Почео Велики судар, Москва одбацила „геополитику веселости“

„РУСКА ИСТОРИЈА ЈЕ ПОВРАТИЛА, ОБНОВИЛА СВОЈ РУСКИ ТОК

ОД РОЖДЕСТВА ХРИСТОВА 2014. ГОДИНЕ“

Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ    

• Чинило се 90-их да се Русија помирила са крајем своје историје и да је решила да се препусти невиним радостима декаденције... У неку руку, ми смо тада молили да нам омогуће историјску еутаназију - да одемо тихо, полако и без бола
• Изгледало је да ће се Русија трсити мало, покаткад показивати мишиће, а затим набацити нешто буржоаског сала, навикнути се на толерантну ситост и одбацити своје исувише неевропске периферне области. Другим речима, да ћемо се смањивати и скупљати и коначно растворити на просторима немачке периферије, да ћемо постати велика земља између Естоније и Румуније
• Али, малодушни средњоевропејац се одједном исправио на задњим шапама, рикнуо и обрнуо - не, не као медвед. Медвед то је исувише брутално. Обрнуо се као нешто ловачкије, али пунктуалније и углађеније...
• И тај један кратки трзај био је довољан да се клатно руске историје покрене и да почне да пулсира у свом познатом темпу. Заборављени механизам те историје, којим данашња генерација чак не зна ни како да се користи, изненада нам је сам доспео у руку, па смо се почели присећати како се са њим поступа
• Уверен сам - ако прегурамо 2015. годину, ако се не преломимо и не предамо, ако не почнемо опет да молимо за своју веселу и безболну смрт - поново ћемо постати господари ситуације, укључујући у ту ситуацију и саму Европу

        РУСКА историја је повратила, обновила свој руски ток од Рождества Христова 2014. године.

        Деведесетих година је за неко време чак постојало осећање негативног времена чија брзина се нагло смањивала, остављала иза себе пустош, све сводила на нулу и обесмишљавала све што је дотад било. То је земљу одбацивало не у 1917. годину, не чак ни у 17. век, него у неки 17. миленијум са минус предзнаком, у касни неолит када су мамути изумрли, а вечни лед се топио, па је нестала култура ловаца на крупну дивљач, која је постојала око Дона и Донца, јер су сами ловци помрли од глади.

        Чинило се да се Русија помирила са крајем историје и решила да се препусти невиним радостима декаденције, претворивши се у земљу петродолара које нико не страши, у земљу која ни са једном новом годином није била сигурна да ли је „млада држава од 20 година од настанка“, или је иза ње „велика хиљадугодишња историја“.

        У сваком случају, то је била историја са два века од Бородинске битке, три века од настанка Петербурга, хиљаду година постојања Јарославља и 1100 година од настанка Русије. А чинило се да је све то нешто попут неког минералног ресурса који се може трампити за валуту стабилности и за рејтинге подршке.

        Сва наша историја није имала никакав наставак, никакав даљи развој, никакво се форсирање није ни претпостављало.

        Наша будућност тада је такође изгледала безалтернативно.

        Изгледало је да ће се Русија трсити мало, покаткад показивати мишиће, а затим набацити нешто буржоаског сала, навикнути се на толерантну ситост и одбацити своје исувише неевропске периферне области. На крају крајева, да ће у Русији, у овој или оној форми, тријумфовати средња класа која ће и код нас живети „као људи“ - без неких крахирања и посебних амбиција. Све у свему, да ћемо се ми смањивати и скупљати и коначно растворити на просторима немачке периферије, да ћемо постати велика земља између Естоније и Румуније.

        Данас то може да нам изгледа смешно, али се многима, не тако давно, чинило најсрећнијим исходом.

        Тада су се - методом покушаја и по цену грешака - тражили идеологија и лидери за такав сценарио. Тада су нам претешки били и сами расходи државности и негативни салдо спољнополитичких амбиција.

        У темељима тог синдрома научене беспомоћности лежало је, наравно, неверовање у саму могућност наставка своје руске судбине.

        У неку руку, ми смо тада молили да нам омогуће историјску еутаназију - да одемо тихо, полако и без бола, без крви и прљавштине, опчињени торбицама „Луј Витон“ испоклањаним невољеним женама.

        Све то било је праћено питањем: „Зар је могуће да чак ни ово нисмо заслужили“?

         „Нисте заслужили“! Трас! На главе нам се сручује ланац са мајдана у руци гоблина са перчином. Шљис! Разбија се и почиње да пламти „коктел Молотова“.

        Постало је јасно да никакве еутаназије неће бити. Да ће бити само Козачка Сеча Зарђалом Моторном тестером док се хохоће цео „цивилизовани“ свет.

Прослава Божића на Црвеном тргу

        А шта се догодило потом - не разумем баш најбоље.

        Малодушни средњоевропејац одједном се исправио на задњим шапама, рикнуо и обрнуо - не, не као медвед. Медвед то је исувише брутално. Обрнуо се као нешто ловачкије, али пунктуалније и углађеније...

        Овај преображај ми се чини спонтаним и инстинктивним откривањем сопствене природе, а не плодом неког лукавог плана. У верзију о прорачунатости и унапред смишљеном деловању не уклапа се наше стално проклизавање и губитак темпа у догађајима који су уследили.

        Међутим, и тај један кратки трзај био је довољан да се клатно руске историје покрене и да почне да пулсира у свом познатом темпу (али не за нас, њене пасторке). Заборављени механизам те историје, којим данашња генерација чак не зна ни како да се користи, изненада нам је сам доспео у руку, па смо се почели присећати како се са њим поступа.

        Стварао се утисак да смо на снимању руске верзије блокбастера „Ноћ у музеју“.

        Ево, домогли смо се злата Скита, ево наилази кнез Владимир са дружином, ево Јермака са његовим одредом, ево Ушакова, Сењавина, Нахимова и Суворова са Кутузовом на истој паради. Ево устаника, ево устанака, Свевелике војске Донске и Азовског седења.

        Чак и Гогољ са својим старим козаком Тарасом и његовим пророчанством о „долазаћем православном цару са истока“ изненада у њему милој Украјини постаје непожељни гост којег треба истерати.

        Старе моћне речи и стари преоозбиљни за нашу епоху тектонски разломи пространства.

        Историја је са нама неочекивано почела да разговара преко географије. Почели смо да се у летописима старих векова сусрећемо час са Свјатославом, час са тиме како је геније атинске демократије Перикле, опремио црноморску експедицију атинске флоте и са њом завирио на Крим. Уосталом, не разумем због чега подсећање на ту чињеницу изазива ужасно негодовање код новопеченх „поборника демократије“.

        Доказ да је пред нама ход Велике Историје - јесте и њена способност да делује преко малих група. Показало се да је довољно неколико десетина људи - мање него што је било потребно конквистадора да освоје империју Инка - да се натера цео Нови Светски Поредак да се суочи са пукотинама за које нема лека.

        У овој историји је пуно бола, крви, суза и трагедија. Тако је било и 2. маја у Одеси.

        Већ пола године траје мучеништво Доњецка, Горловке и Луганска. Само, много трагедије било је и у оном периоду када је изгледало да је време стало. То су биле трагедије људи који су били лишени смисла, преживљавања катарзе и очишћења.

        А такве бесмислености живљења у 2014. уопште није било. Напротив, сваки бол и свака смрт чинили су оне који су остали у животу - просветљенијим, смелијим и љућим.

        Постоје наравно и они који од оваквог тока историје добијају морску болест. Неки зато покушавају да у њене механизме и моторе сипају песак и стакло. Неки се спремају да се отворено, и у гомилама, бију у груди и да као падавичари траже: „Вратите назад еутаназију! Ми не желимо ни живот ни бол! Ми смо већ безмало престали да се поистовећујемо са овом земљом коју су готово лишили крви и плоти!“

        Покојни истакнути руски геополитичар Вадим Цимбурскиј волео је да цитира ову ироничну забелешку Достојевског о руским западњацима: „Ми смо Европљани и циљ нам је да дођемо до веселости. А најбоље је да то не буде никад и да не добијемо ништа. Ето, то је све“.

        Геополитика „веселости“ саму себе је потрошила уз одушевљене аплаузе веселих људи који су тапшали убицама деце. Сада их чак није могуће назвати ни кловновима: за кловнове су превише зли.

        Уверен сам - ако прегурамо 2015. годину, ако се не преломимо и не предамо, ако не почнемо опет да молимо за своју веселу и безболну смрт - поново ћемо постати господари ситуације, укључујући у ту ситуацију и саму Европу.

        А ако се сломимо, бићемо избачени на сметлиште неуспелих цивилизација. На тој депонији биће смрдљиво и димиће се од аутомобилских гума које горе, биће пуно бува и пацова.

        У историји све изгледа логично и унапред предодређено само онда када је она већ завршена и кад се охладила. А док траје велика историјски судар - никада и ништа није унапред одређено.

        Историјска судбина - то није фатум него Поступак.