Обезглављивање Фолија последњи је ексер забијен у сандук Обаминог председниковања

НОВИ ДЕТОНАТОР АМЕРИЧКОГ САМОСАТИРАЊА МОЖЕ БИТИ ЈЕДАН НОЖ У РУКАМА ЧОВЕКА У ЦРНОМ СА ПЛАВИМ НЕБОМ У ПОЗАДИНИ

• Појавио се видео-клип у чијој је позадини плаво небо, на коме се види како човек у црном одсеца главу човеку у наранџастом. А пре тога човек у наранџастом изговара монолог у коме криви Америку за сва зла овог света и завршава га речима: „Стидим се што сам Американац”
• Одавно нису, пред очима читаве Америке, одсецали главу Американцу. Ево, на пример, ја се сећам шта сам осећао када су тако нешто на руској телевизији показивали да се чини са Русима. То је било највеће национално понижење. Верујем да тако нешто данас осећају и Американци
• Америчке специјалне службе су знале и да се спрема погубљење новинара, али нису могле да спасу свог грађанина.  Њихове специјалне службе, које прислушкују све и свашта, у суштини су неспособне. Без обзира на све милијарде. И без обзира на Патриотски акт 
•  Наравно да су Сједињене Америчке Државе највећа светска привреда и најјача армија на свету. Зато већина у свету веома бојажљиво посматра како Сједињене Америчке Државе доследно уништавају све оно што нису Сједињене Америчке Државе

         Пише: Максим КОНОЊЕНКО, спољнополитички коментатор

         БАРАКУ Обами, који је у јануару 2009. године ступио на дужност председника САД, додељена је Нобелова награда за мир. Уз образложење: „За вансеријске напоре на јачању међународне дипломатије и сарадње међу људима”.

         Обама је обећао да ће одустати од једностране политике и да се неће бринути само о интересима САД, већ и читавог света.  

         Он је преварио.  

         Али, истине ради, треба рећи да се ни Обами, а ни његовој администрацији ова награда није допала. Толико им се није свидела да су амбасадору Норвешке у САД (зна се да Нобелову награду уручује не шведски, већ норвешки Нобелов комитет) упутили приговор.  

         Ево како је то незадовољство агенцији France-Presse описао амбасадор Норвешке при ОУН Мортен Ветланд: „Мој најнепријатнији дан у ОУН био је онај када су објавили да је Нобелова награда за мир додељена Обами. Нико до сада о томе још није говорио, али ево да ја откријем: мој колега у Вашингтону добио је тада приговор од шефа председничке администрације. Тада се чула реч „додворавање“.“ 

         Дакле, амерички председник Барак Обама уопште није ни имао намеру да „одустане од једностране спољне политике”, обзиром да човек који не сматра САД главном земљом на планети и не ради искључиво у њеним интересу - никада не би ни постао њен председник.

         Нобелов комитет је погрешио што се данас, пет година после, види као никад раније.  

         Либија је дезинтегрисана. Египат након два државна удара живи под војном управом. Авганистан није успео да изгради самосталну државу. Подршка „опозицији” у Сирији довела је до катастрофе у Ираку. И на крају, највећа достигнућа спољне политике добитника Нобелове награде су државни удар и грађански рат у великој европској држави.  

         Бараку Обами тренутно уопште није лако. Већ у новембру ће бити одржани предизбори за Конгрес, након којих ће се полако развијати ситуација око председничких избора 2016. године. Обама практично више нема времена да донесе корист својој партији, јер већ неколико месеци пада његов рејтинг и данас је на нивоу 40 одсто.  

         Американцима се не допада то што ради Израел у сектору Газе уз отворену подршку Обамине администрације. Американце брине све што се дешава у граду Фергусон, у коме полиција сурово гуши протесте црначког становништва које се буни због тога што је полиција убила малолетника. Американци постављају питања због економског рата са Русијом и због чудног ћутања поводом пада малезијског Boeing над Украјином.  

         Американце је срамота пред читавим светом због свакодневних брифинга у Стејт департменту на којима Џен Псаки и Мери Харф сваки пут нису у стању да одговоре ни на једно обично питање новинара Метјуа Лија.

         Ја ово не измишљам, на ово указују истраживања јавног мњења која су заједно обавили NBC News и Wall Street Journal.

         А ево још нешто. Појавио се видео-клип у чијој је позадини плаво небо, на коме се види како човек у црном одсеца главу човеку у наранџастом. А пре тога човек у наранџастом изговара монолог у коме криви Америку за сва зла овог света и завршава га речима: „Стидим се што сам Американац”. 

         Вероватно је егзекуција новинара Џејмса Фолија последњи забијени ексер у сандук председниковања Барака Обаме.

         Одавно нису, пред очима читаве Америке, одсецали главу Американцу. Ево, на пример, ја се сећам шта сам осећао када су тако нешто на руској телевизији показивали да се чини са Русима. То је било највеће национално понижење. Верујем да тако нешто данас осећају и Американци.

Чини ми се да се ово понижење може упоредити са оним које су осећали 11. септембра 2001. године. То јест, ништа се није променило. Све се вратило. Земља је 13 година негде ишла и то само зато да би се вратила тамо одакле је пошла.  

         Пре 11. септембра америчке специјалне службе су знале да се припрема велики терористички напад помоћу путничког авиона. Али, нису успеле да га спрече.

         Америчке специјалне службе су знале и да се спрема погубљење новинара, али нису могле да спасу свог грађанина.  

         Њихове специјалне службе, које прислушкују све и свашта, у суштини су неспособне. Без обзира на све милијарде. И без обзира на Патриотски акт.  

         Тренутно немате на чему да позавидите Бараку Обами (ако, наравно, преузмете обавезу да му због нечега позавидите). Па није узалуд Козма Прутков (измишљени писац под чијим су псеудонимом у Русији XIX века познати песници писали сатиричке стихове– прим. ред.) пет пута у „Плодовима сумњи” понављао Главну Истину: „Није могуће обухватити необухватно”.

         Наравно да су Сједињене Америчке Државе највећа светска привреда и најјача армија на свету. Зато већина у свету веома бојажљиво посматра како Сједињене Америчке Државе доследно уништавају све оно што нису Сједињене Америчке Државе. Како уцењују и уводе самоубилачке санкције против једног од највећих тржишта пласмана.  

         Али, обрни, окрени, свет је ипак нешто више од Сједињених Америчких Држава. И, ето, свет одједном тога постаје свестан. А не гледајући при том обавезно у оне које је, због нуклеарног оружја, баш брига за снагу било које армије.  

         Једноставно гледају како се САД самосатиру покушавајући да обухвате необухватно.

         А детонатор тог упињања може бити један једини нож у рукама човека у црном у чијој је позадини плаво небо.  

         Превео: Горан Шимпрага