Појавила се Шеста интернационала - исламска, никоме се не пише добро

ПЕТА ИНТЕРНАЦИОНАЛА СУ ХАКЕРИ АНОНИМУСИ, КАКО ИХ ПОНЕКАД НАЗИВАЈУ, АЛИ ОНИ НИСУ ОПАСНИ, НЕМАЈУ СВОГ МАРКСА

Ратници Исламске државе врше егзекуцију

• Америка је неспособна, а изгледа да и Европска унија више ништа не може. Остали су јој - резолуције, папири, документа, меморандуми, саопштења, страховања, а свим тим у Албанији ложе пећи
• Исламски фундаменталисти - су једино међународно удружење које ради на прави начин: Шеста Интернационала има своју Исламску банку, систем за узајамну подршку (као радници Енглеске и Француске који су помагали једни другима за време штрајкова), а и артикулисану идеологију која постаје све популарнија
• Русија тргује нафтом са западним светом и купује његове „ајфоне“, Кина и Латинска Америка своју децу шаљу у Немачку и Велику Британију да студирају, а Исламска држава Ирака и Леванта тежи ка томе да никакав западни свет више не постоји
• Није могуће „искористити радикални ислам“ за своје циљеве, зато што смо за њега и ми „неверници“ као и Американци. И нама ће сећи главе са истом хладнокрвношћу. Не због беса, него само зато што другачије не иде

Пише: Михаил БУДАРАГИН

 

        ПРЕ 150 година Прва Интернационала отворила је нову еру која се завршила поразом Совјетског Савеза.

        Данас се на наше очи формира Шеста Интернационала, а то никоме ништа добро не обећава.

        О Првој Интернационали добро је читати у брзом возу који се више нигде и никада не зауставља. У књизи - Лондон, 1864. година, пре 150 година, све је као да су живи, Маркс пише, Бакуњин одговара.

        А иза прозора се простире земља обавијена плавичастим димом са селима на пропланцима где само још совјетске трасе далековода подсећају на цивилизацију, а у возу се дистрибуира Wi-Fi и може да се нађе одговарајући цитат о томе да ће само међународни раднички покрет омогућити да се докрајчи хегемонија капитала.

        Није омогућио.

        У возу су менаџери, службеници, радници и нико не жели да се бори са хегемонијом капитала. Али, и Бакуњинова идеја им је страна: анархисти се не виде, сви мирно седе и гледају филм на таблетима, мислим да је о љубави или о агентима, а не о борби за самоуправљање.

        Пред крај XX века било је јасно да је западни модел капитализма виталан баш због тога што сваки запослени - чак и при најмањој шанси за очување пристојног животног стандарда -  одбацује сваку помисао на солидарност. 

        Убијати се ради бољег сутра? Отпустите ме, узећу кредит, купићу нови аутомобил. Воз се не зауставља, више се не сећамо места „А“, место „Б“ се засад не види.

        Почетак XX века удаљио је идеју револуционарног међународног уједињавања далеко од догледне будућности. Сада свако седи у свом кутку и пише некоме поруку да му се фотографија мачка  чини као врхунац уметничке савршености и дирљивости  („О, мацане, мимими“ - обично тако звучи).

        Наравно, на Мрежи постоје хакери анонимуси, Пета Интернационала како је понекад називају.

        Људи из свих земаља се удружују, али интернетски зналци потпуно су бескорисни и безопасни зато што се сувише лако купују, извршавају корпоративне налоге и углавном нису преокупирани борбом са капитализмом и државама него ситним акцијама. Свог Маркса тамо немају, свог Бакуњина - поготово.

        Поставите још двеста хакованих преписки - шта ће се променити? Неки европски чиновник треће линије изгубиће свој положај. То је већ борба.

        Главни парадокс, који је веома тешко изучити, јесте у томе што Мрежа не уједињује већ разједињује људе и нема веће препреке за међународну солидарност од Фејсбука: само на периферији (Либија, Украјина, Египат) још се може „издириговати“ некакав преврат врхушке. Међутим, промена елита не решава проблем власти капитала, она само помаже једним капиталистима да убијају друге успостављајући власт другог полуразбојничког клана.

Тешко наоуражање Исламске државе

        Те промене се не могу назвати револуционарним.

        Сви који су могли да постану окосница Интернационале (у сваком случају још пре десетак година то се озбиљно очекивало) нису оправдали наде. Тако, на пример, треба заборавити на канцеларијске службенике и на „плаве оковратнике“: њих можете колико хоћете да заситите насловима типа „Путин је оборио Бониг, уверљиви докази - скриншот са Твитер-а“.

        Каква је ту борба са било ким?

        Још горе изгледају професионални „левичарски“ политичари и друштвени радници који су тако дуго бранили исламске терористе и васпитали неколико десетина Брејвика.

        После пола века борбе за идеале, они су спремни да на филмски фестивал у Кану донесу следећи у низу илегалних (и неподношљиво досадних) иранских филмова о патњама лезбијки у шеријату и да се претварају да они никако нису одгајали носиоце шеријата.

        Вероватно опет Путин, нема ко други.

        А међудржавна уједињења? Например, у Савету безбедности ОУН гласа Албанија, (то је таква Украјина само потпуно сиромашна и неписмена), а Косово прети Русији санкцијама.

        ЕУ путује по кијевском Мајдану и храни будуће припаднике казнених одреда колачићима: изгледа да Европска унија више ништа не може. Остали су јој- резолуције, папири, документа, меморандуми, саопштења, страховања, а свим тим у Албанији ложе пећи.

        Исламски фундаменталисти - су једино међународно уједињење које ради на прави начин, Шеста Интернационала која има и своју Исламску банку, систем за узајамну подршку (као радници Енглеске и Француске који су помагали једни другима за време штрајкова), артикулисану идеологију која постаје све популарнија.

        Аналогија са радничким покретом биће сасвим очигледна ако подсетимо да Русија тргује нафтом са западним светом и купује његове „ајфоне“, Кина и Латинска Америка своју децу шаљу у Немачку и Велику Британију да студирају, а Исламска држава Ирака и Леванта тежи ка томе да никакав западни свет више не постоји. 

        САД су однеговале Исламску државу Ирака и Леванта, снабделе је оружјем, дале јој саветнике, уопште - учиниле све да радикални ислам на новом нивоу постане много јачи и опаснији од Ал-Каиде. Исламисти, наравно, ништа не оснивају сами, ратују америчким оружјем.

        Али њима није ни потребно да нешто оснивају, јер може да се користи то што у ЕУ седе угојене бирократе, а Барак Обама - пошто је одао почаст обезглављеним америчким новинарима чашом, уместо да јасно објасни како конкретно намерава да побеђује Исламску државу - прича о злочинима Русије.

Тенкови ИД у Сирији

        Разуме се, нема ниједне речи о масовним гробницама. То Исламска држава у њих сахрањује, своје. А у међувремену, САД ће непојмљиво бомбардовати Сирију да би се у земљи коначно учврстила власт радикалних бојовника.

        Ислам наставља офанзиву. На средини је пруга, одмах иза окуке налази се литица. Она се сада вероватно може дићи у ваздух и рашчистити пут, али победа Исламске државе довешће до тога да ће следећа организација која одлучи да почне свој џихад бити још опаснија.

        У чланку „Калифат ће уништити САД“, Петар Акопов пише о томе да нама све то одговара. „Али, шта је то исламски тероризам? То је облик протеста против западне експанзије како војне, тако и цивилизацијске, против окупације и слома културног кода“ - тврди аутор.

        Истим тим речима европски интелектуалци XIX века тврдили су да ће Интернационала помоћи једним државама да победе друге: ми ћемо, тобоже, рукама британских радника себи рашчистити пут.

        Све то завршило се Првим светским ратом, стварањем СССР-а, Другим светским ратом и тријумфом САД. Извините, где је сада она Француска? Погледајте Оланда.

        Сматрам да није могуће „искористити радикални ислам“ за своје циљеве, зато што смо за њега и ми - исто такви „неверници“ као и Американци, и нама ће сећи главе са истом хладнокрвношћу. Не због беса, него само зато што другачије не иде.

        Ми нисмо у стању да се сами боримо са том претњом. У тој борби Запад нам није савезник како на нивоу држава, тако ни на нивоу друштва и грађана.

        Од признавања те чињенице и треба почињати. Наш воз је за сада на путу, а Wi-Fi још увек дистрибуирају готово бесплатно, ипак, не треба се заносити.

        Украјинска криза је показала колико су данас неспособне и САД и Европа, мораћемо са тим да живимо, допадало се то некоме или не. 

        Да живимо пред лицем нове, непознате силе која не одбацује нашу позицију, наше вредности, наше државно уређење, већ саме принципе нашег постојања.

        Сиђи, стигли смо, како се говорило у време Владимира Иљича.

        Превела Ксенија Трајковић