Позив Путину да стане на чело глобалног антимајдана и стави тачку на „либерални крах”

АУТОРИТЕТНО ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ ПОСТАВИО 10 ПИТАЊА РУСКОМ ЛИДЕРУ УОЧИ ЊЕГОВЕ СУТРАШЊЕ ВЕЛИКЕ ПРЕС-КОНФЕРЕНЦИЈЕ

• Није ли време да Русија отворено позове на оснивање политичког савеза који би био алтернативан западном а гарантовао би војну безбедност од спољног уплитања земљама које уђу у тај савез?
• Ви сте већ отприлике дефинисали идеологију те алтернативне политичке алијансе. Не заслужује ли та концепција да се гласно и директно декларише и понуди свима који желе да јој се придруже у форми међународног споразума?
• Није ли време да се Русија изведе из стварне јурисдикције Запада, евроунијских правних норми и закона и да се законодавство Русије прогласи за највишу правну норму за све њене грађане, правна лица и све институције власти, а међународне правне норме и споразуми – само у делу где не противрече руском законодавству?
• Није ли се код нас одужио период „првобитне акумулације капитала” са свим његовим безобразлуцима? Константно обнављање елите која плива у милијардама, и још их износи из земље и чекање док се она „засити” и прожме „духом патриотизма”– није ли то исувише скупо за Русију материјално и није ли исувише опасно – социјално?
• Није ли време да се призна да је такозвани либерални економски курс претрпео потпуни крах, и за одрицање и од њега и од свих његових пропагатора? Није ли време да се заустави велики део тих реформи, тим пре што је становништво уморно од њих? А да се оне реформе које су заиста потребне Русији, повере потпуно другим људима  - пре свега онима који априори имају патриотски, грађански и професионални став, познају и разумеју Русију и њен народ; онима који Русију не сматрају „нецивилизованом земљом”?

         Пише: Виталиј ТРЕТЈАКОВ, главни уредник часописа „Политичка класа”     

         У ЧЕТВРТАК, 18. децембра,Владимир Путин одржаће традиционалну годишњу прес-конференцију.

         Током уобичајена четири сата (плус минус неки минут) председнику Русије биће постављене десетине питања од којих су нека предвидљива.

         Ја не спадам у оне које треба уверавати да је суверенитет за Русију стоструко изнад пршуте: да је припајање Крима Русији не само историјски апсолутно праведно и да није постало само остварење снова које је 23 године сањала огромна већина Кримљана – то припајање истовремено је стратешки повећало војну безбедност Русије; као и да на санкције против твоје земље треба одговарати контрасанкцијама; да се Русија није посвађала са „читавим светом” и да САД са својим, авај, политичким вазалом, Европском унијом– уопште нису читав свет, иако су веома значајан, а често и доминантан део овог света…

         Међутим, ја истовремено схватам да је Владимир Путин са становишта Вашингтона, пошто се одлучио на поступке који се очигледно неће допасти Западу и који ће се обавезно тумачити тако да је Русија – агресор, а украјински расисти – заштитници демократије и слободе, померио међународну политику у фазу развоја у „ванредним околностима”.

         Уверен сам и да су САД сигурне да, или ће „поставити на своје место Русију и лично Путина”,  или ће моћи да се уједине изоловани делови глобалног антимајдана који још увек углавном ћуте и уморни су од америчке хегемоније и безумља који руше земље и изазивају ратове, при том далеко од самих САД. А и то, да се уједине, вероватно, баш под идејним вођством Русије. А онда је већ питање времена када ће и на који начин тај антимајдан спустити САД до нивоа „регионалне северноамеричке силе”.

         У потпуности се слажем да у реалним околностима краја 2013.-почетка 2014. Русија није могла да поступа другачије од онога како је поступила. Али, знам и то да је Запад, генерално, првенствено САД, морао да поступи онако како је поступио још једном проглашавајући Русију за „светско зло”.

         Управо у вези са свим овима, имам питања за Владимира Путина на која не чекам одговор за време конференције 18. децембра, иако би то била идеална варијанта, већ наредних недеља и месеци. При том, ти одговори не морају обавезно да буду речима. Чак је боље делима. Мада, неке ствари је боље прво декларисати.

         Прво питање. Мислим да се односи између Русије и Европске уније са садашњим политичким лидерима Европе неће вратити на раније стање, а и тада није било нарочито импресивно. Треба ли руска дипломатија коначно да пређе на стандардне методе Запада, на – отворени рад не само са званичним властима западних земаља, него и на сталне контакте са опозицијом?

         Друго питање. Данас Русија наступа у почасној улози једине земље света која политички другачије размишља. Улога је часна, али, као што видимо, осетљива. Међутим, међународна политика је веома прагматична, да не кажем цинична, и ствара се утисак да многе земље које нису мање од нас заинтересоване за сламање америчке хегемоније седе иза наших леђа посматрајући да ли ће Русија успети да не изгуби. Није ли време да Русија отворено позове на оснивање политичког савеза који је алтернативан западном а гарантовао би војну безбедност од спољног уплитања земљама које уђу у савез? И да у тај савез почне да привлачи земље које су далеко од  Paх Amerikana?

         Треће питање. Ви сте већ отприлике дефинисали идеологију те алтернативне политичке алијансе: гарантовано немешање у унутрашње ствари других земаља; ослањање на сопствене (традиционалне) политичке и демократске тековине; пуно одустајање од „извоза револуција”; очување традиционалних моралних и других вредности; максимална социјална праведност.  Не заслужује ли та концепција да се гласно и директно декларише и понуди свима који желе да јој се придруже у форми међународног споразума?

         Четврто питање. Очигледно да садашњи политички систем Русије са његовим фантомским партијама, који је код нас некритички пренет са Запада, готово у потпуности не одговара стварности наше земље  и зато не само да не функционише ефикасно и демократски, већ, заправо, пуца по свим шавовима. Није ли време за свеобухватну уставну и политичку реформу у Русији?

         Пето питање. Није ли време да се Русија изведе из стварне јурисдикције Запада, евроунијских правних норми и закона и да се законодавство Русије прогласи за највишу правну норму за све њене грађане, правна лица и све институције власти, а међународне правне норме и споразуми – само у делу где не противрече руском законодавству?

         Шесто питање. Очигледно је да географске и друге карактеристике Русије неће дозволити да се у нашој земљи формира животни стандард који је својствен неким малим и средњим земљама Европе, при том стандард који пре припада прошлости (60.-90.-те године ХХ века), него садашњости и будућности. Није ли потребно припремити и прогласити за циљ сопствена правила животног стандарда у Русији (уз то различита за њене различите регионе) и у складу са тим преуредити економску и социјалну политику?

         Седмо питање. Није ли време да се престане са прекоревањем становништва Русије због тога што је продуктивност рада код нас 2-3 пута нижа него на Западу? Прво, испоставља се да то једноставно није истина. Друго, како онда са тог аспекта оцењивати продуктивност и ефикасност рада наших чиновника на свим нивоима, а посебно на највишем, који, за разлику од наших радника, сељака, инжењера, научника, добијају потпуно западне плате? И није ли време у данашњим условима кад свако упоређује своју зараду не само са суседним градом, него и са западним земљама, да се нађе нови модел за мотивацију и високу ефикасност рада: прво плати више, па онда захтевај квалитетнији рад?

         Осмо питање. Питање социјалне правде. Није ли се код нас одужио период „првобитне акумулације капитала” са свим његовим безобразлуцима? Константно обнављање елите која плива у милијардама, и још их износи из земље и чекање док се она „засити” и прожме „духом патриотизма”– није ли то исувише скупо за Русију материјално и није ли сувише опасно – социјално? Није далеко  2017. г. …

         Девето питање. Мислим да нисте у заблуди у погледу тога да вас многи ваши потчињени обмањују када говоре о успесима својих ресора и реформи које спроводе. Али, сигуран сам да се варате у односу на размере те обмане. Јер, оне се стално увећавају. Није ли време да се прекине тај зачарани круг?

         Десето питање. Јасно је да један човек не може све у земљи да контролише и да неминовно мора много тога до повери руководиоцима нижег ранга. Ипак, каква је одговорност тих руководилаца? Није ли време да се призна да је такозвани либерални економски курс претрпео потпуни крах, и према томе, треба се одрећи и од њега и од свих његових пропагатора?  То исто може да се каже и о већем делу социјалних реформи, чији су алгоритми некритички или из себичних разлога њихових иницијатора позајмљени са Запада, или чак с њихове стране наметнути Русији.

         Ко је од иницијатора или пропагатора тих реформи одговарао због њиховог неуспеха? И да ли ће се та неодговорност и некажњеност наставити?

         Није ли време да се заустави велики део тих реформи, тим пре што је становништво уморно од њих? А оне реформе које су заиста потребне Русији, поверити потпуно другим људима  - пре свега онима који априори имају патриотски, грађански и професионални став, познају и разумеју Русију и њен народ; онима који Русију не сматрају „нецивилизованом земљом” од које треба правити Швајцарску, а народ – паразитима који ништа не умеју а тобоже их издржава измишљена „креативна класа”?

***

         Наравно, ово нису сва питања на која бих желео да чујем одговоре од председника Русије и, несумњиво, данашњег националног лидера наше земље, али је за један пут довољно. Сем тога, чини ми се да овако или другачије формулисана,али да управо ова питања, данас брину већину становништва у земљи, а не како ћемо „успоставити односе са Западом”, „давати емисије лидерима опозиције” и „можемо ли проводити одмор у одмаралиштима Европе”.

         Превела

       Ксенија Трајковић