Очекујмо пријатне новости, ЕУ одлично зна да су дани кијевског режима одбројани

         АРМИЈА НОВОРОСИЈЕ СЕ ПОЛАКО, АЛИ СИГУРНО КРЕЋЕ ПРЕМА СПОЉНИМ ГРАНИЦАМА ДОЊЕЦКЕ И ЛУГАНСКЕ РЕПУБЛИКЕ

Заробљени украјински војници

• За разлику од Првог светског рата, када сукобљене стране годинама нису могле да изађу из позиционог ћорсокака, сада је јасно да се привремена равнотежа – како на фронтовима Новоросије, тако и на геополитичком плану – неће дуго одржати
• Народна војска Новоросије је показала да против хунте једнако успешно побеђује у „миру”, као што је дотад добијала рат. Откако је на снази договор о прекиду ватре, кијевске снаге су изгубиле безмало једнако велику територију као што су је изгубиле за време августовске офанзиве народне војске
• Гополитичка ситуација је такође у целини повољна. Наравно, бакица Меркел повремено глагоља о новим санкцијама, али се то догађа у време када је ЕУ декларисала намеру да размотри питање етапног укидања већ уведених санкција. Можда их и неће укидати, али се Брисел, ево, први пут спрема не да разматра нови пакет санкција, него укидање већ уведених
• Све указује на то да су Русија и Новоросија – искористивши оперативну паузу са коришћу за себе - нагомилале довољно војних, политичких и дипломатских аргумената за излазак из позиционог ћорсокака, а да се Вашингтон и Кијев све више уваљују у проблеме
• Правило је: кад неко дође у прилику да позициони ћорсокак реши у своју корист – пораз противника је, по правилу, брз и катастрофалан

         Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системске анализе и прогнозе

         КРАЈЕМ августа  и почетком септембра се на фронтовима Новоросије формирала ситуација позиционог ћорсокака.

         Бораца Новоросије није било довољно за наставак праве офанзиве, а кијевске снаге не само да нису биле у стању да пређу у контраофанзиву, него су се и браниле са великом муком.

         Ради поређења, слична ситуација је била и крајем 1914. године на фронтовима Првог светског рата. Тада је „позициони ћорсокак” довео до укључивања бесмислене „машине за месо” која је однела милионе живота, а на крају су пале четири империје, западне „демократије” су целу деценију живеле у страху од револуција, а у државама које су биле слабе карике – попут Немачке, Италије, Португала и целе Источне Европе осим Чешке – биле су успостављене фашистичке диктатуре као једино средство за обуздавање комунизма.

         Дакле, позициони ћорсокак је страшна појава. Јер, ратовати се мора, а ратовати се не може. Војници више не схватају због чега морају месецима трунути у рововима, још им је нејасније због чега их терају у сигурну смрт кад се све нове офанзивне операције завршавају пробојем километар и по напред и десет километара по дужини фронта – по цену стотина хиљада живота.

         Тада чак и ратовање на изнуривање губи смисао јер морални дух војника пада брже него што се троше последње резерве сукобљених страна.

         Владе се у таквим временима суочавају са претњом да се бајонете њихових армија окрену против њих (није такво расположење 1917. владало само у армији Руске империје – у Француској су сопствене побуњене јединице тукли артиљеријом).

         Али, у 2014. се није створио позициони ћорсокак само на фронтовима Новоросије, него и у „тихом” геополитичком рату САД  против Русије.

         Европска унија није ни желела ни могла (без суочавања са сопственом катастрофалном дестабилизацијом) да даље појачава санкцијашки притисак на Русију.

         Остали савезници САД такође нису – у случају да ЕУ одбије да игра америчку игру – били склони да сами сносе последице и да страдају (мада санкције по њихове економије нису биле разорне као за европске). А санкције које уводе само Сједињене Државе – не могу да буду ефикасне.

         У исто то време, ни Русија –која још ни издалека није завршила престројавање свог економског и финансијског система према земљама и тржиштима БРИКС, Латинске Америке и Азијско-пацифичком региону – такође није могла ризиковати. У Кремљу су одлично схватали да ЕУ санкције не жели, али и да ће Брисел – ако му се не дају аргументи за дискусију са Вашингтоном – плакати и губити милијарде, али да ће санкције, упркос томе, пооштравати.

         Уосталом, за разлику од Првог светског рата, када сукобљене стране годинама нису могле да изађу из позиционог ћорсокака, сада је јасно да се привремена равнотежа – како на фронтовима Новоросије, тако и на геополитичком плану – неће дуго одржати.

         У Новоросији сукобљене стране нису располагале довољним снагама за формирање непрекинуте линије фронта, па зато маневарско ратовање и није могло да се претвори у класични „конфликт ровова”. Зато је свака страна – чим би скупила довољно снага да реши неки важан тактички задатак – одмах предузимала локалну офанзиву.

         Народна војска Новоросије је при том показала да против хунте једнако успешно побеђује у „миру”, као што је дотад добијала рат.

         Откако је на снази договор о прекиду ватре, кијевске снаге су изгубиле безмало једнако велику територију као што су је изгубиле за време августовске офанзиве народне војске. Јер, фактички је ликвидирала бројне „џепове” на које је отпадала готово трећина територије Новоросије иза линије фронта. Смањен је Дебаљцевски испуст, војска Новоросије се нашла на самим прилазима Волновахи, украјинске казнене снаге су одбачене од Луганска, а оружане снаге Новоросије већ угрожавају Лисичанск и Северодоњецк.

         У Доњецку се приводи крају чишћење аеродрома, после чега ће за Украјинце држање насеља Пески и Авдејевка постати бесмислено, а са њиховим ослобађањем – поготово ако буде ослобођена и Красногоровка – биће потпуно искључена могућност гранатирања Доњецка. Све у свему, армија Новоросије се полако, али сигурно креће према спољним границама Доњецке и Луганске Републике.

         Што је још важније, већ је јасно да нема мира ни у хунтиној  позадини.

         Кијев се боји устанка. Фашистичка власт Дњепропетровска иступила је са новим претњама покрету отпора Дњепропетровска и Запорожја. Да се не боји – не би претила. Уосталом, истовремено су се појавиле вести о дотурању оружја антифашистичкој илегали Херсона и Запорожја.

         У Одеси су напречац почели да формирају, наоружавају и обучавају пунокрвни батаљон територијалне одбране са четири чете. Њихов задатак биће: да оружјем бране државне установе одод напада.

         Два таква батаљона су била повучена са фронта ради извођења акција застрашивања у Харкову. Опет, харковски споменик Лењину од фебруара до краја спетембра фашистима није сметао. Не да нису желели да га сруше, јесу, али то нису сматрали примарним задатком, а још – резонски – нису желели да нервирају у целини послушно становништво. А с обзиром на то да су ипак одлучили да ризикују са провоцирањем незадовољства, вероватно значи да су схватили да је покорност на измаку и да град сваки час може „експлодирати”.

         Генерално, кијевске снаге на фронтовима губе позицију за позицијом, а оперативна позадина је спремна за устанак. За то време је у Кијеву – због ванредних избора које је Порошенко непаметно организовао – у току борба паукова у тегли. Групације око Тимошенкове, Порошенка, Јацењука/Турчинова само вребају моменат када ће „саборцима по ЕУ-избору” прегристи грло, а Коломојски мерка са киме да се, против кога и у којој формацији удружи.

         Засад је његов избор Порошенко којег су изненада заволели и Филатов (главни орденоносац и заменик Коломојског), а и цела  свита. Само, колико ће потрајати тај избор? Гледаћемо.

         Иза леђа нацистичких грандова, притајили су се мањи шакали. „Свобода”, Десни сектор, Љашко и пребези из Партије региона у „конструктивну опозицију” – сви покушавају да се дочепају свог комада на гозби стрвинара који растржу тело Украјине која липсава.

         Батаљони (не њихови командири, него управо батаљони) који нису имали приступ подели трофеја после државног преврата – сада у тишини ропћу и прете да ће пострељати све „издајнике мајдана”. Засад бес искаљују на неподобним посланицима које бацају у контејнере за ђубре, али је јавност у Кијеву расположена знатно радикалније него у време борбе са мирољубивим Јануковичем.

         На прве пуцњеве у главном граду Украјине неће се више дуго чекати.

         На фронтовима је гополитичка ситуација такође у целини повољна.

         Наравно, бакица Меркел повремено глагоља о новим санкцијама, али се то догађа у време када је ЕУ декларисала намеру да размотри питање етапног укидања већ уведених санкција. Можда их и неће укидати, али се Брисел, ево, први пут спрема не да разматра нови пакет санкција, него укидање већ уведених.

         Пољска је изненада добила напад хистерије поводом „Мистрала”, носача хеликоптера чију се испоруку Русији Париз наводно спремао да замрзне. Да у Варшави нису уверени да Париз замрзнуто може одмрзнути – тешко да би придикама нервирали Француску. Паралелно са Пољацима, нервира се и Обама који позива свет да „збије редове против Русије”.

         Када су савезници заиста сложни, њих не позивају да збијају редове, поготово то не чине јавно.

         Коначно, што је тренутно и најважније, Новоросија и Русија су представиле свету масовне гробнице са телима жртава ратних злочина које нису починили само украјински добровољачки казнени батаљони, него и регуларна армија хунте (поред осталих јединица, и 25-та дњепропетровска падобранска бригада), а тиме су Западу озбиљно отежале даље подржавање Кијева.

         Јер, одсад ће сваки политичар, који буде бранио фебруарске пучисте, морати да води рачуна да ратни злочини не застаревају. Да ће истрага кад-так бити спроведена и кривци именовани, а да се ни њихови покровитељи неће опрати. Шлаг на торти су учестали зхтеви Савету безбедности УН да се заврши истрага трагедије малезијског Боинга и да се објаве њени резултати.

         А још руске дипломате траже сасим конкретне ствари чију реализацију је практично немогуће одбити: да се саопшти чији су авиони, када и где летели над зоном где се догодила трагедија, да се открије ко је и какве ракете лансирао.

         То је већ ударац испод појаса. Чим Запад буде приморан да призна да је авион оборила хунта – кијевска власт ће аутоматски прећи из статуса легитимне владе у стање злочиначког терористичког режима.

         Све указује на то да су Русија и Новоросија – искористивши оперативну паузу са коришћу за себе - нагомилале довољно војних, политичких и дипломатских аргумената за излазак из позиционог ћорсокака, а да Вашингтон и Кијев све више уваљују у проблеме.  

         Свему овоме треба додати и коалицију коју САД праве за борбу против Исламске државе, глупу америчку изјаву поводом Хонгконга која води конфронтацији са Кином, а и америчке ресурсе који ни издалека нису од гуме а развлаче их по целом свету. Дакле: стратешки интереси САД се све више локализују у деловима света који су далеко од Украјине и све мање зависе од разрешења украјинске кризе.

         А зна се: кад неко дође у прилику да позициони ћорсокак реши у своју корист – пораз противника је, по правилу, брз и катастрофалан.

         Можда је Брисел, управо предосећајући катастрофу украјинске власти, и одлучио да потпуно подржи предлоге Русије како да се реши проблем гаса, а при том цинично одбио да Кијеву да новац неопходан да плати део гасног дуга (2+1 милијарда долара до краја године), а без тог новца неће бити нових испорука гаса Украјини.

         А још је у саму формулу за даље испоруке положена мина: испоруке само уз авансно плаћање. Јер, Кијев нема новац и неће га ни имати. Откуд узети новац за авансирање?

         Европска унија све то одлично разуме.

         А с обзиром да ЕУ све разуме, али говори о ублажавању санкција и подржава Русију у спору поводом гаса, то значи да је уверена да су дани кијевског режима одбројани.

         Европа не жели да зимус остане без гаса који ће Кијев неизбежно красти непосредно из гасовода. Ово значи да кијевски режим – до времена када пожели да нешто украде – већ треба да престане да постоји.

         Дакле: очекујемо пријатне новости, А неки су још постављали питање: „Шта ће нам примирје?”.