безуспешних покушаја да се сачува образ, изгубила сваки смисао, и једини резултат те авантуре је блокирање заједничких напора Истока и Запада за обуздавање Исламске Државе.

        У међувремену, Исламска Држава по великом броју параметара јако подсећа на браон кугу ХХ века (нацизам), а Сирија и Ирак - на Чехословачку уочи Минхенског споразума.

        Сходно томе, Саудијска Арабија је веома слична Пољској, која је помагала Хитлеру да прогута Чехословачку, па чак и учествовала у томе, да би касније постала следећа жртва страшног предатора-људождера, храњеног и њеним напорима. Истина, овај пут се можемо надати, обзиром да се од Пољске сада не очекује одобрење за пролаз трупа у помоћ Чехословачкој, да Русија неће имитирати Совјетски Савез 1939. године, а да ће брзо докрајчени укронацисти, успети на време да се припреме за пријем важних гостију из Исламске државе, упркос  још једном неуспеху Лиге Народа, опростите - Уједињених нација.

        У међувремену, предизборна кампања Хилари Клинтон од почетка се заснива на пароли „Руси долазе“, што у великој мери опредељује величину донација Саудијске Арабије у изборни фонд Клинтонове, која сама себе сматра спонзором и заштитником исламиста широм света.

        Промена позиције Клинотонове по питању Исламске државе и Украјине може се очекивати само ако ИД постане непосредна претња Ер-Ријаду.

        Клинтоноиди контролишу светске медије, па NATO и Стејт департмана, користећи се и тиме, на брифинзима ове организације у име САД изнесе своје одлуке донешене унутар Стејт департмана, а не у Белој кући.

        Сходно томе, клан Буш, кога и даље подржава већина републиканаца који контролише оба дома Конгреса, након приступања њима и председника Обаме - рачуна и на извршну власт, судске и органе за спровођење закона, и верује у своју способност да нанесе пораз клинтоноидима, користећи стандардне методе политичке борбе.

        Међу тим методама, један од основних несумњиво биће „Сервергејт“ - приватни сервер који је америчка државна секретарка Хилари Клинтон користила у службене сврхе, што је строго забрањено законом.

        Важност „Сервергејту“ даје и то што присталице клана Буш очекују да пронађу на серверу и-мејл поруке које откривају умешаност Хилари Клинтон у убиство америчког амбасадора у Бенгазију, плус је оптужују за немар или откривање поверљивих информација. Рачунају да ће на тај начин избећи питање да заправо сва активност шефа клана Клинтон на месту државног секретар није била једноставно „катастрофална грешка“ како рече државни секретар Кери, већ злочин, сличан споразуму у Минхену, који је Други светски рат учинио неизбежним.

        Али, да бисмо доказали ову аналогију, неопходно је да се осврнемо на светску политику у протеклих седамдесет година, и погледамо је из птичије перспективе.

        Заиста, уочи Другог светског рата, САД је мучила иста oва дилема као и сада. До тада, они који сада подржавају нацисте, оптуживали су америчког председника Рузвелта да упетљава САД у рат против нацистичке Немачке и Јапана, скривајући обавештајне податке о предстојећем нападу на Перл Харбор.

        Након смрти Рузвелта, Труман се окружује људима који су отворено говорили да су САД у Другом светском рату ратовале на погрешној страни фронта, и да је требало да се боре на страни Немачке против Совјетског Савеза. И ко зна, да офанзива Црвене армије на Берлин у пролеће 1945. није била онако брза, можда би се, капитулација Немачке 8. маја претворила у сепаратни мир „савезника“ са нацистима, о чему заправо и говори изузетан Совјетски филм „17 тренутака пролећа“ (17 мгновений весны).

        Након капитулације Немачке и Јапана, ситуација у Сједињеним Америчким Државама је закомпликовна чињеницом, да је значајан део Републиканске партије, опијен атомском моћи, могао да се такмичи са Трумановим људима у фанатичном антикомунизму и у категоричком одбацивању споразума са Јалте, а њихова мржња према људима из Рузвелтовог најближег круга могла се поредити само са њиховом мржњом према комунистима.

        Довољно је подсетити да се један од њих звао сенатор Макарти, да бисмо схватили да су те године оставиле на Сједињеним Државама неизбрисив траг и да је могућност операције „Незамисливо“ (план атомског бомбардовања совјетских градова) стајао пред Јосифом Стаљином као стална претња.

Сенатор Џо Макарти, „ловац на комунисте” 

        Касније, када је Совјетски Савез стекао своју атомску бомбу, а совјетски МиГ-17 и МиГ-19 на небу Кореје доказали своју супериорност над америчким Суперсејбрамима, доводећи у питање способност САД да испоруче бомбе на одредиште, председник Труман је одбацио идеју о другом мандату у Белој кући и био је замењен командантом савезничких снага у Другом светском рату, генералом Ајзенхауером.

        За његове владавине је план „Незамисливо“ био више у складу са својим именом, а они који су гајили симпатије према нацистима на основу животињске мржње према Совјетском Савезу у одређеној мери су ишчезли са америчке политичке позорнице. Али, њихова сенка са ње никада није ишчезла, и мада председници Ајзенхауер и Кенеди фанатизам те врсте нису трпели, ипак је под притиском „партије рата“, или ако више волите „јастребова“ војно-индустријског комплекса, Вијетнамски рат заменио Корејски, а између њих је обављено размештање у Турској нових ракета средњег домета ПГМ-19 „Јупитер“, способних да долете до Москве за 10 минута. Последица је била ракетна Кубанска криза која није била прави рат, али је потенцијално могла засенити II светски рат.

        Победа Совјетског Савеза у Корејском рату је нивелисана смрћу Јосифа Стаљина, па је тек са доласком на власт председника Никсона потписан Париски споразум који је у ствари фиксирао пораз САД у Вијетнаму и споразум ОСВ -1, који је фиксирао ракетно-нуклеарни паритет СССР-а и САД.

        Овај паритет је довео до такозваног détente или попуштања међународне напетости и тај период је једини неконфронтациони период у односима између Русије/Совјетског Савеза и САД и чланица NATO.

        Пораз у Вијетнаму носио је толико очигледан карактер, такав да је цео свет био запањен ТВ-сликама хеликоптера који у паници напушта америчку амбасаду у Сајгону са кога висе људе, да је на страни Совјетског Савеза, или правилније, на страни détente био значајан део светских медија. Осим тога, не треба потцењивати размере масовног антиратног покрета у самим Сједињеним Америчким Државама и симпатије према Совјетском Савезу леве „интелигенције“.

        Сада, наравно, свега тога нема, али су зато на страни Русије тајно припремани технички пробој у модернизацији руске војске и морнарице и врло солидне златне резерве које руску економију чине много стабилнијом у односу на колебање глобалних цена енергената.

        Имајући све ово у виду, корисно је анализирати разлоге због којих је попуштање напетости доживело неуспех.

        Са канонске тачке гледишта, разлог за то је улазак совјетских трупа у Авганистан 1979. године, али Збигњев Бжежински је искрено признао да су САД саме намамиле Совјетски Савез у тај стратешки важан регион света, поставивши му стратешку замку. При чему су Американци у почетку имали на уму да супротставе Совјетском Савезу у Авганистану политички ислам, уз могућност да манипулишу ценама нафте у комбинацији са авганистанском машином за млевење меса. Та комбинација је препозната од стране неког штаба Хладног рата, као историјска шанса да се нанесе смртоносни ударац нуклеарној суперсили са којом су Сједињене Америчке Државе имале паритет потписан од стране председника Никсона у виду споразума START-1.

        Из ове перспективе, постаје јасно да је преврат Дауда 1973. године, који је свргнуо краља Авганистана и личног пријатеља Леонида Иљича Брежњева, Мохаммеда Захир-Шаха, ​​био предуслов за реализацију тог плана и прва у низу обојених револуција које данас доносе хаос у цео свет.

        Сходно томе, штаб ову одлуку о трансформацији détente у припрему за наношење смртоносног ударац стратешком партнеру за ублажавање међународних тензија није донео после 17. јула 1973. године. Али, ово време се подудара са почетком увођења технологије дељених борбених јединица и наводном увредом Леонид Брежњева, што сугерише да је штаб имао најтајније информације и донео је одлуке које су могле да доведу САД на ивицу пропасти, јер је у то време СССР поседовао одлучујућу војну предност у нуклеарном и традиционалном наоружању и његову реакцију на планиране догађаје није могао предвидети апсолутно нико.

        С друге стране, ретроспективно је јасно да је поменуто планирање победе у Хладном рату проистекло на бази скандала Вотергејт који је довео до опозива председника Никсона, а то, с друге стране, говори о томе да председник Никсон није био упознат са самим планом или да је био упознат са њим делимично, али је одбио да му да зелено светло.

        То чини скандал Вотергејт не тријумфом демократије, већ га чини специјалном операцијом за уклањање председника који је détente сватао сувише озбиљно, тим пре што је веза слушаоца у Ватергејт Хотелу са Никсоновом администрацијом остала недоказана. И у овом тренутку две линије нарације (савремена, у виду конфронтације између два суперклана у Сједињеним Америчким Државама, и прошла - у виду скандала Вотергејт) се спајају и почињу да звуче једногласно.

        Јер, 1974. године је захтев за повлачење председника Никсона уручила мало коме позната асистенткиња одбора Питера Родина и Џона Доара, који је истраживао скандал Вотергејт, млада адвокатица Хилари Клинтон.

        Превео Срђан Ђорђевић