Пре атентата на Ђинђића, Војска је била у стању да на КиМ порази и ОВК и снаге НАТО
ПОД ОКУПАЦИЈОМ И У ВЛАСТИ НАТО (ЕУ) – МИНИСТРОВАЊЕ БОРИСА ТАДИЋА (1)
- Тадићево министровање је било најогољенији вид што бруталног што перфидног разарања система одбране и Војске и њеиховог потпуног преобликовања према налозима НАТО
- Био сам лично присутан у много наврата, било непосредно када је Ђинђић као председник Владе посећивао Генералштаб на Бањици, или у друштву Павковића док њих двојица разговарају телефоном, и слушао како Ђинђић говори: „…генерале, чувај ратни кадар, јер Војску враћамо на Косово… наставићемо јачање Војске и спремати се за оно што је једино могуће за Косово...”
- Ђинђић је Бориса Тадића је, као некога ко му је посебно сметао и са којим се разишао скоро по свим питањима, предвидео за место амбасадора у Индонезији или некој сличној земљи на Далеком истоку...
- Крајем 2002. и посебно почетком 2003. године, на предлог Небојше Павковића, а по идејама и замисли Зорана Ђинђића, један посебно одабрани тим високих старешина на челу са генералом Владимиром Лазаревићем, студиозно је приступио планирању делимичног иновирања организационе шеме Војске. Трећи и најважнији задатак био је успоравање приступања, а затим и постепено одбацивање програма Партнерство за мир...
- Предлози о реорганизацији Војске, консолидовању система одбране и постављењима и унапређењима генерала и пуковника, срочени за Ђинђића на неколико папира формата А-4, нетрагом су после његовог убиства нестали или сакривени. Или су, што ће бити вероватније, доспели у руке Бориса Тадића, који ће касније, као министар одбране, углавном пензионисати генерале, некако баш по тим списковима
- Тешко је проценити шта би војска добила са Ђинђићем, али смо у то време још увек били спремни, моћни и решени изнад свега да за неколико седмица, уколико би се донела државна одлука, уђемо на КиМ снажним борбеним јединицама из више праваца (од Лепосавића, преко Мердара и Медвеђе, до Бујановца и Прешева) и да поразимо не само саставе ОВК већ и снаге НАТО, са све Бондстилом... Без грешке и већих губитака...
Пише: пуковник Горан ЈЕВТОВИЋ, Фонд стратешке културе
У ИСТОРИЈИ војне силе на овим, српским (и југословенским) просторима, министровање Бориса Тадића у периоду од 2003. године до 2004. године, које је само формално било руковођење а суштински противзаконито командовање, остаће забележено као најогољенији вид што бруталног што перфидног разарања система одбране и Војске, потпуно преобликовање према наложеној НАТО агенди и систематско удаљавање од традиција и тековина старих преко 150 година. А нарочито од достигнућа у одбрани из 1999. године.
Најважнији резултат који је Тадић остварио у почетном периоду била је убрзана, уз сву могућу медијску галаму, тзв. делимична или почетна реорганизација система. Прва мера – Генералштаб Војске СЦГ је препотчињен Министарству одбране мимо Уставне повеље и важећих закона о одбрани и војсци, чиме је главну полугу оружане силе ставио под личну команду и контролу (о чему је детаљно писано у претходном делу).
Паралелно су текле и остале активности које су се у условима вишемесечног ванредног стања, али и након тога, одвијале сасвим несметано и из угла шире јавности скоро па неприметно. Били су то снажни ударци у преостало везивно ткиво Војске, које ће дефинитивно бити покидано и, истовремено максимално сужен простор, како би се у догледно време систем ревитализовао и евентуално обновио.
Да би се до краја разумео период владања Бориса Тадића системом одбране, у наставку ће његово ангажовање бити обрађено по најважнијим целинама (областима), односно по активностима и догађајима од посебног значаја. У вези са тим, неопходно је шире описати и оно што на први поглед није у стриктној вези са њим, односно, оно што је претходило његовом доласку.
Руковођење Војном службом безбедности и осталим службама – кључни догађаји и генеза
Једна од најважнијих полуга Војске која се петооктобарским револуционарима налазила у посебном фокусу (као и њиховим западним менторима увелико инсталираним усред српске престонице), била је Војна служба безбедности. Значајан сегмент Војске, носилац елемента борбене готовости – „безбедност”, без које се није могла планирати и изводити било каква, а посебно не успешна одбрана и извршавање Уставом и законима додељена улога и бројни задаци у миру и рату.
До 01. јула 2002. године, када је усвојен „Закон о службама безбедности СР Југославије”, Војна служба безбедности је носила званичан назив „органи безбедности Војске Југославије”. Њима је стручно и вертикално руководила Управа безбедности Генералштаба ВЈ према строго утврђеним прописима и то преко одељења безбедности у армијама и командама видова, и даље, по дубини, преко одсека у корпусима и дивизијама, затим, преко органа у бригадама, пуковима и самосталним батаљонима. Органе безбедности су, као посебно важне карике чиниле и тзв. Контраобавештајне групе (КОГ) непосредно везане за Управу безбедности, чије зоне деловања су се поклапале са територијалним зонама армија и корпуса, и чији су задаци били од посебног значаја у заштити команди, јединица и установа Војске и система одбране у целини.
Тако конципиран и скоро па непробојан безбедносни бедем је био увезан, преко елемента борбене готовости – „командовање” (као и осталих елемената б/г, у чему је улога команданата на свим нивоима била одлучујућа), у јединствени и непоновљиви систем.
Високопрофесинална структура која је била прави темељ захваљујући којем је, у заједничком ангажовању, сарадњи и координацији са Војном обавештајном службом (Обавештајна управа ГШ са сличним органима и организацијом по дубини – вертикално и хоризонтално), систем одбране функционисао (са свим слабостима и изолованим проблемима), скоро па савршено. Уосталом, не заборавимо супротстављање НАТО-у у оружаној агресији 1999. године. Без свега напред наведеног, односно снажних војних служби, оно што је постигнуто било би, једноставно, немогуће.
Након познатих догађаја у случају Момчила Перишића, потпредседника Владе Србије и афере „Биро за комуникације” (о чему је детаљно писано у трећем и четвртом наставку серијала), преко којих је одиграна сложена субверзивна, тзв. „хенг аут” операција од стране западних обавештајних служби (британске и америчке, на првом месту), коначно су створени услови да се поред дестабилизације политичких прилика и стања у земљи, настави процес разарања Војске и нарочито, служби безбедности и осталих органа оружане силе. Оне су морале да се значајно ослабе, дезорганизују и ставе под тзв. демократску и цивилну контролу. А то је значило да се војне службе, практично, извуку из система и формално и суштински удаље од Војске, преобликују, изврши њихова пренамена и потпуно измени начин деловања.
Момир Стојановић
Укратко – имали смо снажан и квалитетно организован систем органа безбедности у ВЈ, уклопљен у изванредно пројектовану шему за коју је на врху пирамиде одговарао начелник Генералштаба (са својим помоћницима), а по дубини команданти армија и корпуса – сви заједно нестраначке личности. Међутим, доношењем „Закона о службама безбедности СРЈ” према мерилима ДОС-а и евроатлантских ментора, добили смо војне органе безбедности као посебно организовану „државу у држави”.
Извлачећи их из организације Војске, препотчинили су их Савезној влади формално, а неформално, доделили командну палицу над тако сложеним системом министру одбране као партијској личности, потпуно некомпетентној за послове безбедности и особито не за стручно руковођење.
Ево само једног од показатеља и до тада невиђеног парадокса у новоствореној папазјанији: руководиоци служби су били професионални припадници – генерали или пуковници, за чија унапређења и постављења је био надлежан искључиво председник државе као најважнији члан ВСО. Међутим, после доношења новог закона, председник државе, онај који командује Војском као целином, коју штите војне службе (наведеним законом извучене из састава Војске али се баве Војском), није више имао право да руководи војним службама ни званично ни незванично. Као ни начелник Генералштаба који је непосредно, оперативно командовао Војском и био одговоран за комплетно стање и борбену готовост у целини – али је, после доношења новог закона, остао без икаквих ингеренција над службама, без којих није ни могао да било шта планира и спроводи.
Да није било жалосно, заиста би било смешно.
И све под отрцаним изговором некакве силне демократске контроле тог апарата, коме су перфидно импутиране неподобштине и злоупотребе, којих, у стварности, није ни било. Бар не тамо негде од почетка 70-тих минулог века.
Само да наведемо, чак је и у оној СФРЈ постојала скупштинска контрола служби, али и бројни други механизми установљавања стања.
Фатаморганичне флоскуле петооктобараца о томе да су службе „отргнуте”, пласиране су од стране оних истих западних кругова који су нас петог октобра перфидно окупирали. А како они на западу контролишу своје службе и дају нам пример, докази су на сваком кораку и све више и више – од Гвантанама и осталих „пребивалишта” широм Европе, преко Викиликса и Сноудена, до дешавања у последњој обојеној револуцији на тлу Украјине или у БЈР Македонији.
Уосталом, бројне афере чији смо сведоци на политичкој сцени Србије, посебно последњих година (и месеци), јасно нам потврђују како се тек од онда када је успостављена „демократска” контрола над војним службама њима, односно појединцима из самог врха, и манипулише, чине злоупотребе, а њихово ангажовање плански удаљава од основне намене. И то не кривицом њених припадника. Једноставно, гурнути су партијским олигархијама у окриље (и центрима западних служби који, дословно, руководе партијама). А одатле се тешко излази или никако.
Како је напред наведену проблематику Борис Тадић „унапредио” доласком на место министра одбране и на који начин је руководио службама?
У вези са тим потребан је шири опис и предочавање момената који су претходили наведеноме, а са којима јавност до сада није била упозната.
Пре него је и заузео најважнију фотељу у систему одбране (подсетимо још једном – за ту функцију је стручно припреман у САД, у тамошњој обавештајно-безбедносној заједници), он је само неколико дана након убиства председника Владе Србије, др Зорана Ђинђића, када је већ било одлучено у врху Демократске странке ко ће бити нови српски премијер, а ко министри у државној заједници СЦГ, организовао незваничан али веома важан сусрет са тек одабраним и још увек непостављеним, новим начелником Управе безбедности Генералштаба ВЈ (ВСЦГ), тада пуковником, Момиром Стојановићем. Био је то догађај који ће врло јасно показати које су намере (и задаци), али и стил владања Бориса Тадића и до чега ће нас све то довести.
Сусрет је организован у једном од кафеа у улици Страхињића Бана у Београду (према информацији Стојановића, био је то познати Шутановчев кафић), где су га примили Зоран Живковић, будући председник Владе Србије, Борис Тадић новопредложени министар одбране СЦГ и Драган Шутановац као домаћин и високи функционер Демократске странке.
Циљ састанка је био да се упознају са будућим првим човеком Војне службе безбедности (с обзиром да је смена генерала Аце Томића већ била припремљена) и да му предоче „визију” деловања у новим условима, обавезе које ће имати на новој дужности и нарочито следеће, и то у виду праве заповести: (1) избегавање помињања и величање ратних команданата, а посебно Небојше Павковића и Владимира Лазаревића, (2) брзопотезно смањивање броја генерала у Војсци за 50 одсто, (3) одузимање Генералштабу сектора финансија и особито стамбеног обезбеђења и стављање у надлежност Министарства одбране – цивилној компоненти која ће брзо бити инаугурисана, и (4) обавезу приближавања НАТО-у кроз програм Партнерство за мир, зато што запад „више није наш непријатељ”.
Небојша Павковић
Врло сугестивно и у обавезујућој форми саопштили су збуњеном Стојановићу управо све супротно од онога што им је у аманет оставио покојни премијер Ђинђић, у чијој радној бележници су и пронашли име наведеног пуковника, као будућег челног човека Војне службе безбедности. И то је био једини разлог због чега су морали да га прихвате, с обзиром да га нису познавали и да није био њихов избор, већ писана заоставштина покојника.
Пуковник Момир Стојановић је за ову дужност одабран негде крајем 2002. и почетком 2003. године у склопу последњих покушаја значајних људи из Војске, прекаљеног ратног кадра, да се легално и легитимно спаси оно што је још могуће спасити. Лично сам у томе учествовао упорно га предлажући, и по сваку цену се заузимајући да преузме тако важан ресор, због школске спреме, знања и искуства, држања у рату, али и због објективне реалности – ускомешана јавност и невиђени напади на органе безбедности, где се кроз бројне лупе и микроскопе провлачило баш све. Свесно сам игнорисао и потценио (надајући се да ће са тим коначно престати) његову општепознату особину „превртања” и саморекламерства које је годинама усавршавао и довео до перфекције.
И то је била, врло брзо ће се испоставити, моја највећа професионална грешка. Признајем кривицу.
Успут, лично сам кључног дана када се одиграо наведени сусрет, обезбедио прихват Стојановића у Кабинету начелника Генералштаба, припрему, логистику и превоз до кафића у центру града, а затим га, по завршетку активности, дочекао у хотелу „Бристол”. Ту ми је он, онако запрепашћен, изнео до детаља ток састанка и потпуну промену раније зацртаног и њему предоченог курса деловања. Сведок свему наведеном је само још један припадник службе који је био у улози возача Стојановића до наведеног угоститељског објекта и назад, а коме, из разумљивих разлога, нећу наводити име.
О чему се заправо радило и шта је претходило овом веома важном догађају када се одиграо суштински преокрет у вези Војске и система одбране, који на најадекватнији начин одсликава доба министровања Бориса Тадића? Оно што следи у даљем тексту, једноставно се (и по први пут), мора написати, јер другачије није могуће разумети кључне ставке.
Зближавање покојног Ђинђића, као председника Владе Србије, са војним врхом, кренуло је сасвим легитимно и потпуно легално још средином 2001. године и то онда када је коначно схватио да пред собом има изузетно организован систем који воде професионалци и искрени родољуби, којима је стало до одбране државе, а не некакви „Милошевићеви партијски послушници”, чиме је годинама био оптерећен. Успешно решавање озбиљне оружане побуне у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, у такву оцену га је дефинитивно уверило.
Постало му је временом јасно да без јаке оружане силе и уређеног система одбране земље, нема никакве шансе да било шта у политици и у држави уради, а поготову не дипломатски на међународном плану и особито у одбрани Косова и Метохије.
Преко Небојше Павковића, који је у међувремену смењен и пензионисан, одржавао је специфичну везу са војним естаблишментом и то, морам признати (као непосредни сведок) крајње коректно и на потпуно позитивним пројекцијама. Био је то скоро прави шок и велико изненађење. Поготову за све нас који смо осетили „чари” петог октобра на чијем се челу управо он налазио. Наглашавам – са његовим дводеценијским политичким деловањем, апсолутно се нисам слагао, напротив.
Владимир Лазаревић и Небојша Павковић
Био сам лично присутан у небројено наврата, било непосредно када је Ђинђић као председник Владе посећивао Генералштаб на Бањици, или у друштву Павковића када њих двојица разговарају телефоном, или када је генерал препричавао своје бројне разговоре и контакте са именованим, у којим приликама је (иако је ово тешко за веровати), Ђинђић истицао, између осталог и следеће (парафразирам са великом прецизношћу и под пуном одговорношћу стојим иза написаног) – „…генерале, чувај ратни кадар, јер Војску враћамо на Косово… покушаћу да се изборим да генерал Лазаревић за годину, две постане начелник Генералштаба…припремите предлоге постављења и вођења генералског и осталог ратног кадра, како бисмо (када заживи СЦГ – прим. ГЈ) наставили јачање Војске и спремали се за оно што је једино могуће за Косово (деловало је као да не мисли само на Резолуцију 1244, већ и на шире ангажовање Војске, иако то није децидно изговарао – прим. ГЈ)… пронађите неког из војних редова ко ће професионално водити војну службу безбедности и неће изазивати скандале… ништа ме више у вези службе не интересује…”
Ђинђић је у том периоду (пар месеци пре трагичног догађаја) убеђивао Павковића да буде министар одбране СЦГ када државна заједница заживи. С обзиром да је овај то одбио због медијске и сваковрсне харанге кроз коју је прошао последњих година, идеја је била да онда буде заменик министра. Па је, како је и то одбио, одлучено да бивши начелник Генералштаба обавља функцију главног саветника министра одбране и да тако пресудно и оперативно утиче на процесе око и у Војсци и целокупном одбрамбеном систему.
За функцију министра је у тој варијанти био предвиђен Зоран Живковић, као један од ретких који је остао искрено веран Ђинђићу, и коме је овај веровао максимално. Али ће се и он врло брзо променити и приклонити пројектованој политици запада без резерве. Јасно је и због чега – поруке атентата су биле недвосмислене и сурове за све оне који су владали политичком сценом Србије и Ц. Горе, и благовремено схватали личне ризике у вези са тим.
(Према Павковићем тврдњама, с обзиром да му се Ђинђић све више поверавао при крају живота, још је само Бранислав Лечић и неколицина људи из странке спадало у категорију блиских, са којима је неговао односе пуног поверења. Са осталима више није био тако присан, удаљавао је од себе једног по једног, а Бориса Тадића је, као некога ко му је посебно сметао и са којим се разишао скоро по свим питањима, предвидео за место амбасадора у Индонезији или некој сличној земљи на Далеком истоку. Да ли је то била провокација, шала или искрена намера, тешко је утврдити, без обзира што је деловао уверљиво).
Дакле, крајем 2002. и посебно почетком 2003. године, на предлог Небојше Павковића, а по идејама и замисли Зорана Ђинђића, један посебно одабрани тим високих старешина на челу са генералом Владимиром Лазаревићем, студиозно је приступио планирању делимичног иновирања организационе шеме Војске, која би била обелодањена потпуно регуларно, у виду предлога и захтева, онда када се формира нова државна заједница. Укратко, тежиште је било на очувању и јачању постојећих оперативних састава, као први, а као други задатак, очување генералског и пуковничког, али и осталог ратног кадра, тако што би се један број њих померио са старе на нову дужност и мотивисао за даљи рад, давањем гаранција о статусу и професионалом напредовању.
Трећи и најважнији задатак био је успоравање приступања, а затим и постепено одбацивање програма Партнерство за мир, односно, механизма који је већ био покренут. Без намера да се са НАТО савезом нарушавају односи због ситуације на КосМету, како би се интензивно радило на испуњавању свих тачака из Резолуције 1244, и особито оне која се односила на повратак Војске и осталих државних органа. И, наравно, због безбедности Срба и неалбанаца који су остали да живе у јужној српској покрајини.
Неколико дана пред атентат на Зорана Ђинђића, завршена је наведена активност и он је преко Небојше Павковића до детаља са тиме упознат. Име Момира Стојановића, потоњег генерала и садашњег председника скупштинског Одбора за контролу служби, Ђинђић је лично записао у својој бележници и колико ми је познато, у вези са тим предлогом упознао ближе окружење, као и појединце из врха МУП-а и БИА.
То је био основни разлог да је Стојановић, једноставно, морао да буде постављен на чело Војне службе безбедности након атентата, иако је до последњег тренутка постојало противљење, како чланова ВСО, тако и појединаца у врху МУП-а, али и осталих чинилаца у државној заједници.
Припремљена именовања генерала и бројних пуковника била су записана на неколико папира, које смо, као финалну верзију, генерал Лазаревић и ја предали Павковићу 06. марта 2003. године приликом сусрета у кафе-ресторану стадиона „Партизан” на јужној трибини. Била је то верзија по којој нико од генерала и осталих припадника Војске не би био смењиван и пензионисан. Напротив, била је предвиђена лепа перспектива дословно свима који су тада били у служби.
И, тада, долази до нечег што је могло да има врло важну улогу у догађајима који су следили, имајући у виду да се радило о Војсци и о одбрани КосМета, а не о привредним или другим темама.
Небојша Павковић је пред нас двојицом позвао мобилним телефоном Ђинђића и обавестио га (парафразирам по сећању) – да је све завршено, да је предлог у писаној форми урађен, да ће му исти уручити што пре, преносећи формално поздраве од генерала Лазаревића и моје маленкости. Наравно, иако је садржај разговора био солидно легендиран, ипак, бар према ономе што сам непосредно чуо, могло је релативно лако да се дешифрује о чему се ради. Подразумева се од стране оних који су евентуално тајно слушали премијера или Павковића. Сигуран сам, иако немам поуздане доказе, да је таквих (служби) у том тренутку било више и да су мерили буквално сваку реч.
То је био 06. март. Ствари су се, бар што се тиче Војске, одвијале како треба. Убрзо, 12. марта Ђинђић је убијен. У атентату, у бруталном обрачуну, који се до тада могао видети само у западним земљама, или у оним земљама где западне службе решавају „текуће проблеме” у име Империје, тзв. црним операцијама.
Зоран Ђинђић
Да ли је онај телефонски позив, као и бројни други, имајући у виду вишемесечну активност у вези предстојећег консолидовања Војске у комбинацији са значајно измењеном реториком с којом је Ђинђић наступао у неколико познатих интервјуа, где је било евидентно да је радикално променио политику, бар што се тиче националних питања и очувања КосМета, могао да има директне везе са атентатом, остаје да време и евентуално неки нови сведоци потврде. Ја сам убеђен да је то био један од кључних разлога, ако ништа друго, онда да се одлука о елиминацији донесе убрзано.
Наравно, предлози о реорганизацији Војске, консолидовању система одбране и постављењима и унапређењима генерала и пуковника, срочени на неколико папира формата А-4, нетрагом су нестали или сакривени. Или су, што ће бити вероватније, доспели у руке Бориса Тадића, који ће касније, као министар одбране, углавном пензионисати генерале, некако баш по тим списковима, који су били саставни део наведеног предлога. Случајно или намерно? Само он зна одговор на ово питање.
Колико би Ђинђић у свом науму око јачања Војске успео (имајући у виду хаос у држави коме је сам пресудно допринео) а тиме и у одбрани Косова и Метохије, поготову у намери да врати снаге предвиђене Резолуцијом 1244, да ли би се из свега тога нешто конкретно изродило, тешко је било предвидети и тада, а још је теже са ове временске дистанце.
Међутим, у једно сам сигуран – Војска би добила на времену као и значајне логистичке и све остале, посебно моралне импулсе. Тиме би се бар зауставила њена даља разградња и уништавање, консолидовале би се расположиве снаге и свакако битније и на дужи период била одложена трагедија коју данас имамо.
А што се тиче КосМета – у тим тренуцима смо још увек били спремни, моћни и решени изнад свега, да за неколико седмица, уколико би се донела државна одлука, уђемо снажним борбеним јединицама из више праваца (од Лепосавића, преко Мердара и Медвеђе, до Бујановца и Прешева) и поразимо не само саставе ОВК већ и снаге НАТО, са све Бондстилом. И то занавек.
Уосталом, још с краја 1999. и у првој половини 2000. године, у Школи националне одбране и у Генералштабној школи, студиозно је и тимски осмишљена, оперативним документима обрађена, заокружена и верификована, а затим увежбавана хипотетичка: „Нападна операција Треће армије са ојачањима, на делове Јужног крила НАТО стационираних на Косову и Метохији”. И то у реалним условима – отцепљење Косова, прогон српског становништва, у амбијенту ваздухопловне превласти Алијансе, са преко 40.000 њихових припадника на терену и са пешадијским саставима ОВК у пуном броју, што је тада износило преко 30.000 бораца.
Да ли бисмо успели?
Наравно. Без грешке и већих губитака. Иза тога је стајала права војна наука, знање и искуство. Имали смо бројне снаге, борбену технику, све потребне ресурсе, правду на својој страни и несвакидашњи борбени морал. И нисмо имали страх.
И да не заборавимо (између осталог), значајан војни контигент Руске Федерације је повучен са Косова и Метохије тек у лето те 2003. године, а сигуран сам да је напред наведени план реализован, и да се нисмо као држава тако силовито определили за евроатлантски пут и срљали ка НАТО-у, да до тако нечега не би ни дошло. Даље закључивање се намеће само од себе.
Да ли би нам се у таквом пресеку војно-политичке ситуације, са израженом решеношћу да се брани Косово и Метохија и то у складу са Међународним правом и Резолуцијом 1244, са нашим снагама у јужној покрајини, дакле, доле, на терену, догодила 2004., а затим и 2008. година? Убеђен сам да до тога не би дошло.
(следи наставак)
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/pod-okupac...
