Питање у функцији идиотизације: како би Србија изгледала да је Ђинђић жив?
ТАДИЋ: КАО МИНИСТАР ОДБРАНЕ, ПОСМЕЊИВАО САМ
СВЕ КОЈИ СУ ИМАЛИ ВЕЗЕ СА АТЕНТАТОМ
Зоран Ђинђић
- Уместо разматрања Ђинђићеве политике и из ње проистеклих последица - нуди се јефтина пропаганда која самом Ђинђићу више никако не може да помогне, али зато додатно идиотизује јавни простор, што наравно помаже свима који на мртвом Ђинђићу граде сав свој политички кредибилитет и легитимитет
- Нарочито је погубно што се прећуткују многобројне зјапеће пукотине у званичној верзији атентата, као и јасан политички заокрет ка национално одговорнијем становишту који је Ђинђић покушао да изведе баш уочи смрти (и који га је, могуће је, управо и коштао живота)
Пише: Миодраг ЗАРКОВИЋ
СВАКОГ 12. марта све српске телевизије и дневне новине претворе се у „деливери јуните“ за јачање култа личности Зорана Ђинђића, убијеног 2003. управо на тај датум: потанко се преносе изјаве наводно и даље ганутих његових сарадника и самозваних пријатеља, брижљиво се описује кретање сваке од све бројнијих поворки које обилазе његов гроб или пак место на којем је убијен (улаз у зграду Владе Србије), и, наравно, подсећа се на најзначајнија места из његовог животописа.
У обавезни репертоар спада и једна заиста ретка будалаштина, а то је незаобилазно испитивање „грађана“ шта они мисле, како би Србија данас изгледала да је Ђинђић и даље жив.
Микрофони се гурају под нос цивилима који су у некој од поворки кренули да одају пошту усмрћеном премијеру, дакле онима који су јавно опредељени као Ђинђићеви поштоваоци, а они онда крећу да ређају бајковита пренемагања о томе како би Србија, да је Ђинђић наставио да је води, данас била богата, уређена, здрава, снажна, весела, насмејана, енергична и сличне маштовите глупости.
Али, шта осим глупости па може да се понуди као одговор на тако глупо питање?!
Да ли је икада у историји новинарства постојало ишта бесмисленије од овог питања?
Чак и деца у неком тренутку науче да им је паметније да се окану узалудног „шта би било кад би било“ уљуљкивања! А ово што српска гласила, нарочито телевизије, приређују сваког 12. марта, горе је од узалудног - то је очигледно морбидно, али је успут и изразито штетно.
Штета се првенствено огледа у томе што се неопходно разматрање Ђинђићеве политике и из ње проистеклих последица додатно одлаже, а уместо тога се нуди јефтина пропаганда која самом Ђинђићу више никако не може да помогне, али зато додатно идиотизује јавни простор, што наравно помаже свима који на мртвом Ђинђићу граде сав свој политички кредибилитет и легитимитет.
Нарочито је погубно то што се прећуткују многобројне зјапеће пукотине у званичној верзији атентата, као и јасан политички заокрет ка национално одговорнијем становишту који је Ђинђић покушао да изведе баш уочи смрти (и који га је, могуће је, управо и коштао живота).
Шта би, дакле, било са Србијом да је Ђинђић и даље жив?
Једини разборит одговор гласи: сигурно је само да бисмо данас били поштеђени барем једног глупог питања.
П. С. Некада и сумануте изјаве могу да буду врло корисне. Гостујући на Б92, баш на годишњицу Ђинђићеве смрти, бивши председник Србије Борис Тадић рекао је ово: „Ја сам био министар одбране и посмењивао сам све који су имали икакве везе са убиством.“ Нажалост, водитељ није затражио од Тадића да појасни шта је под тим мислио. Кога је он то сменио зато што је имао некакве „везе са убиством“? Шта уопште значи „икаква веза са убиством“? Да ли је то Тадић вршио сопствену истрагу и дошао до неких сазнања која су промакла чак и суду? Или је, несмотрен каквим га Бог дао, и овом приликом неопрезно признао још један начин на који је стигао да злоупотреби власт?
