„Отпор“ опет у Украјини: ко су пси (ненасилног) рата?
КИЈЕВСКИ БУЛДОЖЕР ИСПРЕД УКРАЈИНСКЕ ВЛАДЕ - „КОПИЈА“ ЈЕ ОНОГ КОЈИМ ЈЕ 5. ОКТОБРА СРБИЈУ УСРЕЋИВАО ЏО БАГЕРИСТА
- „Отпор“ је заиста донео читаву револуцију у систем организовања ненасилне борбе и у Србији се показао као изузетно успешна и опасна метода. На хиљаде младих Срба улазили су у „Отпор“, верујући да руше „издајника“ Милошевића, а заправо су послужили као оруђе за окупацију сопствене земље која је после 2000. постепено увођена
- Део отпораша се специјализовао за развијање и наплаћивање стеченог знања, па су заједно са својим ментором Хелвијем наставили да обучавају стотине и хиљаде младих људи из више десетина земаља. До сада је избројано преко тридесет земаља у којима су они помогли да се сруши власт!
- По правилу су своје услуге више него добро наплаћивали помажући интересе САД. Један од бизарнијих случајева је њихово деловање на Малдивима где су 2008. помогли Мохамеду Нашиду да победи на изборима и за то добили мало острво Тинаду са 14 кућа које су рентирали зарађујући леп профит
- Чињеница да Београд представља базу за дестабилизацију нама пријатељских земаља као што су Русија, Белорусија или Украјина, последица је управо тога што је и Србија земља коју су и отпораши 2000. довели директно под западну окупацију
Пише: Миша ЂУРКОВИЋ, за руску информативну агенцију „Рекс“
ПРЕ неколико дана Џулијен Асанж је на свом твитеру послао упит о организацији „Отпор“ и њеном лидеру Срђи Поповићу. Питао се да ли су отпораши и данас повезани са дешавањима у Кијеву.
Поповић је убрзо демантовао да он лично има било какве везе са актуелним дешавањима у Украјини. Додуше, рекао је „ја нисам“ што не значи да неко од њему блиских људи или бројних ученика и следбеника који су пролазили такозване курсеве ненасилне борбе, нису директно ангажовани и укључени у актуелне покушаје подривања легалне и легитимне украјинске власти. Посебно што су недавно обелодањени и мејлови који су Поповића и његову супругу директо довели у везу са агенцијом Стратфор, познатом као испостава CIA.
Пре безмало десет година, Поповић и његови сарадници из „Отпора“, тада већ преименованог у CANVAS, директно су обучавали студентске активисте из покрета Пора који је одиграо велику улогу у такозваној наранџастој револуцији.
Данас је Пора, након што је прерасла у неуспешне партије, већ увелико потрошен бренд који се више не користи. Али, првог децембра на улицама Кијева појавио се багер који је у потпуности верна реплика сцене са багером познатог багеристе Џоа који је Петог октобра 2000. јуришао на зграду парламента и телевизију у Београду док је рушен Милошевићев режим. Дакле, на овај или онај начин „Отпор“ је преко своје методологије заиста поново присутан на улицама Кијева, након што је пре десет година очигледно већ једном „усрећио“ Украјинце.
Но, нове генеарације украјинске омладине, које не памте добро шта се дешавало пре десет година и шта су године „проевропске власти“ донеле њиховој земљи, данас су на улицама - верујући да се боре за неке идеале. Њима би, међутим, заиста требало објаснити како - и не знајући - постају инструменти у рукама ових „паса (ненасилног) рата“. Шта је, дакле, „Отпор“ и шта је све он донео и Србији и савременом свету?
Прича о „Отпору“ треба да почне од америчког филозофа Џина Шарпа који је за потребе обавештајне заједнице САД подробно изучавао разна искуства ненасилне борбе. Тако је проистекла позната књига „Од диктатуре до демократије“, објављена 1993. која је у међувремену постала нека врста приручника за извођење неанасилних револуција.
Током осамдесетих до Шарпових идеја је стигао и пуковник америчке војске Роберт Хелви. Њих двојица су сарађивали у оквиру института „Алберт Ајнштајн“.
Хелви је подробно изучио Шарпове идеје и превео их у опасну војну тактику која користи ненасилна средства за борбу против непријатеља и то пре свега за дестабилизацију режима и смањивање њиховог легитимитета. Током деведесетих, он је ове стратегије испробаво усавршавао на терену у Бурми (Мјанамар), да би од 1998. коначно почео да их спроводи у дело обучавајући омладинце из Београда који су се борили против Милошевића.
Пуковник Хелви, иначе официр војне обавештајне службе САД, оптуживан је током протекле деценије за блиске односе са CIA, за коју је са пуно индиција везиван и читав пројекат CANVAS.
„Отпор“ је заиста донео читаву револуцију у систем организовања ненасилне борбе и у Србији се показао као изузетно успешна и опасна метода. На хиљаде младих Срба улазили су у „Отпор“, верујући да руше „издајника“ Милошевића, а заправо су послужили као оруђе за окупацију сопствене земље која је после 2000. постепено увођена.
Након револуције, екипа „Отпора“ је неуспешно покушала да уђе у политику. На изборима 2003. добили су свега 3% гласова. Затим су се поделили на две врсте актера.
Једни су се уз подршку својих западних ментора инфилтрирали у већ постојеће мејнстрим политичке странке и бизнис у Србији. Тако је Демократска странка постала препуна бивших кадрова „Отпора“, а Слободан Ђиновић (који иначе и даље формално води CANVAS са Поповићем) незнано како постао је власник другог провајдера фиксне телфоније Орион телеком.
Други део екипе специјализовао се за развијање и наплаћивање стеченог знања па су заједно са својим ментором Хелвијем наставили да обучавају стотине и хиљаде младих људи из више десетина земаља.
До сада је избројано преко тридесет земаља у којима су они помогли да се сруши власт!
По правилу су своје услуге више него добро наплаћивали помажући интересе САД и оне помињане агенције. Један од бизарнијих случајева је њихово деловање на Малдивима где су 2008. помогли Мохамеду Нашиду да победи на изборима и као захвалност добили мало острво Тинаду са 14 кућа које су рентирали зарађујући леп профит. Нашид је после смене 2012 ухапшен.
Наравно, „Отпор“ је деловао увек у земљама чије су власти биле проблематичне са становништа интереса САД, тако да је своје франшизе добијао у Белорусији, Украјини, Венецуели, Либану или Египту.
Читаво Арапско пролеће може се тумачити као део таласа обојених револуција са све духом „Отпора“.
Но, „Отпора“ никако није било у Саудијској Арабији, Катару, Емиратима или било ком другом савезнику Америке, маколико ауторитаран тај савезник био.
У Србији пристојан патриотски свет, читаву причу о „Отпору“ доживљава као велику српску срамоту. Чињеница да Београд представља базу за дестабилизацију нама пријатељских земаља као што су Русија, Белорусија или Украјина, последица је управо тога што је и Србија земља коју су и отпораши 2000. довели директно под западну окупацију.
