Опомињућа судбина Срба - народа који је подељен и преко мрвљења његовог језика
НИЈЕ СЛУЧАЈНО ШТО СЕ ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ДОДИК НЕ ПРИСТАЈЕ НА „БОСАНСКИ ЈЕЗИК“
Милорад Додик
- Саставни део плана физичког комадања Југославије била је културно-лингвистичка диверзија који су извели Американци и њихови савезници. У Дејтонском споразуму први пут се појавио термин „босански језик“. Суштина и принцип те диверзије су следећи: постоји језик - значи, постоје и народ и држава.
- Након распада Југославије, на светском списку језика појавили су се „босански“ и „црногорски“ језик. Од раније је већ постојао појам „хрватски језик“. Све је то чисто српски језик. Зато је српски лингвиста Милош Ковачевић написао књигу „Српски језик и српски језици“
- Исти процеси су својевремено покренути у Украјини, где још почетком ХХ века нико није ни говорио о „украјинском језику“. Сви су знали да постоји малоруско наречје руског језика. А мало ли је у Русији наречјâ? Па, какво је само волгоградско наречје са својом фонетиком!
- Шта би се тек - по моделу уништавања српског - могло урадити енглеском? Како би било да назовемо језике одговарајућих земаља „амерички“, „аустралијски“? Јер, „украјински“, „босански“ и „црногорски“ постоје
Пише: Игор ПШЕЊИЧНИКОВ, саветник директора РИСИ, за РИА Новости
МИЛОРАД Додик, председник Републике Српске, која је саставни део Босне и Херцеговине, изјавио је да „босански језик не постоји“.
Додик је то рекао реагујући на информацију да Савет министара БиХ разматра питање „кршења уставног права грађана БиХ на слободно коришћење босанског језика у Републици Српској“. Наметање Србима новог назива сопственог језика је, по Додиковом мишљењу, „апсолутно неприхватљиво“.
„Нажалост, јесте (босански језик) несретно уписан у Дејтонски споразум, али очигледно је то неко урадио из калкулације. Али, у БиХ може да постоји само нешто што се овде може договорити“ - казао је председник Републике Српске.
Другим речима, босански Срби намеравају да се боре против покушаја уништавања њиховог културног идентитета, чију основу чини, пре свега, језик. Али, да ли Србима прети губитак само културног идентитета?
Културно-лингвистичка диверзија
Дејтонски споразум чини сет докумената који су састављени уз активно учешће САД, а њима је био прекинут грађански рат у бившој југословенској републици Босна и Херцеговина. Њих су 1995. године усагласиле сукобљене стране - Срби, Бошњаци и Хрвати - у војној бази у Дејтону (САД, држава Охајо) и потписали су их исте године у Паризу лидер Бошњака Алија Изетбеговић, председник Србије Слободан Милошевић и председник Хрватске Фрањо Туђман.
То је била само једна епизода у крвавом сценарију Вашингтона за разбијање Југославије, која је од 1945. године обухватала све територије на којима су живели искључиво Срби, или Срби у комбинацији с другим народима, од којих већина и данас говори српски. Српска култура и српски језик су у Југославији били носећи конструкција. Управо њега и покушавају да сруше аутори Дејтонског споразума, који је наметнут Југославији, и њихови садашњи савезници на просторима бивше СФРЈ.
Саставни део плана физичког комадања Југославије била је културно-лингвистичка диверзија који су извели Американци и њихови савезници. У Дејтонском споразуму први пут се појавио термин „босански језик“. Суштина и принцип те диверзије су следећи: постоји језик - значи, постоје и народ и држава.
Зашто га је у таквом облику потписао Милошевић? Очигледно је имао много других важнијих проблема, у чијем светлу језичко питање није деловало толико важно. Међутим, то је најважније питање и културног и државног идентитета, што су и показали догађаји који су уследили.
„Српски језик и српски језици“
Након распада Југославије, на светском списку језика појавили су се „босански“ и „црногорски“ језик. Од раније је већ постојао појам „хрватски језик“. Све је то чисто српски језик. Али, они су се појавили након што су се на политичкој карти појавили „нови народи“ са својим државама - Хрватском, Босном и Херцеговином и Црном Гором.
Већ је много тога речено о томе да иза рата у бившој Југославији стоје САД и водеће западноевропске земље. Након тог рата су и настале данашња независна Хрватска и Босна и Херцеговина. А Црну Гору је одвојио од Србије проамерички човек, председник Мило Ђукановић, који је 2006. године спровео референдум о независности Црне Горе.
А сада о „хрватском“ језику: њиме говоре Срби који су у своје време примили католичанство. На појму „хрватски језик“ Срби могу да захвале свом истакнутом лингвисти из XIX века Вуку Караџићу (1787. - 1864. године), који је реформисао српски језик и положио темељ његовом садашњем правопису. Караџић је, као научник до сржи и не размишљајући о политици, предложио да се језик зове српско-хрватски. Он је имао у виду да тим језиком говоре Срби и исти ти Срби, али католици, који су живели у области под називом Хрватска.
Међутим, Хрватска, Црна Гора и генерално цео западни део онога што је после названо Југославија вековима су били поприште директног сукоба Православне цркве и Ватикана. Света столица је радо прихватила Караџићево „стручно мишљење“: током целе друге половине XIX века и до наших дана Ватикан је радио на одвајању Хрватске од православне Србије. Резултат тога је да су Срби и Хрвати - исти народ, који говори истим језиком - много пута, нарочито у XX веку, били увучени у крваве међусобне сукобе.
Српски језик је (захваљујући и Караџићу) у целом свету почео да се зове српско-хрватски све до последњих дана бивше Југославије. Након одвајања Хрватске од Југославије 1991. године, свет је добио нови - „хрватски језик“.
Исто је било и у Босни. Бошњаци су етнички Срби који су примили ислам још у време Османског царства. Они живе на територији историјског јужнословенског региона Босна и Херцеговина. Сада је на тој територији у складу с Дејтонским мировним споразумом 1995. године створена истоимена држава Босна и Херцеговина, која је подељена на два дела - Републику Српску, где живе православни Срби, и Федерацију БиХ, где живе Срби-католици (Хрвати) и Срби-муслимани (Бошњаци).
Сада Бошњаци траже да се језик којим говоре народи БиХ зове босански. Против тога су и босански Срби и сви други Срби који живе у Србији, Црној Гори у на другим местима.
Срби су данас подељен народ. Србима је очигледно да САД и друге западне земље спроводе смишљену политику уништавања српског идентитета путем сужавања територије на којој се званично говори на српском језику. О коришћењу таквих лингвистичких диверзија говори се у књизи професора савременог српског језика, стилистике и опште лингвистике Милоша Ковачевића „Српски језик и српски језици“ (Miloš Kovačević, „Srpski jezik i srpski jezici“, BIGZ, SKZ, Beograd, 2003).
„Ако се овако настави, ускоро ће се појавити и „војвођански“ и „шумадијски“ језик“ - каже Марија Билбија, руски филолог и лингвиста која живи у Србији. Шумадија и аутономна покрајина Војводина су две области „огриска“ који је оглодао Запад и који се данас зове Србија.
Зашто се о овоме говори сада?
Зато што процес комадања Србије још није завршен.
„У Србији, осим покрајине Косово, која је под окупацијом, постоји још неколико области којима ЕУ и NATO могу да уцењују Србију, ако њене власти намеравају да уђу у чланство тих организација. То су југ Србије, где живи много Албанаца; Рашка област, где има много муслимана; и северна покрајина Србије Војводина, где живе људи различитих националности и где око 13 одсто становништва чине Мађари. У свим тим областима могу бити подржане сепаратистичке тежње, које ионако већ постоје. Не сумњам да Запад већ ради на томе“ - истиче председник невладине патриотске организације „Наша Србија“ Млађан Ђорђевић.
Смрт језика је смрт народа
Почетком децембра, говорећи на Факултету политичких наука Београдског универзитета, професор Часлав Д. Копривица је рекао:
„Смрт народа обично не наступа као посљедица физичког истребљења, мада ни то није непознато, већ прије као културна смрт, као губитак воље и жеље неке скупине да се и даље доживљава и сматра тим и тим народом, ријечју - да буде то што дотад бијаше. До физичког нестанка може доћи двојако - насилним уништењем од спољњег агресора, или престанком воље за саморепродуковањем, при чему, мистериозно, губитак воље за физичким продужењем народа обично пада уједно са губитком осјећаја вриједности својег идентитета“.
Ако умре језик, мртав је и народ. Ако се промени језик - није важно како, природним или вештачким путем - промењен је и народ, пошто се мења и његов појмовни апарат, његова самосвест и идентитет.
Да ли се то исто догађа у Украјини?
Исти процеси су својевремено покренути у Украјини, где још почетком ХХ века нико није ни говорио о „украјинском језику“. Сви су знали да постоји малоруско наречје руског језика. А мало ли је у Русији наречјâ? Па, какво је само волгоградско наречје са својом фонетиком!
У Украјини је о „украјинском језику“ почело да се говори тек у периоду „независне Украјине“ хетмана Скоропадског. Касније су бољшевици одвојили Малорусију од Великорусије и назвали је Украјином.
У совјетском периоду је малоруско наречје дефинитивно прерасло у „украјински језик“. Он се гајио, вештачки је стицао „своју“ лексику, у коју су као норма записиване руске речи из народног говора, речи из локалних дијалеката, или су вештачки убацивани полонизми и туђице из других европских језика. Тако је „карта“ постала „мапа“, „авион“ - „літак“, а „улица“ - „вулица“.
Данас видимо до чега су довели експерименти са измишљањем и вештачким прављењем „украјинског језика“, који су трајали цео век. Створена је „независна“ Украјина, чије је постојање оправдано и потребно Западу само у својству непријатеља и противтеже Русију.
То како се језик користи у политичке сврхе може да се види не само у Србији и Украјини.
Сличне ствари су се догађале, на пример, у Скандинавији, где још почетком XIX века нико није делио дански језик на норвешки и дански, пошто је Норвешка до 1814. године више од 400 година била део Данске краљевине.
Али, тамо где се политички не исплати стављати акценат на разлике између дијалеката истог језика - о томе се не говори. Тако се две званичне варијанте норвешког језика - књижевни и новонорвешки (нушок) - разликују као да су два различита скандинавска језика. Међутим, никоме не пада на памет да дели Норвешку на делове.
А шта тек рећи о енглеском? Како би било да назовемо језике одговарајућих земаља „амерички“, „аустралијски“?
Јер, „украјински“, „босански“ и „црногорски“ из неког разлога постоје.
